Home » Blog

Category Archives: Blog

Kalendar

novembar 2018.
P U S Č P S N
« okt    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  

Ambijentalna udobnost

Srbija kao sudija

Možda će neko zbog naslova pomisliti da se radi o političkoj temi. Srećom radi se tekstu koji je daleko od dnevno političkih zbivanja. Ali u neku ruku i jeste političko pitanje, ali na terenu, gle opet kojim slučajem, informacionih tehnologija.

Povremeno smo svedoci ponovnog traženja odgovora na odavno postavljeno pitanje – „Da li se konačno treba zahvaliti Windows operativnom sistemu i početi koristiti jednu od alternativa kao što je Linux“? I onda se takva diskusija obično svede na poređenje, kako se kod nas obično kaže – „baba i žaba“. Pogotovu što niko da se seti i razmisli ko su najčešći korisnici računara i zašta se oni najčešće koriste. Običan korisnik se u tom galimatijasu operativnih sistema kod savremenih računarskih uređaja bolje snalazi od onih koji bi hteli mudruju.

Hteli – ne hteli korišćenje pametnih telefona nateralo nas je da počenom da koristimo Android i iOS. Isto tako kao korisnici moramo biti spremni da poznajemo rad sa računarima kojima upravljaju i Windows i Linux operativni sistemi. Ako operativni sistem svedemo na nivo korisničkog interfejsa Windows je tu u prednosti, jer ima praktično jedinstveni GUI (Graphical User Interface) grafički korisnički interfejs, dok kod Linux operativnog sistema ima više od deset različitih GUI. Neću ih nabrajati da ne bi ispalo da se hvalim. Naravno oni koji se kunu u Linux sa gnušanjem će govoriti o GUI kod njega i ponositi se korišćenjem tzv. komandno orijentisanog korisničkog interfejsa (Shell). Drugi će praviti razliku između Windows OS, kao zatvorenog sistema i Linux OS kao sistema sa „otvorenim kodom“, navodeći to kao veliku prednost Linux OS. pri tome se zaboravlja koliko korisnika zaista može da se koristi tom „otvorenošću“ i vrši izmene u kodu operativnog sistema dajući mu novi kvalitet.

Ispade da branim Windows i propagiram njegovo korišćenje, što naravno nije tačno. Ja se samo zalažem da ne treba nametati rešenja, pogotovu tamo gde to nije neophodno. Sve više smo svedoci korišćenja tzv. Internet/WEB aplikacija čije korišćenje od strane krajnjeg korisnika ne zavisi od operativnog sistema koji koristi na svom računaru, čak ni od WEB pregledača (browser).

Kad se govori o razvoju aplikacija, sigurnosti njihovog korišćenja, integritetu podataka na računarima, serverima u sistemu Interneta, itd. onda je to drugo pitanje. I o njemu se i te kako vodi računa u savremenom računarstvu. Ali to nije pitanje za široki krug korisnika i poligon za nametanje rešenja tipa „za i protiv Windows ili Linux operativnog sistema“. Ako se to pitanje spusti još na obrazovanje dece u osnovnoj školi onda ćemo dodatno biti u problemu.

Na kraju student računarstva mora da tokom studija stekne znanja o mestu i ulozi i naravno funkcijama operativnog sistema kao glavnog računarskog programa, a ne da prođe kurs korišćenja Windows/Linux. Stepen tih znanja koji će mu trebati i koja će posedovati tokom svoje karijere zavisiće od poslova koje bude radio. Najgore će biti ako prevlada stav da inženjer računarske tehnike treba da bude „državni univerzalni majstor“. A u Srbiji se to često očekuje, jer nažalost ima malo onih koji operativne sisteme poimaju na pravi način.

Znam da sam na neki način otvorio Pandorinu kutiju, ali šta je tu je. Otvorena diskusija ne može da bude loša.

