Home » Blog

Category Archives: Blog

Kalendar

decembar 2019.
P U S Č P S N
« okt    
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031  

Ambijentalna udobnost

Jezik naš nasušni

Nikada sebe nisam smatrao puritancem kada je u pitanju srpski jezik. Struka kojom se bavim ceo radni vek je takva da je upliv tuđica izuzetno veliki. Ali čini mi se da sam maksimalno uspeo da plivam u tim vodama. I da strane, pogotovu engleske termine koristim samo onda kada je to zaista neophodno. Takav pristup je čak bio uobičajen pre više od dve decenije. Međutim, novi vek doneo je značajnu promenu kad je koriščenje stranih reči u pitanju. Jednostavno kočnice su popustile i svedoci smo da se strani, pogotovu engleski termini koriste krajnje nekritički. Čak i u situacijama kada to nije potrebno, a i neprimereno je. Zato čak i oni koji nisu preterani jezički čistunci moraju da se zapitaju – gde se dede naš jezik nasušni?

Zar baš mora?

Ovih dana iz profesionalne znatiželje pregledam nastavne planove u oblasti računarske tehnike. Interesuje me šta se to novo u obrazovnom smislu nudi budućim studentima. I naiđoh na nemali broj predmeta koji u celini i delimično direktno sadrže engleske termine. I ti sve napisano ćirilicom. Nadam se da će se svako, ko računarsku tehniku smatra svojom strukom u najmanju ruku osećati nelagodno. A šta tek za običnog čoveka znači ембеддед ili дата мајнинг. Ne bih se ovde bavio pitanjima adekvatnog prevođenja ovih i drugih stručnih pojmova. jer i to je ozbiljan posao.

Hteo sam samo da ukažem na jezički haos koji vlada. Ne treba podsećati da su nekada, a valjda i danas sve ozbiljne medijske, a pogotovu izdavačke kuće imale lektore. Zato je logično očekivati da stručnjaci iz pojedinih oblasti ako nisu sami u stanju da nađu adekvatan srpski izraz za stručne termine konsultuju te iste lektore. Ili misle da su sticanjem akademskih zvanja stekli pravo stručnosti i na opštem nivou. Možda neki to smatraju nevažnim. Ali treba se podsetiti da je jezik jedno od obeležja svake nacije.

Indukovane potrebe

Iako sam imao puno ideja o kojima je vredelo nešto napisati nikako nisam mogao da sklopim tekst kakav bih želeo. Ne znam da li ću ni ovog puta u tome uspeti. Ali me je razgovor sa starim prijateljem i kolegom naterao da ipak pokušam. U proteklih nekoliko godina nisam koristio javni prevoz u Beogradu. Zato sam odlučio da ovaj boravak u prestonici iskoristim i da se ponovo upoznam sa „čarima“ gradskog prevoza. Pored prilično neorganizovanog prevoza i velikih gužvi u prevozu uočio sam gotovo svaki putnik ni u prevozu ne može bez njegovog veličanstva – mobilnog telefona. Svi jednostavno kuckaju ili vode nekakve razgovore. Pošto je mobilni telefon de facto mali računar odavno sam shvatio da se računari u najvećoj meri više ne koriste u svoj osnovnoj ideji, već jednostavno za zabavu. A onda u razgovoru na tu temu, pomenuti prijatelj upotrebi termin – indukovane potrebe.

Šta se krije iza – indukovane potrebe

Mnogi se neće složiti sa ovom tezom, uostalom juče sam potvrdu za to dobio kroz razgovor sa drugim kolegama. Ali činjenica je da ima malo realnih potreba za držanjem u ruci mobilnog telefona, dok se čak i oni srećnici koji su se domogli sedišta bore da održe ravnotežu u autobusima koji se kreću kroz uske, strme i krivudave beogradske sokake. Neko nas je ubedio da ćemo sa mobilnim telefonom biti efikasniji, brži i uspešniji u životu. Da baš i nije tako možemo se uveriti na svakom koraku. Jer nametnut nam je neopravdano brz način življenja. Neogdovorni i nevaspitani ljudi vas bombarduju porukama u njima pogodno vreme. I to sve pravdajući potrebama efikasnosti u poslu i ostvarivanju boljih rezultata rada. A da li je to baš tako, neka svako prosudi.

