Home » 2018 » oktobar

Monthly Archives: oktobar 2018

Kalendar

oktobar 2018.
P U S Č P S N
« sep   nov »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  

Ambijentalna udobnost

„Posle mene makar i potop“

Jedan francuski kralj je rekao “Posle mene makar i potop”. Naravno radi se o jednom od Lujeva, tačnije Luju XV. Ali izgleda da ta izreka priliči mnogima manje ili više znanima u istoriji. I naravno posledice takvog pristupa vidljive su i na našim prostorima. Naravno neću se baviti visokom politikom. Ono na šta želim da ukažem odnosi se na sferu obrazovanja.

U Srbiji se trenutno odvija ukrupnjavanje visokih škola strukovnih studija u nekakve Akademije, kojih bi posle okončanja tog procesa treba da bude dvanaest. Motivi i obrazloženje zašto se to radi su prilično nemušti, a tek koncepcija po kojoj se to radi ukazuje da sve to nije promišljeno na pravi način. Npr. jednu takvu Akademiju bi trebalo da čine visoke škole u Čačku, Užicu i Šapcu. Užice i Čačak se nalaze otprilike na istoj udaljenosti od Šapca, nekih 150km. Ako bi se iz Užica išlo do Šapca preko Čačka treba više od 200km. Toliko otprilike ima i od Čačka preko Užica do Šapca. Ali zanemarimo rastojanja u današnje vreme digitalizacije. Što se tiče komplementarnosti obrazovnih profila, verujmo da su vodili računa.

Na kraju dolazimo do jedne od najvažnijih stvari, a to je tradicija. Svedoci smo poslednjih decenija ukazivanja kako su na ovim prostorima ukidane mnoge tradicije, pogotovu posle drugog svetskog rata. A upravo ovo što se sada preduzima ukida nešto što ima smisao tradicije. Visoka tehnička škola strukovnih studija, nekada Viša tehnička škola u Čačku je nastarija takva škola u Srbiji. Osnovana je 1960. godine, kao druga takva škola u Jugoslaviji, posle Više tehničke škole u Mariboru osnovane 1959. godine. Shodno tome Škola u Čačku predstavlja civilizacijsko dostignuće kao Čačka tako i Srbije. Nisam bio njen student, a nikada tokom skoro tridesetogodišnjeg rada na Tehničkom fakultetu/Fakultetu tehničkih nauka u Čačku nisam predavao na ovoj školi. Ali kao rođeni Čačanin i neko ko misli da u njemu zatvori životni krug smatram da ne treba olako da se odričemo nekih svojih simbola. Mnogi uspešni čačanski inženjeri su potekli sa ove škole. A Čačak je zahvaljujući studentima iz cele Jugoslavije stekao ime na njenoj obrazovnoj mapi. Možda nećemo promeniti namere prosvetnih vlasti, ali treba glasno reći šta mislimo o njihovoj nameri u kontekstu značaja Visoke tehničke škole strukovnih studija za Čačak, ali i celu Srbiju.

PS: Opšte je uvreženo mišljenje da su “RR zavodi” u Nišu bili mesto rođenja elektronske industrije u Jugoslaviji. Međutim, prva elektronska industrija je stvorena u Tehničkom remontnom zavodu u Čačku u osvit drugog svetskog rata, 1939/40. godine. Bojim se da to čak malo Čačana zna. Možda će kroz osamdeset godina malo ko znati da je Viša tehnička škola iz Čačka bila prva takva škola u Srbiji.

Nauka u beskonačnoj petlji

Srpska nauka se već punih osam godina vrti u petlji koja preti da postane beskonačna. Umesto da se „tekući“ projektni ciklus završi koncem 2014. godine on se produžio za još pune četiri godine. A kraj se baš i ne nazire. Oni kojima su odobreni projekti mogli su slobodno da trljaju ruke, a oni koji su iz nekih razloga ostali van jasala Ministarstva mogli su samo da se žale na lošu sreću. O potencijalnim istraživačima, koji su se formirali u poslednjih četiri – pet godina, a ostali su van asktuelnih projekata da se i ne govori.

