Home » Blog

Category Archives: Blog

Kalendar

maj 2019.
P U S Č P S N
« apr    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031  

Ambijentalna udobnost

Relativizacija

Često se može čuti, „Nismo mi najgori“. Iza ove fraze krije se opasna stvar. Jer i mi možemo biti loši, ali ćemo naći nekoga ko je još lošiji od nas. Zahvaljujući tome referentna tačka može se spustiti dovoljno nisko da i jako loši postanu dobri. Primeri za ovo postoje svuda oko nas. I mislim da ih ne treba posebno nabrajati.

Zajednica, ma kog obima bila mora da ima izgrađene vrednosne kriterijume. To podrazumeva da mora da postoji referentna tačka na kojoj se deli dobro od lošeg. I tada za svakoga cilj treba da bude da se nađe na pozitivnoj strani vrednosne skale. U protivnom ako se nalazimo sa leve straen onda smo u svakom slučaju loše. To što ima lošijih od nas ne može da bude opravdanje. A još manje nešto što će izazivati zadovoljstvo.

A vozovi prolaze

Skoro će decenija ipo kako smo Zakonom iz 2005. godine zakoračili u „Bolonjsku eru“. Očekivalo se da ćemo dobiti bolje visoko školstvo sa efikasnijim obrazovnim procesom i stvaranje stručnjaka koji će u startu biti bolje praktično potkovani od svojih prethodnika. Hteli ne hteli moramo da budemo pošteni i da konstatujemo da praktično ništa od toga nije ostvareno. Mi matori smo imali sreću da je u nekadašnjoj državi postojala privreda koja je mogla da nas osposobi za siguran hod kroz život, tj. da nadomesti ono što nije učinjeno na fakultetima. Danas nema privrede koja je sposobna za to, a fakulteti daju još manje praktičnih znanja. Ali to je kako se kaže „već viđeno“.

Međutim, pomenuti Zakon je u visoko školstvo uveo pojam akreditacije različitih delatnosti koje obavljaju fakulteti, pa tako i obrazovne delatnosti. Trenutno se Srbija nalazi pred trećim krugom akreditacije, a sve se čini kao da stvari idu u kontra smeru. Umesto da akreditacija garantuje kvalitet obrazovnog procesa ona je postala samo paravan iza koga se često odvijaju vrlo nekvalitetne stvari. Na sajtovima visokoškolskih ustanova naći će se akreditacioni materijali u kojima se kroz razne tekstove „argumentuje“ ispunjenost raznih standarda kvaliteta. A da li je baš tako, pa treba staviti prst na čelo i dobro razmisliti.

Poslednjih godina uočljivo je da fakulteti širom Srbije akredituju nastavne planove i programe u oblasti informacionih tehnologija ili sličnih oblasti samo predstavljenih pod drugim prepoznatljivim imenima. Čak to radi i oni fakulteti koji nemaju nikakvu tradiciju u pomenutoj oblasti. Ali to je sada u trendu i ko bi im zamerio. A trebalo bi. Ako niko drugi onda oni koji su plaćeni – Agencija za akreditaciju. Oni bi trebalo da znaju da li sve u predloženim kurikulumima ima smisla i da li su svi predviđeni nastavnici kompetentni za izvođenje nastave iz predmeta uz koje je navedeno njihovo ime.

Ako se time ne pozabavimo, vozovi će prolaziti. A rezultat će biti svršeni studenti sa znanjem koje je daleko od prakse koja ih čeka. Možda već iza ugla.

Taoci digitalnog sveta

„Svako vreme svoje breme nosi“. Svakim danom srećemo se sa citiranjem sličnih izreka, kojima pojedinci žele da na okruženje ostave utisak i pokažu da svoju visokoumnost. Naravno ovu izreku nisam naveo da bih se i sam predstavio okruženju. Radi se o čisto preventivnoj ogradi, jer se bojim da će mi mnogi posle ovog teksta spočitavati kako sam deo retrogradnog dela društva i kako ne osećam duh vremena u kome živimo.