Neupitno korišćenje i oslanjanje na tekovine tzv. informaciono – komunikacionih tehnologija čini nas krajnje zavisnim od njih. Istovremeno smanjuje potrebu za razmišljanjem i samostalnim donošenjem odluka. O posledicama treba svako da dobro razmisli. Jer umesto zadovoljenja prirodnih ljudskih potreba živimo u svetu u kome dominiraju indukovane potrebe. A njih nam nameću oni kojima je pre svega stalo do ličnog interesa.

Nauka i fudbal

Oni koji se sećaju fudbala znaju kako je on izgledao do kraja šesdesetih godina prošlog veka. A onda se pojavio Rinus Mihels i sa Ajaksom uveo tzv. “totalni fudbal”. Fudbal koji se danas igra je više nego ikad totalan. Valjda je jedino golmanu uloga jasno definisana. Svi ostali po potrebi moraju da igraju na svakom mestu u timu. Ako se detaljnije analizira fudbal i sve ono što se oko njega dešava može se slobodno reći da je on od igre postao prava nauka. Kondicione pripreme, ishrana, taktika u sve se umešala nauka. Sve je to pomalo logično. Jer je od najvažnije sporedne stvari na svetu fudbal postao de facto nova privredna grana. U kojoj se vrte milioni dolara, evra, funti. A uskoro će se možda vrteti i milijarde.

A nauka

S druge strane u nauci kao da su počele da se primenjuju neke tehnike iz fudbala. Nažalost ne one najbolje. Prema medijima i izjavama mnogih poslenika u oblasti istraživanja i nauke loše stanje u ovom društvenom segmentu se pripisuje nedostatku novca. Tačnije nedovoljnom izdvajanju u nauku od strane države. Bojim se da problem nije tako jednostavan. Ako se pođe od novca kao bitnog faktora za uspeh naučno – istraživačkog rada moraju se postaviti dva pitanja. Kako se taj novac troši i naravno ko ga obezbeđuje. Što se tiče obezbeđivanja novca naučno – istraživačka javnost očekuje da novac treba da obezbedi država. Niko ne razmišlja o drugim mogućim izvorima finansiranja nauke. A sa druge strane malo se priča o tome kako se troši novac, najvažnije je da ga nema. Niko ne iznosi podatke o tome koliki udeo sredstava uloženih u nauku odlazi na materijalne troškove, a koliki na honorare istraživača. Želeći da se pokažemo u boljem svetlu nego što objektivno jesmo sve više se pribegava fudbalskim rešenjima. Kao ono što je „preskakanje sredine terena“. Pošto – poto želimo da se što bolje plasiramo na kojekakvim listama, poput one najčešće spominjane Šangajske. A niko ne postavlja pitanje da li našu nauku gradimo poput „čardaka ni na nebu ni na zemlji“. A kad tamo doživimo pad uzroke tražimo na pogrešnoj strani. Niko se ne zapita, iskreno za sebe – Koliko su nam istraživanja i nauka zaista dobri?

I tu se vraćamo sličnosti na relaciji nauka i fudbal. Nažalost gledano na svetskom nivou fudbal je zaista postao nauka. A li zato naša nauka i naš fudbal imaju puno sličnosti. Kako to prevazići, bar što se nauke tiče je predmet posebne priče. Za početak trebaće nam malo više – entuzijazma neupućenih.

Opet o glavi i nogama

Pad na tzv. Šangajskoj listi koji je doživeo Univerzitet u Beogradu u odnosu na prošlu godinu ponovo je u žižu javnosti stavio položaj nauke i istraživanja u Srbiji. I opet je u prvi plan istaknut novac. Osnovni uzrok je po mišljenju većine, koja je bila u prilici da se o tome javno oglasi je nizak nivo ulaganja u nauku. Pri tome se uglavnom radi o paušalnim, kako se to kod nas kaže „od oka“ izrečenim stavovima. Možda prvi put su u današnjoj „Politici“ (22. avgust 2019. godine) izneti neki opipljiviji podaci. A i bez toga činjenice su neumoljive. Bojim se da bi opet mogli da pomenemo opet priču o glavi i nogama. Jer izgleda da smo mi te delove tela nekako pobrkali.

Gde su problemi?

