Home » Blog

Category Archives: Blog

Zablude

Hteo sam ovom tekstu da dam pravi naslov, ali se opredelih za malu zagonetku. Opet nas je uhvatila euforija, povodom informacionih tehnologija (ma šta to značilo). Posle bombasto najavljene prekvalifikacije 1000 IT stručnjaka, nadležni objaviše da su konačno u ovom trenutku izabrali svih 80 „srećnika“. Neko pre neki dan objavi da izvoz u ovoj oblasti po obimu dolazi odmah iza izvoza kukuruza. A niko da pri tome bude pošten da kaže da de facto izvozimo goli ljudski rad. Naravno za one koji ovako zarađuju i to nije zanemarivo, ali najveći broj njih radi po tzv. agencijskom principu. Dobro upućeni znaće o čemu se radi. Takođe, broj firmi koje izvoze realne informatičke proizvode, pre svega programe, nad kojima imaju vlasništvo je relativno mali. Ne želim da umanjim umeće, znanje i trud mladih ljudi koji rade npr. u firmi Noredeus, ali njihov proizvod je ipak samo računarska igrici. Oni koji dobro znaju zahteve ovakvih aplikacija, u najširem smislu, znaju da se kroz ovakve posle samo traće mogućnosti najkreativnijih u oblasti softvera. Naravno, neću da omalovažim industriju zabave kojoj proizvodi Nordeusa i sličnih firmi pripadaju. Ali još kao mlad inženjer sam shvatio šta donosi dobrobit čoveku i čemu treba težiti u praksi.

Hvalimo se danas da smo početkom 60 – tih bili u svetskom vrhu u računarskoj tehnici. Ponosimo se računarima CER koji su projektovani i realizovani u Institutu „Mihajlo Pupin“. A danas se zadovoljavamo da radimo poslove dorade softvera ubeđujući sebe da smo najbolji. A koliko tih uspešnih programera uopšte zna šta je uopšte softver zbog koga često ne vidi ništa drugo osim računarskog monitora i tastature. Pri tome, ne mislim da se radi nekakvim „lošim“ prrogramima. Naprotiv moguće je da naši ljudi učestvuju u realizaciji nekih od najprimenjivanijih „ozbiljnih“ programa. Ali slava ne pripada njima.

A šta je zagonetka? Pokušajte da je otkrijete sami.

Da li smo u zabludi?

Kaže naš narod – „Što je brzo to je i kuso“. Da li moramo da, po ko zna koji put, to osetimo na vlastitoj koži, da bi shvatili da je to jedna velika istina. Bojim se da prosvetne vlasti, ali i cela vlast to pokušavaju da potvrde sa školovanjem stručnjaka u oblasti tzv. informacionih tehnologija. Bojim se da još niko u ovoj zemlji nije ni pokušao da na pravi način definiše ovaj pojam. Ali svima su puna usta tog pojma i svi očekuju da nam informacione tehnologije preko noći poprave sve ono što nismo uspeli u proteklih skoro tri decenije, tzv. tranzicije.

A mi sada hoćemo da povećamo upisne kvote za studije informacionih tehnologija, jer očekujemo da će nam to omnogućiti da stignemo zemlje koje su i ranije bile ispred nas, ali i one koje pored nas prođoše kao ona kornjača iz priče o „zecu i kornjači“. Niko se ne zapita imamo li i sada potreban broj kvalitetnih studenata za studije tih spasonosnih studija informacionih tehnologija. Ili samo sebi rasterujemo strah, ostajući i dalje u zabludi da ćemo jednim potezom pera sve rešiti.

Ubi nas, …

Pišući o informacionim tehnologijama, ponekad sam sebi izgledam dosadan. Verovatno bi najlakše bilo da se pridružim opštem trendu glorifikovanja ove oblasti ljudske delatnosti. Posebno sa aspekta mogućnosti zapošljavanja mladih ljudi i mogućnosti zarade, kako onih koji deluju u okviru informacionih tehnologija tako i okruženja. U konkretnom slučaju čitaj države. Nažalost takav pristup mi ne dozvoljava radni i stručni pedigre, jer sam pre neki dan zakoračio u četrdesetu godinu rada u okvirima računarske tehnike.