Na pisanje me je navela Kolumna nedelje u današnjoj „Politici“ iz pera Aleksandra Apostolovskog, „Mobilni klinci“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/427395/Pogledi/Mobilni-klinci). U svom tekstu on govori o načinu života mlade generacije, pre svega u Srbiji. I to mladih od samo par godina pa do tzv. tinejdžera. Odmah da kažem da se slažem sa tim što je uvaženi novinar napisao. Ali upravo zbog toga hoću dodatno da postavim pitanje. Šta mi kao društvo činimo da mlada generacija izađe iz svog virtuelnog sveta, baziranog na računarima, mobilnim telefonima i zakorači na svetlost dana. Upravo „matori“, usuđujem se da to kažem, želeći da se dodvore mladoj generaciji čine ogromne greške, koje je teško otkloniti na generacijskom nivou. A ona najveća greška je da takoreći od samog rođenja mladom biću u ruke guramo visokotehnološke spravice čineći od njih taoce digitalnog sveta za ceo život.

Neko će reći da se mladi ipak bave sportom. Ali pogledajmo kako se to praktikuje, jer sve je isprogramirano. Nema više one nekadašnje spontanosti kada su se deca posle škole okuplja i časkom delila u igri na dva gola napravljena od školskih torbi ili delova skinute odeće. Ko još igde viđa devojčice koje se igraju školice. Da li se sećate kada ste poslednji put videli dečurliju kako se igra žmurke. Da neke druge dečije igre i ne spominjem. Da bilo je tu oguljenih kolena, ogrebotina, ali su se sticale i neke veštine.

Nisam ja protiv digitalnog sveta. Pa njemu sam posvetio ceo radni vek, i još uvek sam deo te priče. Ali moramo naći meru i petaka uputiti ka spoznaji stvarnog sveta oko nas. A ne terati ga da se bavi programiranjem. A on čestito ne zna mnogo toga što mu je već u tim godina bitno za život. Zato je ona misoa sa početka ove priče i te kako važna. Breme koje nosimo i kao društvo i kao pojedinci danas je mnogo veće od bremena koje su nosili naši preci. Pokušajmo da ga smanjimo bar našim potomcima.

Aut digitalizacija aut nihil

Ako bih krenuo da se vraćam u istoriju neminovno bih morao da se ponavljam. Ali zar se ne kaže da je istorija učiteljica života. Za samo trideset godina na ovim našim prostorima doživeli smo prave jezičke veleobrte sve vreme govoreći o istoj stvari. Prvo beše informatika, pa informacione tehnologije, a danas ne može da se zamisli dan, a da se ne priča o digitalizaciji. Kao neko ko je skoro pola veka deluje u oblasti računarstva trebalo bi da budem zadovoljan, jer će konačno računar postati sredstvo dobrobiti čovečanstva u najširem smislu te reči. Jasno je da za mene ne postoji dilema u tom pogledu, ali ima nešto što me brine. Da li je digitalizacija sredstvo ili cilj koji treba ostvariti na nivou ljudske civilizacije. Bojim se da opet pomalo grešimo. Taman toliko da posledice mogu da budu dalekosežne.

Ono što je neophodno učiniti da bi digitalizacija naših života imala uspeha podrazumeva stvaranje uslova da se svaki građanin upozna sa mogućnostima primene informaciono – komunikacionih tehnologija. Pre svega sa aspekta efikasnijeg obavljanja mnogih svakodnevnih poslova. Efikasnošću u obavljanju poslova stvorili bi se uslovi da savremeni čovek može više vremena da se posveti samom sebi i svojoj porodici. Da vodi zdraviji život sa više fizičke aktivnosti i naravno da se, kako se to nekad popularno govorilo kulturno uzdiže. Naravno to se neće postići ako u našim životima dominantni postanu upravo nusprodukti digitalizacije, npr. društvene mreže.

Uspešnost digitalizacije ne garantuje uvođenje programiranja od samog početka školovanja. Umesto toga upoznavanje sa pravim dometima digitalizacije mora biti utkano u ceo obrazovni proces. Samo na taj način će moći da se napravi kod čoveka stvori sposobnost da razlikuje žito od kukolja. Tj. šta je korisno u tzv. digitalnom svetu, a šta je u najmanju ruku nepotrebno.