Srbija, tj. resorno Ministarstvo ni danas ne zna koliko istraživača deluje u Srbiji. Kakva je njihova struktura prema oblastima u kojima rade, koliko godina iskustva poseduju i kakvi su njihovi nuačno – istraživački preferencijali. Takođe, niko nije eksplicitno objavio koliko je novca potrošeno u okviru aktuelnog projektnog ciklusa, koji traje od 1. januara 2011. godine. Naravno bilo bi interesantno da se zna koliko je potrošeno po istraživaču kako za plate tako i za materijalne troškove. Tek tada bi mogli da sagledamo pravo materijalno stanje srpske nauke.

Tokom aktuelnog projektnog ciklusa praktično jedini kriterijum za vrednovanje rezultata istraživanja bili su radovi objavljeni u časopisima na tzv. Sci listama. Pri tome se zaboravlja pojava objavljivanja radova u časopisima kao što su bosanski TTEM (Technics Technologies Education Management) i rumunski Metalurgia International. Ni danas nije poznato koliko je novca iz naučnih fondova potrošeno za plaćanje objavljivanja radova u pomenutim časopisima. A to nisu bili jedini takvi časopisi gde su naši naučnici publikovali svoje rezultate. Takođe, bilo bi interesantno videti u kojoj meri su takvi radovi omogućili napredovanje u nastavničkim i istraživačkim zvanjima. Odnosno polsužili za opravdavanje rada na projektima koje je Ministarstvo finansiralo.

Šta stvarno hoćemo?

Mediji se poslednjih dana bave i profesorom Radenovićem koji sada radove objavljuje pod tzv. afilacijom Univerziteta iz Saudijske Arabije. I to se navodi kao najvažniji razlog zašto je došlo do pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Niko iole ozbiljan ne može i ne sme da prenebregne rezultate profesora Radenovića. Ali ako je izostanak njegovih rezultata uticao na taj pad onda ima nešto „trulo u državi Danskoj“.

Opet o glavi i nogama

Ovo je jedna suviše ozbiljna tema da bi je bilo koji pojedinac mogao sagledati na sveobuhvatan način. Ali neka ad hoc pitanja mogu da se postave. Bez imalo zazora može se postaviti pitanje da li je nama prvenstveni i jedini cilj da naši univerziteti budu po svaku cenu što bolje plasirani na raznim akademskim listama. Što pri tome nemamo čak ni ideju kako da to lokalno iskoristimo nije izgleda preterano važno. Odnosno koliko će te pozicije na listama poput Šangajske uticati na srspku privredu niko ne razmatra. Takođe, zaboravlja se da povećanje ulaganja u nauku može da podnese samo produktivna i izvozno orijentisana privreda. Osim ako se nećemo, zbog nauke dodatno zaduživati. Mnogi su zaboravili da je za poslednji projektni ciklus uzet kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Zato opet pominjem priču o glavi i nogama. Konačno stanimo ipak samo na noge.

Traženje mesta pod Suncem

Imam vremena pa razmišljam o prošlosti. Šta bi to danas drugačije radio i koje greške ne bih pravio. Jer ceo život nam liči kao traženje mesta pod Suncem. Zato greške i jesu sastavni deo života. A hteli bi da ih bude što manje. Međutim, ipak nam se često dešava da „kola odu niza stranu“. Tj. da srljamo u greške iako smo svesni da tako ne treba činiti.

Na drugom polu ovog problema stoji pitanje mere. A to najčešće znači da nam želje i emocije nisu u saglasnosti sa realnošću. Doduše ima i suprotnih pojava, kada nas strah sputa i spreči da iskažemo prave vrednosti. Ne zna se šta je gore? Možda ipak malo ono prvo. Ako nas neki spolašnji uticaj ne vrati „k spoznaniju prava“ teško ćemo sami priznati da nismo nečemu dorasli. Zato svaka zajednica pokušava da uvede vrednosne kriterijume. Oni treba da obezbede da se svako nađe na onom nivou koji odgovara njihovim sposobnostima. Ali majstori smo da izigramo te kriterijume. Sve krijući se iza nekih drugih pravila.