Država je ponovo, gotovo agresivno krenula u ofanzivu na informacione tehnologije. Čak se na sajtu Ministarstva prosvete daje pregled konkretnih ideja i mera (http://www.mpn.gov.rs/duplirati-broj-it-strucnjaka/) koje su predviđene da bi se duplirao broj stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija. Iako se trudim da ova pisanije ne budu o meni, moram da napomenem da sam jednu od najvažnijih stvari za inženjersku praksu, naučio na početku karijere. A to je da je faza pripreme u nekom poslu jedan od najvažnijih koraka za uspeh celog posla. Bojim se da ova je ova priča o dupliranju broja stručnjaka u IT sročena bez tog važnog detalja – faze pripreme. Jer osim izgovorene želje da se duplira broj IT stručnjaka i navedenih mera kojima bi se to pospešilo ne vidim odgovor na pitanja kao što su: kjoi su to poslovi koji će ti „IT stručnjaci“ da obavljaju. Kolika je produktivnost fakulteta koji sada školuju IT stručnjake, pod čime podrazumevam broj studenata koji na vreme završe studije. Takođe, ne razmišlja se ni o prethodnom obrazovanju budućih IT stručnjaka, tj. koliko studije informacionih tehnologija upisuju srednjoškolci koji su se spremali za sasvim druga zanimanja. Ne sporim mogućnost da će se određeni broj uspešno prilagoditi novim obrazovnim izazovima, ali ne vidim da je neko ko zdušno zagovara tezu „Ili IT ili ništa“ pokušao da ponudi bilo kakv odgovor na napred iznesena pitanja. A iznesen je samo deo mogućih problema sa kojim će se projekat podizanja broja IT stručnjaka suočiti.

Ko, o čemu, …

Ovih dana Srbi opet divane o informacionim tehnologijama. Ministarka, koja je uzgred i predsednica nekakvog komiteta o informacionim tehnologijama, razletela se po srpskim univerzitetima sa ciljem da utvrdi kako da se poveća broj studenata informacionih tehnologija. Ministar prosvete, najavljuje da će od sledeće godine osnovci imati obavezan predmet informatiku i programiranje od prvog razreda osnovne škole. Blago nama, postaćemo vodeća svetska sila na planu informacionih tehnologija, ma šta to značilo. Skoro da se posle svega toga Srbijom širi šapat, samo učite informacione tehnologije i za vas nema zime. Ono što je pre tridesetak godina pokušano sa informatikom izgleda da je postignuto sa informacionim tehnologijama. Ova sintagma postala je svojevrsna poštapalica svih koji pretenduju da nešto znače u ovoj zemlji, jer skoro da je postalo opasno, do pitanja ostanka ne koristiti je i kad treba i kada ne treba.

A to što malo ko u ovoj zemlji zna šta se tačno podrazumeva pod informacionim tehnologijama, što se baš i ne zna šta će da rade „stručnjaci“ koji završi studije iz ove oblasti, pa zar je to uopšte važno. Samo da se ne desi da kroz koju godinu ne počenmo da podsmešljivo govorimo o ovoj oblasti, kao o jednoj drugoj, koja je bila popularna na prelazu vekova. A do tada ćemo valjda naći neku novu oblast koja će biti u žiži intersovanja i bogomdana za nas.

Treba znati meru

Ne tako davno jedan uman čovek je, u interviju datom uglednim dnevnim novinama, izjavio da svaki čovek čovek mora da zna svoju meru. Iako se mnogi i dan danas kunu u tog mudrog čoveka, kao da su zaboravili šta je to MERA. Istovremeno jednom drugom mudrom čoveku pripisuju se reči – „da u smutnim vremenima pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati“. Nije teško zaključiti da se i ovde govori o onoj istoj MERI.

Jer ako želimo da konačno zakoračimo napred, ovo društvo mora, kao i svaki pojedinac u njemu, da ima MERU. Pametni konačno moraju da progovore, jer uskoro im neće vredeti to što su pametni, jer ni oni nisu našli svoju MERU, povlačeći se pred nadolazećim neznanjem i neradom, koji su definitivno postali MERA ove države.