Svaki normalan čovek složiće se da je cilj savremene civilizacije slobodnomisleći čovek. Čovek koji će znati da donosi celishodne i prave odluke. Naravno pri tome koristeći savremena tehnička i tehnološka dostignuća da bi proces donošenja odluka bio brži i lakši. A ne da tog istog čoveka zameni mašina, preko koje će odluke „donositi“ njeni zlonamerni tvorci. Ili nam je možda draži odgovor koji sam još pre više od tri decenije dobio od mladog čoveka na pitanje kako „stoji sa matematikom“. „Ja toliko dobro znam da radim sa računarima da mi je matematika nepotrebna“. Mislim da je komentar nepotreban, a moguće posledice nesagledive.

Na prekretnici

Prilikom prošlog javljanja bavih se problematikom izbora između Windows i Linux operativnog sistema. U međuvremenu malo razmišljah o širim aspektima računarskog obrazovanja, pa čak i generalno obrazovanja u oblasti tehnike. Jedan kolega, koji je sigurno dobro upoznat sa stanjem u oblasti poluprovodničke tehnologije i projektovanja integrisanih kola, pre neki dan u razgovoru iznese skeptičan stav po pitanju bavljenja naukom u Srbiji. I sam delim slično mišljenje, ma koliko to bio jeretički stav. Ali svako želi da bude objektivan ne bi smeo da ostane slep pred činjenicama.

S jedne stanje srpske privrede je daleko od onog nivoa koji je bio na kraju 80 – tih godina prošlog veka. A oni koji pamte to doba znaju da je u toj pretposlednjoj deceniji XX veka došlo do usporavanja privrednih tokova. Istovremeno statistika pokazuje da danas imamo doktora nauka više nego ikada u istoriji. Bez imalo cinizma trebalo bi očekivati da povećani broj obrazovanih i stručnih kadrova najvišeg ranga bude jedan od motora privrednoj razvoja. Ali nije tako.

Ovaj debalans zahteva da se celo društvo zamisli nad svojom budućnošću u sektoru obrazovanja. Niko ne može da ospori da jednoj zajednici treba što više obrazovanih građana. Ali to ne može i ne sme da se odvija na principu „neka svi studiraju dok ne rešimo privredne i ekonomske probleme“. Takav koncept je na ovim prostorima prisutan već pola veka. Isto tako jedan krajnje liberalan koncept da je „svako kovač svoje sreće“ pa i u izboru zanimanja, može da bude poguban. Dovoljno je podsetiti se najsvežijih primera vezanih za školovanje menadžera. A po svoj prilici i sličan trend u oblasti tzv. informacionih tehnologija mogao bi da se završi na sličan način.

Zato je veoma važno da se čitavo društvo angažuje u traženju optimalnih pristupa obrazovanju. Jer samo na taj način ćemo doći do kvalitetnih kadrova. U tom kontekstu veoma je važna sinergija na relaciji država – obrazovne institucije. Dražava treba da obezbedi adekvatne uslove za rad škola i univerziteta. A pre svega fakulteti treba da se staraju da njihovi kadrovi budu što je moguće višeg kvaliteta. To podrazumeva da nastavnici pored visokog nivoa teorijskih znanja poseduju odgovarajuća praktična znanja. Jer sam na taj način će u potpunosti moći da se zadovolje potrebe za obrazovanjem savremenih stručnjaka.

Srbija kao sudija

Možda će neko zbog naslova pomisliti da se radi o političkoj temi. Srećom radi se tekstu koji je daleko od dnevno političkih zbivanja. Ali u neku ruku i jeste političko pitanje, ali na terenu, gle opet kojim slučajem, informacionih tehnologija.

Povremeno smo svedoci ponovnog traženja odgovora na odavno postavljeno pitanje – „Da li se konačno treba zahvaliti Windows operativnom sistemu i početi koristiti jednu od alternativa kao što je Linux“? I onda se takva diskusija obično svede na poređenje, kako se kod nas obično kaže – „baba i žaba“. Pogotovu što niko da se seti i razmisli ko su najčešći korisnici računara i zašta se oni najčešće koriste. Običan korisnik se u tom galimatijasu operativnih sistema kod savremenih računarskih uređaja bolje snalazi od onih koji bi hteli mudruju.