IT naš nasušni

Opet je IT u žiži interesovanja. Ponovo se organizuju prekvalifikacije za ovu oblast. A juče pročitah da nam sada nedostaje 30 hiljada IT stručnjaka. Neko će pomisliti da sam protiv IT, ali upravo u tom grmu i leži zec. Jer svi pričaju o informacionim tehnologijama, a niko tačno da kaže šta se iza brda valja. Doduše kad se vidi šta obuhvata program prekvalifikacije nekako svi putevi vode ka PROGRAMIRANJU. I to po pravilu tzv. Internet ili WEB programiranju, kako se kome više sviđa. Uglavnom svim onim koji se odluče za IT obećavaju se velike plate. Ne želim ništa da negiram, jer će se uvek naći dovoljan broj onih koji će pokušati da nađu argumente da me demantuju. Meni samo smeta euforija kojom se mladi ljudi nekako navode da je moguć „hleb bez motike“. Pomalo mi sve ovo liči na stanje iz devedesetih kada su počele da nastaju menadžerske škole, koji danas imamo bezmalo u svakom većem selu. Slična je situacija i sa IT. Skoro da nema fakulteta ili visoke škole u Srbiji koja nema neku vrstu studijskog programa koji se odnosi na IT. Stvar je previše ozbiljna da bi se šegačili. Jer primena informacionih tehnologija je danas jednostavno – Conditio sine qua non. To jednostavno znači da obrazovni sistem treba prilagoditi korišćenju informacionih tehnologija. Počev od korišćenja tekovina IT u procesu sticanja znanja do naravno praktikovanja svake struke. Jednostavno nije dobro sve usmeriti ka programiranju, jer može da se desi da ostanemo bez stručnjaka za mnoge životne oblasti. Teško da će programeri moći da zamene …

„Posle mene makar i potop“

Jedan francuski kralj je rekao “Posle mene makar i potop”. Naravno radi se o jednom od Lujeva, tačnije Luju XV. Ali izgleda da ta izreka priliči mnogima manje ili više znanima u istoriji. I naravno posledice takvog pristupa vidljive su i na našim prostorima. Naravno neću se baviti visokom politikom. Ono na šta želim da ukažem odnosi se na sferu obrazovanja.

U Srbiji se trenutno odvija ukrupnjavanje visokih škola strukovnih studija u nekakve Akademije, kojih bi posle okončanja tog procesa treba da bude dvanaest. Motivi i obrazloženje zašto se to radi su prilično nemušti, a tek koncepcija po kojoj se to radi ukazuje da sve to nije promišljeno na pravi način. Npr. jednu takvu Akademiju bi trebalo da čine visoke škole u Čačku, Užicu i Šapcu. Užice i Čačak se nalaze otprilike na istoj udaljenosti od Šapca, nekih 150km. Ako bi se iz Užica išlo do Šapca preko Čačka treba više od 200km. Toliko otprilike ima i od Čačka preko Užica do Šapca. Ali zanemarimo rastojanja u današnje vreme digitalizacije. Što se tiče komplementarnosti obrazovnih profila, verujmo da su vodili računa.

Na kraju dolazimo do jedne od najvažnijih stvari, a to je tradicija. Svedoci smo poslednjih decenija ukazivanja kako su na ovim prostorima ukidane mnoge tradicije, pogotovu posle drugog svetskog rata. A upravo ovo što se sada preduzima ukida nešto što ima smisao tradicije. Visoka tehnička škola strukovnih studija, nekada Viša tehnička škola u Čačku je nastarija takva škola u Srbiji. Osnovana je 1960. godine, kao druga takva škola u Jugoslaviji, posle Više tehničke škole u Mariboru osnovane 1959. godine. Shodno tome Škola u Čačku predstavlja civilizacijsko dostignuće kao Čačka tako i Srbije. Nisam bio njen student, a nikada tokom skoro tridesetogodišnjeg rada na Tehničkom fakultetu/Fakultetu tehničkih nauka u Čačku nisam predavao na ovoj školi. Ali kao rođeni Čačanin i neko ko misli da u njemu zatvori životni krug smatram da ne treba olako da se odričemo nekih svojih simbola. Mnogi uspešni čačanski inženjeri su potekli sa ove škole. A Čačak je zahvaljujući studentima iz cele Jugoslavije stekao ime na njenoj obrazovnoj mapi. Možda nećemo promeniti namere prosvetnih vlasti, ali treba glasno reći šta mislimo o njihovoj nameri u kontekstu značaja Visoke tehničke škole strukovnih studija za Čačak, ali i celu Srbiju.

PS: Opšte je uvreženo mišljenje da su “RR zavodi” u Nišu bili mesto rođenja elektronske industrije u Jugoslaviji. Međutim, prva elektronska industrija je stvorena u Tehničkom remontnom zavodu u Čačku u osvit drugog svetskog rata, 1939/40. godine. Bojim se da to čak malo Čačana zna. Možda će kroz osamdeset godina malo ko znati da je Viša tehnička škola iz Čačka bila prva takva škola u Srbiji.