Ne govorim imajući u vidu politiku i političare. Mislim na ljude od struke koji su ti koji treba de facto da vode ovu zemlju. Jer ako nema rezultata u privredi, školstvu, zdravstvu onda su i političari suvišni. Nažalost često lamentiramo nad sudbinom zbog odlaska mladih u inostranstvo. Ali ne činimo ništa da bi to sprečili, ne pitamo se šta treba uraditi što bi sprečilo takav trend. A posledice će se videti kada već bude kasno. Naravno ne smatram da se to može postići administrativnim merama, nekakvim zabranama. Mora se promeniti društvena klima u kojoj će se dobri boriti da pored njih budu dobri, a ne oni koji im ne duvaju za vrat ili samo odobravaju klimanjem glave. Jer ti loši će se boriti da pored njih budu još lošiji od njih. A kada takav trend dobije zamah teško ćemo ga zaustaviti. Bojim se da smo već na toj stranputici.

Društvo se mora izboriti da znanje, rad i stvarni rezultati rada budu jedino merilo koje će određivati status pojedinca u društvu. Moramo prestati sa praksom u kojoj su najveći dometi u nauci mere radovima na nekakvim SCi listama, čije je objavljivanje često skupo plaćeno novecem. Koga drugog do ionako siromašnih poreskih obveznika. Možda će ovo zvučati previše demagoški, ali opet se radi o potrebi nalaženja MERE. Makar se treba zapitati, šta smo vratili privredi i običnom građaninu baveći se „visokom“ naukom.

Uzroci i posledice

Srpska javnost poslednja 2 – 3 dana bruji od zadovoljstva što je Univerzitet u Beogradu „skočio“ ma tzv. Šangajskoj rang listi i sada se nalazi između 300 i 400 mesta na svetu. Svi, počev od rukovodstva Univerziteta do medija trude se da daju svoje objašnjenje ovog napretka. Svakako je lepo naći se u društvu velikih makar to bilo i više od 300 mesta iza onij najvećih. Međutim, valjalo bi kada euforija prođe staviti prst na čelo i zapitati se da li smo sami zadovoljni našim rezultatima ili su oni samo rezultat naše želje da budemo bolje rangirani i potrebe da te iste preference, iskazane kroz radove na Sci listama iskoristimo za sopstveno napredovanje u akademskoj hijerarhiji. Zar mu to ne liči na jedno te isto.

Istovremeno u svetu se akademska zajednica uzburkala zbog činjenice da velike visokotehnološke firme sve više ulažu u sopstvene razvojne centre, a manje u istraživanja na univerzitetima. Zbog toga postoji veliki odliv istraživača iz akdemske sredine, jer u takvim firmama dobijaju bolje uslove za rad i veće plate. Izgleda da je prošlo vreme „entuzijazma neupućenih“. Univerziti posežu za tvrdnjom da će zbog odliva vrhunskih istraživača i profesora obrazovanje biti lošije. Bez želje da procenjujem šta će nam doneti budućnost ako se ovakav trend nastavi, ali što se univerziteti ne zapitaju – „Da li je uzrok tih novih trendova u nama samima“. Da li smo se previše uljuljkali u visoka mesta na raznim listama ili u one već pominjane radove. Možda smo zbog toga izgubili dodir sa stvarnošću. Zato, umesto da se dičimo i rangiramo Sci radovima treba zaroniti u stvarnost srpske privrede i tu pokazati da smo majstori svoga zanata. Kad se tu iskažemo onda ćemo napredovati na svim rang listama – i kao društvo i kao pojedinci.

Verujemo li sebi?

Čitam ovih dana dokumenta o razvoju bežičnih senzorskih čvorova. Nikoga neće iznenaditi što se među proizvođačima ovih uređaja nalaze vodeće svetske kompanije iz računarske tehnike ili vodeći svetski univerziteti. Međutim, među njima pojavljuju se i firme i univerziteti iz malih, tako reći do juče nerazvijenih zemalja. Nažalost nema nikoga iz Srbije. A svedoci smo skoro svakodnevnih tirada kako smo mi zemlja koja se u ovom veku najviše uzdigla na planu nauke. Zar Beogradski univerzitet konačno nije ušao na tzv. Šangajsku listu prestižnih svetskih univerziteta. Zar naši „naučnici“ ne objavljuju radove u najprestižnijim naučnim časopisima sveta.

Iole upućeniji u problematiku inteligentnih senzora i njihovih mreža znaju o kakvoj se tehnologiji radi, njenom značaju za razvoj sveta i mogućnostima primene. Ako smo sebe već proglasili za pametnu naciju ako se po broju publikovanih radova možemo meriti sa najrazvijenijima postavlja se pitanje zašto nas nema u jednoj od najpropulzivnijih oblasti savremene tehnike. Da li sebi ne verujemo da smo sposobni da se takmičimo sa najboljima? Ili se i dalje zadovoljavamo onom poraznom odbrambenom konstatacijom – Nismo mi najlošiji, ima lošijih od nas.