Hteli – ne hteli korišćenje pametnih telefona nateralo nas je da počenom da koristimo Android i iOS. Isto tako kao korisnici moramo biti spremni da poznajemo rad sa računarima kojima upravljaju i Windows i Linux operativni sistemi. Ako operativni sistem svedemo na nivo korisničkog interfejsa Windows je tu u prednosti. Jer ima praktično jedinstveni GUI (Graphical User Interface) grafički korisnički interfejs. Dok kod Linux operativnog sistema ima više od deset različitih GUI. Neću ih nabrajati da ne bi ispalo da se hvalim. Naravno oni koji se kunu u Linux sa gnušanjem će govoriti o GUI kod njega. A ponosi će se korišćenjem tzv. komandno orijentisanog korisničkog interfejsa (Shell).

Drugi će praviti razliku između Windows OS, kao zatvorenog sistema i Linux OS kao sistema sa „otvorenim kodom“, navodeći to kao veliku prednost Linux OS. pri tome se zaboravlja koliko korisnika zaista može da se koristi tom „otvorenošću“ i vrši izmene u kodu operativnog sistema dajući mu novi kvalitet.

Ispade da branim Windows i propagiram njegovo korišćenje, što naravno nije tačno. Ja se samo zalažem da ne treba nametati rešenja, pogotovu tamo gde to nije neophodno. Sve više smo svedoci korišćenja tzv. Internet/WEB aplikacija čije korišćenje od strane krajnjeg korisnika ne zavisi od operativnog sistema koji koristi na svom računaru, čak ni od WEB pregledača (browser).

Kad se govori o razvoju aplikacija, sigurnosti njihovog korišćenja, integritetu podataka na računarima, serverima u sistemu Interneta, itd. onda je to drugo pitanje. I o njemu se i te kako vodi računa u savremenom računarstvu. Ali to nije pitanje za široki krug korisnika i poligon za nametanje rešenja tipa „za i protiv Windows ili Linux operativnog sistema“. Ako se to pitanje spusti još na obrazovanje dece u osnovnoj školi onda ćemo dodatno biti u problemu.

Na kraju student računarstva mora da tokom studija stekne znanja o mestu i ulozi i naravno funkcijama operativnog sistema kao glavnog računarskog programa, a ne da prođe kurs korišćenja Windows/Linux. Stepen tih znanja koji će mu trebati i koja će posedovati tokom svoje karijere zavisiće od poslova koje bude radio. Najgore će biti ako prevlada stav da inženjer računarske tehnike treba da bude „državni univerzalni majstor“. A u Srbiji se to često očekuje, jer nažalost ima malo onih koji operativne sisteme poimaju na pravi način.

Znam da sam na neki način otvorio Pandorinu kutiju, ali šta je tu je. Otvorena diskusija ne može da bude loša.

IT naš nasušni

Opet je IT u žiži interesovanja. Ponovo se organizuju prekvalifikacije za ovu oblast. A juče pročitah da nam sada nedostaje 30 hiljada IT stručnjaka. Neko će pomisliti da sam protiv IT, ali upravo u tom grmu i leži zec. Jer svi pričaju o informacionim tehnologijama, a niko tačno da kaže šta se iza brda valja. Doduše kad se vidi šta obuhvata program prekvalifikacije nekako svi putevi vode ka PROGRAMIRANJU. I to po pravilu tzv. Internet ili WEB programiranju, kako se kome više sviđa. Uglavnom svim onim koji se odluče za IT obećavaju se velike plate. Ne želim ništa da negiram, jer će se uvek naći dovoljan broj onih koji će pokušati da nađu argumente da me demantuju.

