Home » Blog

Category Archives: Blog

Ni na glavi ni na nogama

Obično kada se želi reći da je nešto pogrešno kaže se da je postavljeno na glavu umesto na noge. Nažalost, u našem okruženju mnogo toga je postavljeno na glavu. Zagovornici teorije zavere reći će da je to neko namerno uradio da nam naudi. A meni se čini da je sve to posledica mnogo proizaičnijih stvari. Bojim se da u svakom čoveku postoji potajna, a često i javno iskazana želja i potreba za dokazivanjem. Ako se na to često nakalemi i želja da se ostane upamćen, pa čak i u istorijskim razmerama, eto belaja. Odavno sam pisao o potrebi da svako od nas ima meru. Međutim, ti koji žele da se „zlatnim“ slovima upišu u istoriju bezmalo svačega po pravilu nemaju meru. Fali im mnogo toga, a izgleda ponajviše znanja. A kad čovek malo zna on ne ume da se plaši. I eto stvari se lako postavljaju na glavu umesto na noge.

Sigurno će mnogi, bez prevelikog napora, napred izrečeno prepoznati u našem okruženju. Ima ga u svim segmentima. Rekao bih da nije previšno opasno ako postoje oni koji se tome suprostavljaju. Međutim, bojim se da je ovih koji nas uporno postavljaju na glavu sve više. I vrlo su žilavi. Istina postoje još uvek glasovi zdravog razuma koji ukazuju na pogubnost takvog pristupa. Ali kao da sve više dolaze negde iz daleka i gube se u moru šuma.

O ljubavi

Razmišljam ovih dana o poslu, penziji, šta ću raditi za godinu dana. Ima onih koji kažu da ne žele da razmišljaju ni o tome šta će biti sutra. A svi skupa znamo da u životu jedino ne postoji repriza vremena. Ono neminovno odlazi nekim svojim rekama. A nama sam ostaje žal što nismo iskoristili trenutke koji su nepovratno ostali za nama.

Nije ovo priča o vremenu i njegovoj prolaznosti. Ovo su reči o tome šta možemo da uradimo i da iza sebe ostavimo više nego što je jednostavno življenje. Ovo je priča o uzaludnosti življenja ako ga svedemo na lilni nivo. Ako slepo pratimo misao – „Ko nije za sebe nije ni za drugoga“.

Četiri decenije, koje su ostale iza mene i života „u i pored računara“ teraju me da razmišljam o računarstvu kao svom paralelnom životu. Ne znam kako sam u njemu završio, ali sam srećan što sam svedok, a možda i više, burnog razdoblja ljudske civilizacije u kome je RAČUNAR imao važnu ulogu. I danas kada pokušavam da utičem da se na Fakultetu radi drugačije, ne samo vezano za računarsku tehniku, radim to iz ljubavi. Jer ljubav, u ovom slučaju prema struci, koja će nju staviti ispred profanih ličnih interesa može da garantuje napredak. Jer, u ovom slučaju opštim napretkom stvoriće se uslovi da i pojedinac bude bolji, zadovoljniji, pa možda doživi i zvezdane trenutke.

Ali, vratimo se računarstvu i ljubavi prema njemu. Radi se i dalje o struci koja je u žiži interesovanja. Možda smo to interesovanje malo razvodnjili kroz informacione tehnologije. Biću grub, ali da nema računarstva ne bi bilo ni informacionih tehnologija. A onda shvatamo suštinu savremenog bitisanja, ljubav prema računarstvu/informacionim tehnologijama zato što su u trendu. A tada nismo daleko od stava da struku treba da prilagodimo sebi, a ne sebe njoj. A tu onda nema mesta za ljubav.

Čekajući Godoa

Retko pišem na ovom mestu. A kako bi i bilo drugačije za nekoga ko je ipak samo prosečan član srpskog društva. Društva koje je u iščekivanju boljeg sutra već pune tri decenije. Nekima, valjda sam i ja jedan od njih, u tom periodu prođoše najlepše godine. Zato, sa priličnom setom kažem da pripadam izgubljenoj generaciji. Mnogi se neće javno složiti sa mojim stavovima. Ali sam siguran da mnogi kada su sami sa sobom osete gorak ukus u ustima.

Kada smo bili mladi pred nama je stajala perspektiva. Bez obzira da li smo svršili škole ili ne. Dođoše neke godine koje sve usporiše i baciše senku na usponsku putanju u životu. Ali nije nas napuštao optimizam. Ni onda kada nas zatvoriše u tor, ni onda kada nam počupaše uši. Nadam se da i danas ima onih koji iskreno veruju u neko bolje sutra. Ali ne zato što im to neko obećava. Već zato što su tako vaspitani i što ne čekaju već pokušavaju da stvore to bolje sutra. I to ne samo za sebe, već i sve oko sebe. Nažalost većina ipak „čeka Godoa“. Istina poneki pokušavaju da bolje sutra stvore samo za sebe. A da li je to sve ipak kratkog daha. Pa videćemo.