I jednom kada prekršimo vrednosne kriterijume onda to postaje opravdanje za sve naredne slične postupke. Kad bi posledice bile odmah vidljive lako bi se vratili na pravi put. Nažalost najčešće protekne puno vremena pre nego postanemo svesni promašaja. A sve nam se nekako nameće opravdanje – sve je to traženje mesta pod Suncem. Pri tome ne treba zaboraviti da svaki čovek ima svoje mesto pod Suncem. Ali ono treba da bude u skladu sa stvarnim vrednostima.

Relativizacija

Često se može čuti, „Nismo mi najgori“. Iza ove fraze krije se opasna stvar. Jer i mi možemo biti loši, ali ćemo naći nekoga ko je još lošiji od nas. Zahvaljujući tome referentna tačka može da se spusti dovoljno nisko da i jako loši postanu dobri. Primeri za ovo postoje svuda oko nas. I mislim da ih ne treba posebno nabrajati. Jer majstori smo za ono što se zove – relativizacija.

Zajednica, ma kog obima bila mora da ima izgrađene vrednosne kriterijume. To podrazumeva da mora da postoji referentna tačka na kojoj se deli dobro od lošeg. I tada za svakoga cilj treba da bude da se nađe na pozitivnoj strani vrednosne skale. U protivnom ako se nalazimo sa leve strane onda smo u svakom slučaju loše. To što ima lošijih od nas ne može da bude opravdanje. A još manje nešto što će izazivati zadovoljstvo. A relativizacija sve to omogućava i dozvoljava.

Problem relativizacije je naročito značajan u društvenim segmentima koji određuju dalje napredovanje zajednice. A obrazovanje i nauka su sigurno takvi društveni segmenti. Pogotovu ako se prepliću, kao što je slučaj kod visokoškolskog obrazovanja. Da bi se bio uspešni deo akademske zajednice nije dovoljno imati popunjenu budžetsku kvotu studenata. Ili imati nastavnike i saradnike koji objavljuju radove u časopisima na Sci listama.

relativizacija

A vozovi prolaze

Skoro će decenija ipo kako smo Zakonom iz 2005. godine zakoračili u „Bolonjsku eru“. Očekivalo se da ćemo dobiti bolje visoko školstvo sa efikasnijim obrazovnim procesom i stvaranje stručnjaka koji će u startu biti bolje praktično potkovani od svojih prethodnika. Hteli ne hteli moramo da budemo pošteni i da konstatujemo da praktično ništa od toga nije ostvareno. Mi matori smo imali sreću da je u nekadašnjoj državi postojala privreda koja je mogla da nas osposobi za siguran hod kroz život, tj. da nadomesti ono što nije učinjeno na fakultetima. Danas nema privrede koja je sposobna za to, a fakulteti daju još manje praktičnih znanja. Ali to je kako se kaže „već viđeno“. A i vozovi prolaze.

Akreditacija kao rešenje, a vozovi prolaze

Međutim, pomenuti Zakon je u visoko školstvo uveo pojam akreditacije različitih delatnosti koje obavljaju fakulteti, pa tako i obrazovne delatnosti. Trenutno se Srbija nalazi pred trećim krugom akreditacije, a sve se čini kao da stvari idu u kontra smeru. Umesto da akreditacija garantuje kvalitet obrazovnog procesa ona je postala samo paravan iza koga se često odvijaju vrlo nekvalitetne stvari. Na sajtovima visokoškolskih ustanova naći će se akreditacioni materijali u kojima se kroz razne tekstove „argumentuje“ ispunjenost raznih standarda kvaliteta. A da li je baš tako, pa treba staviti prst na čelo i dobro razmisliti. A vozovi prolaze.

Poslednjih godina uočljivo je da fakulteti širom Srbije akredituju nastavne planove i programe u oblasti informacionih tehnologija ili sličnih oblasti samo predstavljenih pod drugim prepoznatljivim imenima. Čak to radi i oni fakulteti koji nemaju nikakvu tradiciju u pomenutoj oblasti. Ali to je sada u trendu i ko bi im zamerio. A trebalo bi. Ako niko drugi onda oni koji su plaćeni – Agencija za akreditaciju. Oni bi trebalo da znaju da li sve u predloženim kurikulumima ima smisla i da li su svi predviđeni nastavnici kompetentni za izvođenje nastave iz predmeta uz koje je navedeno njihovo ime.

Ako se time ne pozabavimo, vozovi će prolaziti. A rezultat će biti svršeni studenti sa znanjem koje je daleko od prakse koja ih čeka. Možda već iza ugla.