Meni samo smeta euforija kojom se mladi ljudi nekako navode da je moguć „hleb bez motike“. Pomalo mi sve ovo liči na stanje iz devedesetih kada su počele da nastaju menadžerske škole, koji danas imamo bezmalo u svakom većem selu. Slična je situacija i sa IT. Skoro da nema fakulteta ili visoke škole u Srbiji koja nema neku vrstu studijskog programa koji se odnosi na IT. Stvar je previše ozbiljna da bi se šegačili. Jer primena informacionih tehnologija je danas jednostavno – Conditio sine qua non. To jednostavno znači da obrazovni sistem treba prilagoditi korišćenju informacionih tehnologija. Počev od korišćenja tekovina IT u procesu sticanja znanja do naravno praktikovanja svake struke. Jednostavno nije dobro sve usmeriti ka programiranju, jer može da se desi da ostanemo bez stručnjaka za mnoge životne oblasti. Teško da će programeri moći da zamene …

„Posle mene makar i potop“

Jedan francuski kralj je rekao “Posle mene makar i potop”. Naravno radi se o jednom od Lujeva, tačnije Luju XV. Ali izgleda da ta izreka priliči mnogima manje ili više znanima u istoriji. I naravno posledice takvog pristupa vidljive su i na našim prostorima. Naravno neću se baviti visokom politikom. Ono na šta želim da ukažem odnosi se na sferu obrazovanja.

U Srbiji se trenutno odvija ukrupnjavanje visokih škola strukovnih studija u nekakve Akademije, kojih bi posle okončanja tog procesa treba da bude dvanaest. Motivi i obrazloženje zašto se to radi su prilično nemušti, a tek koncepcija po kojoj se to radi ukazuje da sve to nije promišljeno na pravi način. Npr. jednu takvu Akademiju bi trebalo da čine visoke škole u Čačku, Užicu i Šapcu. Užice i Čačak se nalaze otprilike na istoj udaljenosti od Šapca, nekih 150km. Ako bi se iz Užica išlo do Šapca preko Čačka treba više od 200km. Toliko otprilike ima i od Čačka preko Užica do Šapca. Ali zanemarimo rastojanja u današnje vreme digitalizacije. Što se tiče komplementarnosti obrazovnih profila, verujmo da su vodili računa.

Na kraju dolazimo do jedne od najvažnijih stvari, a to je tradicija. Svedoci smo poslednjih decenija ukazivanja kako su na ovim prostorima ukidane mnoge tradicije, pogotovu posle drugog svetskog rata. A upravo ovo što se sada preduzima ukida nešto što ima smisao tradicije. Visoka tehnička škola strukovnih studija, nekada Viša tehnička škola u Čačku je nastarija takva škola u Srbiji. Osnovana je 1960. godine, kao druga takva škola u Jugoslaviji, posle Više tehničke škole u Mariboru osnovane 1959. godine.

Shodno tome Škola u Čačku predstavlja civilizacijsko dostignuće kao Čačka tako i Srbije. Nisam bio njen student, a nikada tokom skoro tridesetogodišnjeg rada na Tehničkom fakultetu/Fakultetu tehničkih nauka u Čačku nisam predavao na ovoj školi. Ali kao rođeni Čačanin i neko ko misli da u njemu zatvori životni krug smatram da ne treba olako da se odričemo nekih svojih simbola. Mnogi uspešni čačanski inženjeri su potekli sa ove škole. A Čačak je zahvaljujući studentima iz cele Jugoslavije stekao ime na njenoj obrazovnoj mapi. Možda nećemo promeniti namere prosvetnih vlasti, ali treba glasno reći šta mislimo o njihovoj nameri u kontekstu značaja Visoke tehničke škole strukovnih studija za Čačak, ali i celu Srbiju.

PS: Opšte je uvreženo mišljenje da su “RR zavodi” u Nišu bili mesto rođenja elektronske industrije u Jugoslaviji. Međutim, prva elektronska industrija je stvorena u Tehničkom remontnom zavodu u Čačku u osvit drugog svetskog rata, 1939/40. godine. Bojim se da to čak malo Čačana zna. Možda će kroz osamdeset godina malo ko znati da je Viša tehnička škola iz Čačka bila prva takva škola u Srbiji.

Nauka u beskonačnoj petlji

Srpska nauka se već punih osam godina vrti u petlji koja preti da postane beskonačna. Umesto da se „tekući“ projektni ciklus završi koncem 2014. godine on se produžio za još pune četiri godine. A kraj se baš i ne nazire. Oni kojima su odobreni projekti mogli su slobodno da trljaju ruke. A oni koji su iz nekih razloga ostali van jasala Ministarstva mogli su samo da se žale na lošu sreću. O potencijalnim istraživačima, koji su se formirali u poslednjih četiri – pet godina, a ostali su van asktuelnih projekata da se i ne govori.