Zablude

Hteo sam ovom tekstu da dam pravi naslov, ali se opredelih za malu zagonetku. Opet nas je uhvatila euforija, povodom informacionih tehnologija (ma šta to značilo). Posle bombasto najavljene prekvalifikacije 1000 IT stručnjaka, nadležni objaviše da su konačno u ovom trenutku izabrali svih 80 „srećnika“. Neko pre neki dan objavi da izvoz u ovoj oblasti po obimu dolazi odmah iza izvoza kukuruza. A niko da pri tome bude pošten da kaže da de facto izvozimo goli ljudski rad. Naravno za one koji ovako zarađuju i to nije zanemarivo, ali najveći broj njih radi po tzv. agencijskom principu. Dobro upućeni znaće o čemu se radi. Takođe, broj firmi koje izvoze realne informatičke proizvode, pre svega programe, nad kojima imaju vlasništvo je relativno mali. Ne želim da umanjim umeće, znanje i trud mladih ljudi koji rade npr. u firmi Noredeus, ali njihov proizvod je ipak samo računarska igrici. Oni koji dobro znaju zahteve ovakvih aplikacija, u najširem smislu, znaju da se kroz ovakve posle samo traće mogućnosti najkreativnijih u oblasti softvera. Naravno, neću da omalovažim industriju zabave kojoj proizvodi Nordeusa i sličnih firmi pripadaju. Ali još kao mlad inženjer sam shvatio šta donosi dobrobit čoveku i čemu treba težiti u praksi.

Hvalimo se danas da smo početkom 60 – tih bili u svetskom vrhu u računarskoj tehnici. Ponosimo se računarima CER koji su projektovani i realizovani u Institutu „Mihajlo Pupin“. A danas se zadovoljavamo da radimo poslove dorade softvera ubeđujući sebe da smo najbolji. A koliko tih uspešnih programera uopšte zna šta je uopšte softver zbog koga često ne vidi ništa drugo osim računarskog monitora i tastature. Pri tome, ne mislim da se radi nekakvim „lošim“ prrogramima. Naprotiv moguće je da naši ljudi učestvuju u realizaciji nekih od najprimenjivanijih „ozbiljnih“ programa. Ali slava ne pripada njima.

A šta je zagonetka? Pokušajte da je otkrijete sami.

Da li smo u zabludi?

Kaže naš narod – „Što je brzo to je i kuso“. Da li moramo da, po ko zna koji put, to osetimo na vlastitoj koži, da bi shvatili da je to jedna velika istina. Bojim se da prosvetne vlasti, ali i cela vlast to pokušavaju da potvrde sa školovanjem stručnjaka u oblasti tzv. informacionih tehnologija. Bojim se da još niko u ovoj zemlji nije ni pokušao da na pravi način definiše ovaj pojam. Ali svima su puna usta tog pojma i svi očekuju da nam informacione tehnologije preko noći poprave sve ono što nismo uspeli u proteklih skoro tri decenije, tzv. tranzicije.

A mi sada hoćemo da povećamo upisne kvote za studije informacionih tehnologija, jer očekujemo da će nam to omnogućiti da stignemo zemlje koje su i ranije bile ispred nas, ali i one koje pored nas prođoše kao ona kornjača iz priče o „zecu i kornjači“. Niko se ne zapita imamo li i sada potreban broj kvalitetnih studenata za studije tih spasonosnih studija informacionih tehnologija. Ili samo sebi rasterujemo strah, ostajući i dalje u zabludi da ćemo jednim potezom pera sve rešiti.

Ubi nas, …

Pišući o informacionim tehnologijama, ponekad sam sebi izgledam dosadan. Verovatno bi najlakše bilo da se pridružim opštem trendu glorifikovanja ove oblasti ljudske delatnosti. Posebno sa aspekta mogućnosti zapošljavanja mladih ljudi i mogućnosti zarade, kako onih koji deluju u okviru informacionih tehnologija tako i okruženja. U konkretnom slučaju čitaj države. Nažalost takav pristup mi ne dozvoljava radni i stručni pedigre, jer sam pre neki dan zakoračio u četrdesetu godinu rada u okvirima računarske tehnike.

