Home » 2017 » avgust

Monthly Archives: avgust 2017

O ljubavi

Razmišljam ovih dana o poslu, penziji, šta ću raditi za godinu dana. Ima onih koji kažu da ne žele da razmišljaju ni o tome šta će biti sutra. A svi skupa znamo da u životu jedino ne postoji repriza vremena. Ono neminovno odlazi nekim svojim rekama. A nama sam ostaje žal što nismo iskoristili trenutke koji su nepovratno ostali za nama.

Nije ovo priča o vremenu i njegovoj prolaznosti. Ovo su reči o tome šta možemo da uradimo i da iza sebe ostavimo više nego što je jednostavno življenje. Ovo je priča o uzaludnosti življenja ako ga svedemo na lilni nivo. Ako slepo pratimo misao – „Ko nije za sebe nije ni za drugoga“.

Četiri decenije, koje su ostale iza mene i života „u i pored računara“ teraju me da razmišljam o računarstvu kao svom paralelnom životu. Ne znam kako sam u njemu završio, ali sam srećan što sam svedok, a možda i više, burnog razdoblja ljudske civilizacije u kome je RAČUNAR imao važnu ulogu. I danas kada pokušavam da utičem da se na Fakultetu radi drugačije, ne samo vezano za računarsku tehniku, radim to iz ljubavi. Jer ljubav, u ovom slučaju prema struci, koja će nju staviti ispred profanih ličnih interesa može da garantuje napredak. Jer, u ovom slučaju opštim napretkom stvoriće se uslovi da i pojedinac bude bolji, zadovoljniji, pa možda doživi i zvezdane trenutke.

Ali, vratimo se računarstvu i ljubavi prema njemu. Radi se i dalje o struci koja je u žiži interesovanja. Možda smo to interesovanje malo razvodnjili kroz informacione tehnologije. Biću grub, ali da nema računarstva ne bi bilo ni informacionih tehnologija. A onda shvatamo suštinu savremenog bitisanja, ljubav prema računarstvu/informacionim tehnologijama zato što su u trendu. A tada nismo daleko od stava da struku treba da prilagodimo sebi, a ne sebe njoj. A tu onda nema mesta za ljubav.

Čekajući Godoa

Retko pišem na ovom mestu. A kako bi i bilo drugačije za nekoga ko je ipak samo prosečan član srpskog društva. Društva koje je u iščekivanju boljeg sutra već pune tri decenije. Nekima, valjda sam i ja jedan od njih, u tom periodu prođoše najlepše godine. Zato, sa priličnom setom kažem da pripadam izgubljenoj generaciji. Mnogi se neće javno složiti sa mojim stavovima. Ali sam siguran da mnogi kada su sami sa sobom osete gorak ukus u ustima.

Kada smo bili mladi pred nama je stajala perspektiva. Bez obzira da li smo svršili škole ili ne. Dođoše neke godine koje sve usporiše i baciše senku na usponsku putanju u životu. Ali nije nas napuštao optimizam. Ni onda kada nas zatvoriše u tor, ni onda kada nam počupaše uši. Nadam se da i danas ima onih koji iskreno veruju u neko bolje sutra. Ali ne zato što im to neko obećava. Već zato što su tako vaspitani i što ne čekaju već pokušavaju da stvore to bolje sutra. I to ne samo za sebe, već i sve oko sebe. Nažalost većina ipak „čeka Godoa“. Istina poneki pokušavaju da bolje sutra stvore samo za sebe. A da li je to sve ipak kratkog daha. Pa videćemo.