Jutros „Politika“ piše o elementima novog zakona o naučno – istraživačkoj delatnosti. Zakon bi od 2019. godine unela više izvesnosti i reda u ovu oblast, pre svega na planu finansiranja. Ako sam dobro razumeo za istraživače sa instituta umesto projektnog predviđeno je institucionalno finansiranje. To bi trebalo da znači da će dobijati platu bez obzira da li su uključeni u neki projekat koji finansira Ministarstvo ili ne. Treba očekivati da ovo bude jedan od kamena spoticanja, jer se postavlja ozbiljno pitanje koji nam sve instituti trebaju, tačnije rečeno koja to istraživanja, u najširem smislu treba finansirati iz budžeta. Verovatno će se buniti i istraživači sa univerziteta, smatrajući da i njima pripada deo ovog sigurnog budžetskog kolača.

Posebno pitanje predstavlja broj istraživača, koji će potencijalno biti obuhvaćeni finansiranjem od strane Ministarstva. Još uvek se barata sa cifrom od 12 hiljada. Pri tome se zaboravlja značajno povećanje broja doktora nauka poslednjih desetak godina od kako su uvedene tzv. doktorske studije. Ova cifra se poredi sa 9 hiljada istraživača, koliko navodno ima Slovenija, sa više od tri puta manje stanovnika. U tom kontekstu se smatra da Srbija treba da ima mnogo više istraživača.

I tako dolazimo do one potencijalno beskonačne petlje. Para imamo malo, jer su izdvajanja za nauku relativno mala, istraživača bi trebalo da imamo više, ne znamo šta sve treba istraživati da bi nauka bila zaista produktivna, bar ona koja treba da bude vezana za privredu. Ima tu još nepoznanica. Kao što se može videti ovu jednačinu sa više nepoznatih nismo uspeli da rešimo u protekla dva kruga, od po četiri godine koliko su do sada bili projektni ciklusi. Šta treba još učiniti da ne bi ušli i u sledeći krug?

Snaga informacija

Čitam pre neki dan o kolegi koji je uspešno koristio Facebook za promivisanje struke, kako u obrazovnom tako i u istraživačkom smislu. Verovatno sam pomalo konzervativan, što i priliči mojim godinama, jer sam smatrao da je neprilično o ozbiljnim stvarima pisati na tzv. društvenim mrežama. Izgleda da sam imao potpuno pogrešan stav. Jer su upravo te mreže i informacije koje se distribuiraju preko njih postale veoma uticajne na naše živote i izvan segmenta zabave.

Tipičan primer je promisanje tzv. digitalizacije društva, koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja našeg društva. Šta se tačno pod tim podrazumeva ne može se definisati u par rečenice. Uostalom, dužnost da narodu to objasne treba ostaviti glavnim promoterima. Valjda oni najbolje znaju šta se iza brda valja. Doduše mnogi će se upecati i od potrebe da se svakojake ideje približe i definišu napraviće nauku. S druge strane neke tekovine „digitalizacije“ svakako će doneti koristi čovečanstvu, učiniti da neke poslove brže i lakše obavimo. Kažu da ćemo zarad toga imati više vremena za kulturu, fizičke aktivnosti. Da li je baš tako neka svako sam razmisli. Ono što je evidentno to je da je zajednica postala asocijalna. Sve manje se družimo, viđamo se preko Skype. Pa čak i ako sedimo u društvu većina je zaokupljena kuckanjem po tastaturama mobilnih telefona.

Malo se udaljih od teme, ali samo na prvi pogled. Jer iza svega stoje informacije. Kad koristimo bilo koji računarski program, pa i one na kojima počivaju društvene mreže razmenjujemo informacije u najrazličitijem obliku. Ono što je problem tiče se značaja tih informacija za naše življenje. Nekako na prvi pogled, a voleo bih da se varam radi se o informacijama koje nisu previše bitne. Jer se radi o informacijama koje najveći deo populacije čini ravnopravnim.