Država je ponovo, gotovo agresivno krenula u ofanzivu na informacione tehnologije. Čak se na sajtu Ministarstva prosvete daje pregled konkretnih ideja i mera (http://www.mpn.gov.rs/duplirati-broj-it-strucnjaka/) koje su predviđene da bi se duplirao broj stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija. Iako se trudim da ova pisanije ne budu o meni, moram da napomenem da sam jednu od najvažnijih stvari za inženjersku praksu, naučio na početku karijere. A to je da je faza pripreme u nekom poslu jedan od najvažnijih koraka za uspeh celog posla. Bojim se da ova je ova priča o dupliranju broja stručnjaka u IT sročena bez tog važnog detalja – faze pripreme. Jer osim izgovorene želje da se duplira broj IT stručnjaka i navedenih mera kojima bi se to pospešilo ne vidim odgovor na pitanja kao što su: kjoi su to poslovi koji će ti „IT stručnjaci“ da obavljaju. Kolika je produktivnost fakulteta koji sada školuju IT stručnjake, pod čime podrazumevam broj studenata koji na vreme završe studije. Takođe, ne razmišlja se ni o prethodnom obrazovanju budućih IT stručnjaka, tj. koliko studije informacionih tehnologija upisuju srednjoškolci koji su se spremali za sasvim druga zanimanja. Ne sporim mogućnost da će se određeni broj uspešno prilagoditi novim obrazovnim izazovima, ali ne vidim da je neko ko zdušno zagovara tezu „Ili IT ili ništa“ pokušao da ponudi bilo kakv odgovor na napred iznesena pitanja. A iznesen je samo deo mogućih problema sa kojim će se projekat podizanja broja IT stručnjaka suočiti.

Ko, o čemu, …

Ovih dana Srbi opet divane o informacionim tehnologijama. Ministarka, koja je uzgred i predsednica nekakvog komiteta o informacionim tehnologijama, razletela se po srpskim univerzitetima sa ciljem da utvrdi kako da se poveća broj studenata informacionih tehnologija. Ministar prosvete, najavljuje da će od sledeće godine osnovci imati obavezan predmet informatiku i programiranje od prvog razreda osnovne škole. Blago nama, postaćemo vodeća svetska sila na planu informacionih tehnologija, ma šta to značilo. Skoro da se posle svega toga Srbijom širi šapat, samo učite informacione tehnologije i za vas nema zime. Ono što je pre tridesetak godina pokušano sa informatikom izgleda da je postignuto sa informacionim tehnologijama. Ova sintagma postala je svojevrsna poštapalica svih koji pretenduju da nešto znače u ovoj zemlji, jer skoro da je postalo opasno, do pitanja ostanka ne koristiti je i kad treba i kada ne treba.

A to što malo ko u ovoj zemlji zna šta se tačno podrazumeva pod informacionim tehnologijama, što se baš i ne zna šta će da rade „stručnjaci“ koji završi studije iz ove oblasti, pa zar je to uopšte važno. Samo da se ne desi da kroz koju godinu ne počenmo da podsmešljivo govorimo o ovoj oblasti, kao o jednoj drugoj, koja je bila popularna na prelazu vekova. A do tada ćemo valjda naći neku novu oblast koja će biti u žiži intersovanja i bogomdana za nas.

Treba znati meru

Ne tako davno jedan uman čovek je, u interviju datom uglednim dnevnim novinama, izjavio da svaki čovek čovek mora da zna svoju meru. Iako se mnogi i dan danas kunu u tog mudrog čoveka, kao da su zaboravili šta je to MERA. Istovremeno jednom drugom mudrom čoveku pripisuju se reči – „da u smutnim vremenima pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati“. Nije teško zaključiti da se i ovde govori o onoj istoj MERI.

Jer ako želimo da konačno zakoračimo napred, ovo društvo mora, kao i svaki pojedinac u njemu, da ima MERU. Pametni konačno moraju da progovore, jer uskoro im neće vredeti to što su pametni, jer ni oni nisu našli svoju MERU, povlačeći se pred nadolazećim neznanjem i neradom, koji su definitivno postali MERA ove države.

Ne govorim imajući u vidu politiku i političare. Mislim na ljude od struke koji su ti koji treba de facto da vode ovu zemlju. Jer ako nema rezultata u privredi, školstvu, zdravstvu onda su i političari suvišni. Nažalost često lamentiramo nad sudbinom zbog odlaska mladih u inostranstvo. Ali ne činimo ništa da bi to sprečili, ne pitamo se šta treba uraditi što bi sprečilo takav trend. A posledice će se videti kada već bude kasno. Naravno ne smatram da se to može postići administrativnim merama, nekakvim zabranama. Mora se promeniti društvena klima u kojoj će se dobri boriti da pored njih budu dobri, a ne oni koji im ne duvaju za vrat ili samo odobravaju klimanjem glave. Jer ti loši će se boriti da pored njih budu još lošiji od njih. A kada takav trend dobije zamah teško ćemo ga zaustaviti. Bojim se da smo već na toj stranputici.