Jutros „Politika“ piše o elementima novog zakona o naučno – istraživačkoj delatnosti, koja bi od 2019. godine unela više izvesnosti i reda u ovu oblast, pre svega na planu finansiranja. Ako sam dobro razumeo za istraživače sa instituta umesto projektnog predviđeno je institucionalno finansiranje. To bi trebalo da znači da će dobijati platu bez obzira da li su uključeni u neki projekat koji finansira Ministarstvo ili ne. Treba očekivati da ovo bude jedan od kamena spoticanja, jer se postavlja ozbiljno pitanje koji nam sve instituti trebaju, tačnije rečeno koja to istraživanja, u najširem smislu treba finansirati iz budžeta. Verovatno će se buniti i istraživači sa univerziteta, smatrajući da i njima pripada deo ovog sigurnog budžetskog kolača.

Posebno pitanje predstavlja broj istraživača, koji će potencijalno biti obuhvaćeni finansiranjem od strane Ministarstva. Još uvek se barata sa cifrom od 12 hiljada. Pri tome se zaboravlja značajno povećanje broja doktora nauka poslednjih desetak godina od kako su uvedene tzv. doktorske studije. Ova cifra se poredi sa 9 hiljada istraživača, koliko navodno ima Slovenija, sa više od tri puta manje stanovnika. U tom kontekstu se smatra da Srbija treba da ima mnogo više istraživača.

I tako dolazimo do one potencijalno beskonačne petlje. Para imamo malo, jer su izdvajanja za nauku relativno mala, istraživača bi trebalo da imamo više, ne znamo šta sve treba istraživati da bi nauka bila zaista produktivna, bar ona koja treba da bude vezana za privredu. Ima tu još nepoznanica. Kao što se može videti ovu jednačinu sa više nepoznatih nismo uspeli da rešimo u protekla dva kruga, od po četiri godine koliko su do sada bili projektni ciklusi. Šta treba još učiniti da ne bi ušli i u sledeći krug?

Snaga informacija

Čitam pre neki dan o kolegi koji je uspešno koristio Facebook za promivisanje struke, kako u obrazovnom tako i u istraživačkom smislu. Verovatno sam pomalo konzervativan, što i priliči mojim godinama, jer sam smatrao da je neprilično o ozbiljnim stvarima pisati na tzv. društvenim mrežama. Izgleda da sam imao potpuno pogrešan stav. Jer su upravo te mreže i informacije koje se distribuiraju preko njih postale veoma uticajne na naše živote i izvan segmenta zabave.

Tipičan primer je promisanje tzv. digitalizacije društva, koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja našeg društva. Šta se tačno pod tim podrazumeva ne može se definisati u par rečenice. Uostalom, dužnost da narodu to objasne treba ostaviti glavnim promoterima. Valjda oni najbolje znaju šta se iza brda valja. Doduše mnogi će se upecati i od potrebe da se svakojake ideje približe i definišu napraviće nauku. S druge strane neke tekovine „digitalizacije“ svakako će doneti koristi čovečanstvu, učiniti da neke poslove brže i lakše obavimo. Kažu da ćemo zarad toga imati više vremena za kulturu, fizičke aktivnosti. Da li je baš tako neka svako sam razmisli. Ono što je evidentno to je da je zajednica postala asocijalna. Sve manje se družimo, viđamo se preko Skype. Pa čak i ako sedimo u društvu većina je zaokupljena kuckanjem po tastaturama mobilnih telefona.

Malo se udaljih od teme, ali samo na prvi pogled. Jer iza svega stoje informacije. Kad koristimo bilo koji računarski program, pa i one na kojima počivaju društvene mreže razmenjujemo informacije u najrazličitijem obliku. Ono što je problem tiče se značaja tih informacija za naše življenje. Nekako na prvi pogled, a voleo bih da se varam radi se o informacijama koje nisu previše bitne. Jer se radi o informacijama koje najveći deo populacije čini ravnopravnim.