A ima i jedan mali problem. Bojim se da naši „uspesi“ na planu nauke nisu posledica želje da Srbija kao zemlja ide u korak sa svetskim tehnološkim tokovima. Oni su pre svega posledica potrebe pojedinaca da se etabliraju u naučnu zajednicu i pogrešno postavljenih kriterijuma u vrednovanju naučnih doprinosa. Radovi na tzv. Sci listama postali su vrhovno „božanstvo“ kome se klanja vascela naučna zajednica Srbije i jedino merilo njihove „vrednosti“. A to što nas nema tamo, gde se zaista vredi i treba naći ako se želi biti u vrhu nauke, koga još interesuje. Umesto jasnog odgovora mahaće se papirima. Srbiju već nekoliko godina potresaju afere o načinu objavljivanja radova. Ako se sve to zna u naučnoj javnosti onda postavljeno pitanje – Verujemo li sebi ima samo retoričko značenje.

Još jednom o dobrim namerama

„Put do pakla je popoločan najboljim namerama“. Svakako da ne treba podsećati odakle potiče ova izreka, ali se uvek treba setiti na njeno vanvremensko značenje. Vlada na svojoj poslednjoj sednici, pre odlaska u tehnički status usvoji Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020. godine. Sam čin donošenja ovako važnog dokumenta predstavlja još jedan pokazatelj koliko se naši rukovodioci u oblasti nauke plaže da će im neko reći da ništa ne rade ili da ništa nisu uradili. Nije to ništa novo, prati to ovu oblast društvenog života dugi niz godina, da ne kažem decenija. Nikako da shvatimo da nije strašno priznati da nešto ne znamo. Mnogo je bolje demisionirati, nego produžavati agoniju, čiji kraj može imati nesagledive posledice. Ovako ponovo smo dobili dvadesetak stranica lepih želja, koje će se ispunjavati na različite načine, ali sigurno ne onako kako treba. Cilj nauke nije l‘art pour l‘art tj. prilika da srpski naučnici mašu radovima na SCi листама и међусобно се надгорњавају ко je веће име – neumesno bi bilo navođenje nekih narodskih izreka. Valjda nam je cilj da uhvatimo priključak sa tehnološki razvijenim svetom, a po mogućstvu napravimo i korak ispred. I naravno da se rezultati naučno – istraživačkog rada vide u svakodnevnom životu. Pre svega u onome što će naša privreda moći da ponudi tržištu, opet po mogućstvu svetskom. Pri tome ne smeju se zanemariti i oni aspekti naučno – istraživačkog rada kojima se pomeraju granice ljudskog uma. Ali to je svuda u svetu čist ćar ovog posla. I ako ga bude, ne vidim bilo koga ko će tako nešto osporiti. Ovako će nam cilj ostati papir, često plaćen prilično skupo. Na bazi tog papira ćemo napredovati i sami nesvesni da gradimo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. A treba se podsetiti da su se kroz istoriju rušile građevine sa mnogo čvršćim temeljima.

Izgubljeni u vremenu

Jedna racionalna ideja, da se definišu pravila vrednovanja rezultata naučno – istraživačkog rada pretvorila se u svoju suprotnost. To je jedan od bitnih razloga što se danas u Srbiji ponovo otvara pitanje negativne selekcije na univerzitetima, praćeno sa problemima plagiranja radova, da se navedu samo ono najvažnije. Uzroci takvom stanju mnogo su širi i treba ih tražiti u onome što danas Srbiju najviše tišti, a to je slaba privredna aktivnost koja je uzrok dubokoj krizi srpskog društva. Nadajući se da ćemo kad tad izaći iz krize spremni smo da glavu zaronimo u pesak iako smo i kao pojedinci i kao društvo svesni da se proteklo vreme ne može nadoknaditi. Procenjujući da smo poslednju deceniju XX veka izgubili, kao društvo smo se ponadali da ćemo nekritičkim prihvatanjem svih eksperimenata sa kojima je Evropa ušla u XXI vek uhvatiti priključak. Jedan od najpogubnijih eksperimenata napravljan je sa neopreznom i pogrešnom realizacijom tzv. Bolonjskog procesa, koji ovde traje već punu deceniju. Kao što je počivši akademik Pavle Savić proročanski izjavio početkom osamdesetih da je usmereno obrazovanje „osveta ponavljača“ usudiću se da kažem da je srpska interpretacija Bolonje „osveta neuspešnih naučnika“. Zbog toga je mnogima pristupanje Srbije tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ bila spasonosna šansa da se konačno dokažu makar kao nosioci ideja kojima je Srbija konačno trebala da se dokaže kao nosilac „progresa“. Zato se treba setiti tzv. TREND konferencija koje su se svake zime održavale na Kopaoniku i na kojima je između dva spuštanja niz neku od snežnih staza skrojena današnja srpska viskokoškolska stvarnost. Trebalo je opravdati pare koje su stizale iz sveta (o tome koliko je takvih para i za koje namene stiglo u prošlosti u Srbiju čitamo ovih dana u medijima), a onaj ko se drznuo da nešto kaže makar i u vidu ptanja odmah je bio proglašavan za …