Društvo se mora izboriti da znanje, rad i stvarni rezultati rada budu jedino merilo koje će određivati status pojedinca u društvu. Moramo prestati sa praksom u kojoj su najveći dometi u nauci mere radovima na nekakvim SCi listama, čije je objavljivanje često skupo plaćeno novecem. Koga drugog do ionako siromašnih poreskih obveznika. Možda će ovo zvučati previše demagoški, ali opet se radi o potrebi nalaženja MERE. Makar se treba zapitati, šta smo vratili privredi i običnom građaninu baveći se „visokom“ naukom.

Uzroci i posledice

Srpska javnost poslednja 2 – 3 dana bruji od zadovoljstva što je Univerzitet u Beogradu „skočio“ ma tzv. Šangajskoj rang listi i sada se nalazi između 300 i 400 mesta na svetu. Svi, počev od rukovodstva Univerziteta do medija trude se da daju svoje objašnjenje ovog napretka. Svakako je lepo naći se u društvu velikih makar to bilo i više od 300 mesta iza onij najvećih. Međutim, valjalo bi kada euforija prođe staviti prst na čelo i zapitati se da li smo sami zadovoljni našim rezultatima ili su oni samo rezultat naše želje da budemo bolje rangirani i potrebe da te iste preference, iskazane kroz radove na Sci listama iskoristimo za sopstveno napredovanje u akademskoj hijerarhiji. Zar mu to ne liči na jedno te isto.

Istovremeno u svetu se akademska zajednica uzburkala zbog činjenice da velike visokotehnološke firme sve više ulažu u sopstvene razvojne centre, a manje u istraživanja na univerzitetima. Zbog toga postoji veliki odliv istraživača iz akdemske sredine, jer u takvim firmama dobijaju bolje uslove za rad i veće plate. Izgleda da je prošlo vreme „entuzijazma neupućenih“. Univerziti posežu za tvrdnjom da će zbog odliva vrhunskih istraživača i profesora obrazovanje biti lošije. Bez želje da procenjujem šta će nam doneti budućnost ako se ovakav trend nastavi, ali što se univerziteti ne zapitaju – „Da li je uzrok tih novih trendova u nama samima“. Da li smo se previše uljuljkali u visoka mesta na raznim listama ili u one već pominjane radove. Možda smo zbog toga izgubili dodir sa stvarnošću. Zato, umesto da se dičimo i rangiramo Sci radovima treba zaroniti u stvarnost srpske privrede i tu pokazati da smo majstori svoga zanata. Kad se tu iskažemo onda ćemo napredovati na svim rang listama – i kao društvo i kao pojedinci.

Verujemo li sebi?

Čitam ovih dana dokumenta o razvoju bežičnih senzorskih čvorova. Nikoga neće iznenaditi što se među proizvođačima ovih uređaja nalaze vodeće svetske kompanije iz računarske tehnike ili vodeći svetski univerziteti. Međutim, među njima pojavljuju se i firme i univerziteti iz malih, tako reći do juče nerazvijenih zemalja. Nažalost nema nikoga iz Srbije. A svedoci smo skoro svakodnevnih tirada kako smo mi zemlja koja se u ovom veku najviše uzdigla na planu nauke. Zar Beogradski univerzitet konačno nije ušao na tzv. Šangajsku listu prestižnih svetskih univerziteta. Zar naši „naučnici“ ne objavljuju radove u najprestižnijim naučnim časopisima sveta.

Iole upućeniji u problematiku inteligentnih senzora i njihovih mreža znaju o kakvoj se tehnologiji radi, njenom značaju za razvoj sveta i mogućnostima primene. Ako smo sebe već proglasili za pametnu naciju ako se po broju publikovanih radova možemo meriti sa najrazvijenijima postavlja se pitanje zašto nas nema u jednoj od najpropulzivnijih oblasti savremene tehnike. Da li sebi ne verujemo da smo sposobni da se takmičimo sa najboljima? Ili se i dalje zadovoljavamo onom poraznom odbrambenom konstatacijom – Nismo mi najlošiji, ima lošijih od nas.

A ima i jedan mali problem. Bojim se da naši „uspesi“ na planu nauke nisu posledica želje da Srbija kao zemlja ide u korak sa svetskim tehnološkim tokovima. Oni su pre svega posledica potrebe pojedinaca da se etabliraju u naučnu zajednicu i pogrešno postavljenih kriterijuma u vrednovanju naučnih doprinosa. Radovi na tzv. Sci listama postali su vrhovno „božanstvo“ kome se klanja vascela naučna zajednica Srbije i jedino merilo njihove „vrednosti“. A to što nas nema tamo, gde se zaista vredi i treba naći ako se želi biti u vrhu nauke, koga još interesuje. Umesto jasnog odgovora mahaće se papirima. Srbiju već nekoliko godina potresaju afere o načinu objavljivanja radova. Ako se sve to zna u naučnoj javnosti onda postavljeno pitanje – Verujemo li sebi ima samo retoričko značenje.