Nauka u beskonačnoj petlji

Srpska nauka se već punih osam godina vrti u petlji koja preti da postane beskonačna. Umesto da se „tekući“ projektni ciklus završi koncem 2014. godine on se produžio za još pune četiri godine. A kraj se baš i ne nazire. Oni kojima su odobreni projekti mogli su slobodno da trljaju ruke, a oni koji su iz nekih razloga ostali van jasala Ministarstva mogli su samo da se žale na lošu sreću. O potencijalnim istraživačima, koji su se formirali u poslednjih četiri – pet godina, a ostali su van asktuelnih projekata da se i ne govori.

Jutros „Politika“ piše o elementima novog zakona o naučno – istraživačkoj delatnosti, koja bi od 2019. godine unela više izvesnosti i reda u ovu oblast, pre svega na planu finansiranja. Ako sam dobro razumeo za istraživače sa instituta umesto projektnog predviđeno je institucionalno finansiranje. To bi trebalo da znači da će dobijati platu bez obzira da li su uključeni u neki projekat koji finansira Ministarstvo ili ne. Treba očekivati da ovo bude jedan od kamena spoticanja, jer se postavlja ozbiljno pitanje koji nam sve instituti trebaju, tačnije rečeno koja to istraživanja, u najširem smislu treba finansirati iz budžeta. Verovatno će se buniti i istraživači sa univerziteta, smatrajući da i njima pripada deo ovog sigurnog budžetskog kolača.

Posebno pitanje predstavlja broj istraživača, koji će potencijalno biti obuhvaćeni finansiranjem od strane Ministarstva. Još uvek se barata sa cifrom od 12 hiljada. Pri tome se zaboravlja značajno povećanje broja doktora nauka poslednjih desetak godina od kako su uvedene tzv. doktorske studije. Ova cifra se poredi sa 9 hiljada istraživača, koliko navodno ima Slovenija, sa više od tri puta manje stanovnika. U tom kontekstu se smatra da Srbija treba da ima mnogo više istraživača.

I tako dolazimo do one potencijalno beskonačne petlje. Para imamo malo, jer su izdvajanja za nauku relativno mala, istraživača bi trebalo da imamo više, ne znamo šta sve treba istraživati da bi nauka bila zaista produktivna, bar ona koja treba da bude vezana za privredu. Ima tu još nepoznanica. Kao što se može videti ovu jednačinu sa više nepoznatih nismo uspeli da rešimo u protekla dva kruga, od po četiri godine koliko su do sada bili projektni ciklusi. Šta treba još učiniti da ne bi ušli i u sledeći krug?

Snaga informacija

Čitam pre neki dan o kolegi koji je uspešno koristio Facebook za promivisanje struke, kako u obrazovnom tako i u istraživačkom smislu. Verovatno sam pomalo konzervativan, što i priliči mojim godinama, jer sam smatrao da je neprilično o ozbiljnim stvarima pisati na tzv. društvenim mrežama. Izgleda da sam imao potpuno pogrešan stav. Jer su upravo te mreže i informacije koje se distribuiraju preko njih postale veoma uticajne na naše živote i izvan segmenta zabave.

Tipičan primer je promisanje tzv. digitalizacije društva, koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja našeg društva. Šta se tačno pod tim podrazumeva ne može se definisati u par rečenice. Uostalom, dužnost da narodu to objasne treba ostaviti glavnim promoterima. Valjda oni najbolje znaju šta se iza brda valja. Doduše mnogi će se upecati i od potrebe da se svakojake ideje približe i definišu napraviće nauku. S druge strane neke tekovine „digitalizacije“ svakako će doneti koristi čovečanstvu, učiniti da neke poslove brže i lakše obavimo. Kažu da ćemo zarad toga imati više vremena za kulturu, fizičke aktivnosti. Da li je baš tako neka svako sam razmisli. Ono što je evidentno to je da je zajednica postala asocijalna. Sve manje se družimo, viđamo se preko Skype. Pa čak i ako sedimo u društvu većina je zaokupljena kuckanjem po tastaturama mobilnih telefona.

Malo se udaljih od teme, ali samo na prvi pogled. Jer iza svega stoje informacije. Kad koristimo bilo koji računarski program, pa i one na kojima počivaju društvene mreže razmenjujemo informacije u najrazličitijem obliku. Ono što je problem tiče se značaja tih informacija za naše življenje. Nekako na prvi pogled, a voleo bih da se varam radi se o informacijama koje nisu previše bitne. Jer se radi o informacijama koje najveći deo populacije čini ravnopravnim.