Naravno trebalo je menjati nešto u srpskom visokoškolskom sistemu, jer je bio postao trom, jer je izgubio neophodnu vitalnost izgubivši nešto od kompatibilnosti sa svetom. Ali svođenje visokoškolskog obrazovanja na srednjoškolski nivo, što je evidentna posledica srpske interpretacije Bolonjskog procesa je teško popravljiva greška. Ako se tome doda i činjenica da država finansira univerzitete na kvantitativnom, a ne kvalitativnom nivou zbog čega imamo inflaciju broja studenata nije teško zaključiti gde su uzroci opštem padu kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. A odatle do negativne selekcije na gornjem nivou ovog obrazovanja i korak je puno. Srbiji treba moderno visokoškolsko obrazovanje koje će generisati stručnjake koji će posedovati zavidan nivo fundamentalnih znanja na nivou svake struke, ali i osposobljeni da se brzo i lako prilagođavaju tehnološkim promenama u svetu. To obrazovanje treba da bude usmereno ka stvaranju stručnjaka koji će moći da iskoriste sve prednosti savremenih informaciono – komunikacionih tehnologija i ponude kako domaćoj tako i tuđoj privredi rešenja koja neće biti puko kopiranje onoga što se već radi u svetu. Nažalost promene koje treba izvršiti u srpskom visokom školstvu predstavljaju proces i zato što se pre krene u njega pre ćemo nazreti svetlo na kraju tunela. Rešenja koja nudi predlog novog zakona o visokom školstvu ne idu u potpunosti u tom pravcu, što znači da nam sledi još izgubljenog vremena.

Peta brzina

Piše mi ovih dana stari kolega i prijatelj. Čestita novu godinu i ostale praznike. Želi da nam godina ne bude hladna ovako kako je počela i da nas ogreje svetlost kojoj težimo i koja neće biti tako daleka. I dalje kaže da nam želi da malo usporimo, da se makar u ovoj godini okrenemo sebi i svojima, da se ne pravdamo kako žurimo, …

Želi nam da sve štio radimo ne bude više u trku i da ponovo počnemo da živimo pravi život, ne virtuelni u kome se sa drugima povezujemo preko društvenih mreža, preplićemo prstima po tastaturi, jagodicama pomeramo ekrane, a ni jedni nisu stvoreni za to, već za nešto drugo.

Da tako je živimo u „petoj brzini“ vreme merimo brojem poslatih i primljenih elektronskih poruka ili poseta pojedinim sajtovima. Potrebom da moramo da pogledamo poštu pravdamo se prijateljima što za njih nemamo vremena, a tako nam počinje i završava se dan. Sve pokušavajući da budemo moderni, nosioci progresa, neposredni kontakt sa prijateljima i kolegama zamenili smo virtuelnim svetom u kome sve postoji i sve je rešeno, a ako se neko i drzne da iznese neku ideju onda će najčešće dobiti lakonsku poruku – Ima to na Internetu. A ako je pak tamo nema onda nije ni vredna pažnje.

„Srećom“ pade sneg ulice postadoše zavejane i neprohodne. Priroda nas natera ako to već sami ne umemo, da malo usporimo. Nemojmo čekati da nas priroda na to primorava učinimo taj mali napor da usporimo i počenmo da živimo život u kome ćemo sve stizati kao nekada, a pri tom činiti velika dela.