Taoci digitalnog sveta

„Svako vreme svoje breme nosi“. Svakim danom srećemo se sa citiranjem sličnih izreka, kojima pojedinci žele da na okruženje ostave utisak i pokažu svoju visokoumnost. Naravno ovu izreku nisam naveo da bih se i sam predstavio okruženju. Radi se o čisto preventivnoj ogradi, jer se bojim da će mi mnogi posle ovog teksta spočitavati kako sam deo retrogradnog dela društva i kako ne osećam duh vremena u kome živimo. A samo razmišljam i kažem da smo taoci digitalnog sveta.

Na pisanje me je navela Kolumna nedelje u današnjoj „Politici“ iz pera Aleksandra Apostolovskog, „Mobilni klinci“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/427395/Pogledi/Mobilni-klinci). U svom tekstu on govori o načinu života mlade generacije, pre svega u Srbiji. I to mladih od samo par godina pa do tzv. tinejdžera. Odmah da kažem da se slažem sa tim što je uvaženi novinar napisao. Ali upravo zbog toga hoću dodatno da postavim pitanje. Šta mi kao društvo činimo da mlada generacija izađe iz svog virtuelnog sveta, baziranog na računarima, mobilnim telefonima i zakorači na svetlost dana. Upravo „matori“, usuđujem se da to kažem, želeći da se dodvore mladoj generaciji čine ogromne greške, koje je teško otkloniti na generacijskom nivou. A ona najveća greška je da takoreći od samog rođenja mladom biću u ruke guramo visokotehnološke spravice čineći od njih taoce digitalnog sveta za ceo život.

Mladi – taoci digitalnog sveta

Neko će reći da se mladi ipak bave sportom. Ali pogledajmo kako se to praktikuje, jer sve je isprogramirano. Nema više one nekadašnje spontanosti kada su se deca posle škole okuplja i časkom delila u igri na dva gola napravljena od školskih torbi ili delova skinute odeće. Ko još igde viđa devojčice koje se igraju školice. Da li se sećate kada ste poslednji put videli dečurliju kako se igra žmurke. Da neke druge dečije igre i ne spominjem. Da bilo je tu oguljenih kolena, ogrebotina, ali su se sticale i neke veštine.

Nisam ja protiv digitalnog sveta. Pa njemu sam posvetio ceo radni vek, i još uvek sam deo te priče. Ali moramo naći meru i petaka uputiti ka spoznaji stvarnog sveta oko nas. A ne terati ga da se bavi programiranjem. A on čestito ne zna mnogo toga što mu je već u tim godina bitno za život. Zato je ona misoa sa početka ove priče i te kako važna. Breme koje nosimo i kao društvo i kao pojedinci danas je mnogo veće od bremena koje su nosili naši preci. Pokušajmo da ga smanjimo bar našim potomcima.

Aut digitalizacija aut nihil

Ako bih krenuo da se vraćam u istoriju neminovno bih morao da se ponavljam. Ali zar se ne kaže da je istorija učiteljica života. Za samo trideset godina na ovim našim prostorima doživeli smo prave jezičke veleobrte sve vreme govoreći o istoj stvari. Prvo beše informatika, pa informacione tehnologije, a danas ne može da se zamisli dan, a da se ne priča o digitalizaciji. Kao neko ko je skoro pola veka deluje u oblasti računarstva trebalo bi da budem zadovoljan, jer će konačno računar postati sredstvo dobrobiti čovečanstva u najširem smislu te reči. Jasno je da za mene ne postoji dilema u tom pogledu, ali ima nešto što me brine. Da li je digitalizacija sredstvo ili cilj koji treba ostvariti na nivou ljudske civilizacije. Bojim se da opet pomalo grešimo. Taman toliko da posledice mogu da budu dalekosežne. Zato moramo postaviti pitanje – Aut digitalizacija aut nihil?