Laku noć

Laku noć dame i gospodo

eto i ova predstava je završena

nadam se da ste uživali u njoj

bilo je zadovoljstvo glupirati se

za vas sve ove godine

Mogli bi se tu naći još neki stihovi, koji priliče ovom trenutku, ali setih se Panonskog mornara i njegove pesme „Odlazi cirkus“. Možda oni najbolje odražavaju ono što osećam u ovom trenutku. Rastanci nikad nisu lepi, ali ipak odlazak u penziju nisam ovako zamišljao. Možda će mi malo ko od vas poverovati, ali današnji dan mi donosi veliko olakšanje. Nešto zbog toga što sam se umorio, a i zbog činjenice da se pomalo osećam suvišnim. Izvinite ako ne mislite tako.

Sedajući da pišem ove redove činilo mi se da ću biti inspirativniji, pogotovu zbog gorkog ukusa sa kojim završavam svoj radni krug. Ali ne mogu drugima da pružim šansu da budu u pravu. Možda će neki i ove reči doživeti upravo na takav način, ali to je njihovo pravo. Iako ne znaju šta sam hteo da kažem. Zato neka intriga ostane u vazduhu.

Srećom odlazak u penziju za mene lično neće biti prestanak radnih aktivnosti. Čak možda budem produktivniji, jer ću moći više vremena da posvetim onome što volim i što najbolje znam. Da li će to drugi znati i hteti da iskoriste to ne zavisi od mene. Jer ako sam na nešto ponosan u svojoj profesionalnoj karijeri to je otvorenost, spremnost da sopstveno znanje podelim sa drugima. Da ga nesebično dajem kako studentima tako i saradnicima.

Zato „Laku noć“ iz naslova znači pozdrav sa radnim okvirima, a ja ću i dalje biti tu, možda ne kao do sada svaki bogovetni dan, ali biću na raspolaganju, jer drugačije ne umem. Ipak mi nedostaje malo više slobode, nego što sam je samom sebi davao dok sam bio zaposlen. Zato doviđenja do nekih novih druženja, rada i rezultata.

Ni na glavi ni na nogama

Obično kada se želi reći da je nešto pogrešno kaže se da je postavljeno na glavu umesto na noge. Nažalost, u našem okruženju mnogo toga je postavljeno na glavu. Zagovornici teorije zavere reći će da je to neko namerno uradio da nam naudi. A meni se čini da je sve to posledica mnogo proizaičnijih stvari. Bojim se da u svakom čoveku postoji potajna, a često i javno iskazana želja i potreba za dokazivanjem. Ako se na to često nakalemi i želja da se ostane upamćen, pa čak i u istorijskim razmerama, eto belaja. Odavno sam pisao o potrebi da svako od nas ima meru. Međutim, ti koji žele da se „zlatnim“ slovima upišu u istoriju bezmalo svačega po pravilu nemaju meru. Fali im mnogo toga, a izgleda ponajviše znanja. A kad čovek malo zna on ne ume da se plaši. I eto stvari se lako postavljaju na glavu umesto na noge.

Sigurno će mnogi, bez prevelikog napora, napred izrečeno prepoznati u našem okruženju. Ima ga u svim segmentima. Rekao bih da nije previšno opasno ako postoje oni koji se tome suprostavljaju. Međutim, bojim se da je ovih koji nas uporno postavljaju na glavu sve više. I vrlo su žilavi. Istina postoje još uvek glasovi zdravog razuma koji ukazuju na pogubnost takvog pristupa. Ali kao da sve više dolaze negde iz daleka i gube se u moru šuma.

O ljubavi

Razmišljam ovih dana o poslu, penziji, šta ću raditi za godinu dana. Ima onih koji kažu da ne žele da razmišljaju ni o tome šta će biti sutra. A svi skupa znamo da u životu jedino ne postoji repriza vremena. Ono neminovno odlazi nekim svojim rekama. A nama sam ostaje žal što nismo iskoristili trenutke koji su nepovratno ostali za nama.

Nije ovo priča o vremenu i njegovoj prolaznosti. Ovo su reči o tome šta možemo da uradimo i da iza sebe ostavimo više nego što je jednostavno življenje. Ovo je priča o uzaludnosti življenja ako ga svedemo na lilni nivo. Ako slepo pratimo misao – „Ko nije za sebe nije ni za drugoga“.

Četiri decenije, koje su ostale iza mene i života „u i pored računara“ teraju me da razmišljam o računarstvu kao svom paralelnom životu. Ne znam kako sam u njemu završio, ali sam srećan što sam svedok, a možda i više, burnog razdoblja ljudske civilizacije u kome je RAČUNAR imao važnu ulogu. I danas kada pokušavam da utičem da se na Fakultetu radi drugačije, ne samo vezano za računarsku tehniku, radim to iz ljubavi. Jer ljubav, u ovom slučaju prema struci, koja će nju staviti ispred profanih ličnih interesa može da garantuje napredak. Jer, u ovom slučaju opštim napretkom stvoriće se uslovi da i pojedinac bude bolji, zadovoljniji, pa možda doživi i zvezdane trenutke.

Ali, vratimo se računarstvu i ljubavi prema njemu. Radi se i dalje o struci koja je u žiži interesovanja. Možda smo to interesovanje malo razvodnjili kroz informacione tehnologije. Biću grub, ali da nema računarstva ne bi bilo ni informacionih tehnologija. A onda shvatamo suštinu savremenog bitisanja, ljubav prema računarstvu/informacionim tehnologijama zato što su u trendu. A tada nismo daleko od stava da struku treba da prilagodimo sebi, a ne sebe njoj. A tu onda nema mesta za ljubav.

Čekajući Godoa

Retko pišem na ovom mestu. A kako bi i bilo drugačije za nekoga ko je ipak samo prosečan član srpskog društva. Društva koje je u iščekivanju boljeg sutra već pune tri decenije. Nekima, valjda sam i ja jedan od njih, u tom periodu prođoše najlepše godine. Zato, sa priličnom setom kažem da pripadam izgubljenoj generaciji. Mnogi se neće javno složiti sa mojim stavovima. Ali sam siguran da mnogi kada su sami sa sobom osete gorak ukus u ustima.

Kada smo bili mladi pred nama je stajala perspektiva. Bez obzira da li smo svršili škole ili ne. Dođoše neke godine koje sve usporiše i baciše senku na usponsku putanju u životu. Ali nije nas napuštao optimizam. Ni onda kada nas zatvoriše u tor, ni onda kada nam počupaše uši. Nadam se da i danas ima onih koji iskreno veruju u neko bolje sutra. Ali ne zato što im to neko obećava. Već zato što su tako vaspitani i što ne čekaju već pokušavaju da stvore to bolje sutra. I to ne samo za sebe, već i sve oko sebe. Nažalost većina ipak „čeka Godoa“. Istina poneki pokušavaju da bolje sutra stvore samo za sebe. A da li je to sve ipak kratkog daha. Pa videćemo.

Zablude

Hteo sam ovom tekstu da dam pravi naslov, ali se opredelih za malu zagonetku. Opet nas je uhvatila euforija, povodom informacionih tehnologija (ma šta to značilo). Posle bombasto najavljene prekvalifikacije 1000 IT stručnjaka, nadležni objaviše da su konačno u ovom trenutku izabrali svih 80 „srećnika“. Neko pre neki dan objavi da izvoz u ovoj oblasti po obimu dolazi odmah iza izvoza kukuruza. A niko da pri tome bude pošten da kaže da de facto izvozimo goli ljudski rad. Naravno za one koji ovako zarađuju i to nije zanemarivo, ali najveći broj njih radi po tzv. agencijskom principu. Dobro upućeni znaće o čemu se radi. Takođe, broj firmi koje izvoze realne informatičke proizvode, pre svega programe, nad kojima imaju vlasništvo je relativno mali. Ne želim da umanjim umeće, znanje i trud mladih ljudi koji rade npr. u firmi Noredeus, ali njihov proizvod je ipak samo računarska igrici. Oni koji dobro znaju zahteve ovakvih aplikacija, u najširem smislu, znaju da se kroz ovakve posle samo traće mogućnosti najkreativnijih u oblasti softvera. Naravno, neću da omalovažim industriju zabave kojoj proizvodi Nordeusa i sličnih firmi pripadaju. Ali još kao mlad inženjer sam shvatio šta donosi dobrobit čoveku i čemu treba težiti u praksi.

Hvalimo se danas da smo početkom 60 – tih bili u svetskom vrhu u računarskoj tehnici. Ponosimo se računarima CER koji su projektovani i realizovani u Institutu „Mihajlo Pupin“. A danas se zadovoljavamo da radimo poslove dorade softvera ubeđujući sebe da smo najbolji. A koliko tih uspešnih programera uopšte zna šta je uopšte softver zbog koga često ne vidi ništa drugo osim računarskog monitora i tastature. Pri tome, ne mislim da se radi nekakvim „lošim“ prrogramima. Naprotiv moguće je da naši ljudi učestvuju u realizaciji nekih od najprimenjivanijih „ozbiljnih“ programa. Ali slava ne pripada njima.

A šta je zagonetka? Pokušajte da je otkrijete sami.