Da li je budućnost – Aut digitalizacija aut nihil

Ono što je neophodno učiniti da bi digitalizacija naših života imala uspeha podrazumeva stvaranje uslova da se svaki građanin upozna sa mogućnostima primene informaciono – komunikacionih tehnologija. Pre svega sa aspekta efikasnijeg obavljanja mnogih svakodnevnih poslova. Efikasnošću u obavljanju poslova stvorili bi se uslovi da savremeni čovek može više vremena da se posveti samom sebi i svojoj porodici. Da vodi zdraviji život sa više fizičke aktivnosti i naravno da se, kako se to nekad popularno govorilo kulturno uzdiže. Naravno to se neće postići ako u našim životima dominantni postanu upravo nusprodukti digitalizacije, npr. društvene mreže.

Uspešnost digitalizacije ne garantuje uvođenje programiranja od samog početka školovanja. Umesto toga upoznavanje sa pravim dometima digitalizacije mora biti utkano u ceo obrazovni proces. Samo na taj način će moći da se napravi kod čoveka stvori sposobnost da razlikuje žito od kukolja. Tj. šta je korisno u tzv. digitalnom svetu, a šta je u najmanju ruku nepotrebno.

Svaki normalan čovek složiće se da je cilj savremene civilizacije slobodnomisleći čovek. Čovek koji će znati da donosi celishodne i prave odluke. Naravno pri tome koristeći savremena tehnička i tehnološka dostignuća da bi proces donošenja odluka bio brži i lakši. A ne da tog istog čoveka zameni mašina, preko koje će odluke „donositi“ njeni zlonamerni tvorci. Ili nam je možda draži odgovor koji sam još pre više od tri decenije dobio od mladog čoveka na pitanje kako „stoji sa matematikom“. „Ja toliko dobro znam da radim sa računarima da mi je matematika nepotrebna“. Mislim da je komentar nepotreban, a moguće posledice nesagledive.

Na prekretnici

Prilikom prošlog javljanja bavih se problematikom izbora između Windows i Linux operativnog sistema. U međuvremenu malo razmišljah o širim aspektima računarskog obrazovanja, pa čak i generalno obrazovanja u oblasti tehnike. Jedan kolega, koji je sigurno dobro upoznat sa stanjem u oblasti poluprovodničke tehnologije i projektovanja integrisanih kola, pre neki dan u razgovoru iznese skeptičan stav po pitanju bavljenja naukom u Srbiji. I sam delim slično mišljenje, ma koliko to bio jeretički stav. Ali svako želi da bude objektivan ne bi smeo da ostane slep pred činjenicama. Jer naše društvo se nalazi, malo je to reći – na prekretnici.

S jedne stanje srpske privrede je daleko od onog nivoa koji je bio na kraju 80 – tih godina prošlog veka. A oni koji pamte to doba znaju da je u toj pretposlednjoj deceniji XX veka došlo do usporavanja privrednih tokova. Istovremeno statistika pokazuje da danas imamo doktora nauka više nego ikada u istoriji. Bez imalo cinizma trebalo bi očekivati da povećani broj obrazovanih i stručnih kadrova najvišeg ranga bude jedan od motora privrednoj razvoja. Ali nije tako.

Društvo na prekretnici

Ovaj debalans zahteva da se celo društvo zamisli nad svojom budućnošću u sektoru obrazovanja. Niko ne može da ospori da jednoj zajednici treba što više obrazovanih građana. Ali to ne može i ne sme da se odvija na principu „neka svi studiraju dok ne rešimo privredne i ekonomske probleme“. Takav koncept je na ovim prostorima prisutan već pola veka. Isto tako jedan krajnje liberalan koncept da je „svako kovač svoje sreće“ pa i u izboru zanimanja, može da bude poguban. Dovoljno je podsetiti se najsvežijih primera vezanih za školovanje menadžera. A po svoj prilici i sličan trend u oblasti tzv. informacionih tehnologija mogao bi da se završi na sličan način.

Zato je veoma važno da se čitavo društvo angažuje u traženju optimalnih pristupa obrazovanju. Jer samo na taj način ćemo doći do kvalitetnih kadrova. U tom kontekstu veoma je važna sinergija na relaciji država – obrazovne institucije. Dražava treba da obezbedi adekvatne uslove za rad škola i univerziteta. A pre svega fakulteti treba da se staraju da njihovi kadrovi budu što je moguće višeg kvaliteta. To podrazumeva da nastavnici pored visokog nivoa teorijskih znanja poseduju odgovarajuća praktična znanja. Jer sam na taj način će u potpunosti moći da se zadovolje potrebe za obrazovanjem savremenih stručnjaka.