Home » Blog (Page 2)

Category Archives: Blog

Poslednje izmene

Kalendar

avgust 2019.
P U S Č P S N
« jul    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

Ambijentalna udobnost

Nauka u beskonačnoj petlji

Srpska nauka se već punih osam godina vrti u petlji koja preti da postane beskonačna. Umesto da se „tekući“ projektni ciklus završi koncem 2014. godine on se produžio za još pune četiri godine. A kraj se baš i ne nazire. Oni kojima su odobreni projekti mogli su slobodno da trljaju ruke. A oni koji su iz nekih razloga ostali van jasala Ministarstva mogli su samo da se žale na lošu sreću. O potencijalnim istraživačima, koji su se formirali u poslednjih četiri – pet godina, a ostali su van asktuelnih projekata da se i ne govori. I tako se nauka našla u beskonačnoj petlji.

Finansiranje nauke

Jutros „Politika“ piše o elementima novog zakona o naučno – istraživačkoj delatnosti. Zakon bi od 2019. godine unela više izvesnosti i reda u ovu oblast, pre svega na planu finansiranja. Ako sam dobro razumeo za istraživače sa instituta umesto projektnog predviđeno je institucionalno finansiranje. To bi trebalo da znači da će dobijati platu bez obzira da li su uključeni u neki projekat koji finansira Ministarstvo ili ne. Treba očekivati da ovo bude jedan od kamena spoticanja, jer se postavlja ozbiljno pitanje koji nam sve instituti trebaju, tačnije rečeno koja to istraživanja, u najširem smislu treba finansirati iz budžeta. Verovatno će se buniti i istraživači sa univerziteta, smatrajući da i njima pripada deo ovog sigurnog budžetskog kolača.

Posebno pitanje predstavlja broj istraživača, koji će potencijalno biti obuhvaćeni finansiranjem od strane Ministarstva. Još uvek se barata sa cifrom od 12 hiljada. Pri tome se zaboravlja značajno povećanje broja doktora nauka poslednjih desetak godina od kako su uvedene tzv. doktorske studije. Ova cifra se poredi sa 9 hiljada istraživača, koliko navodno ima Slovenija, sa više od tri puta manje stanovnika. U tom kontekstu se smatra da Srbija treba da ima mnogo više istraživača.

I tako dolazimo do one polazne pretpostavke gde je nauka u beskonačnoj petlji. Para imamo malo, jer su izdvajanja za nauku relativno mala, istraživača bi trebalo da imamo više, ne znamo šta sve treba istraživati da bi nauka bila zaista produktivna, bar ona koja treba da bude vezana za privredu. Ima tu još nepoznanica. Kao što se može videti ovu jednačinu sa više nepoznatih nismo uspeli da rešimo u protekla dva kruga, od po četiri godine koliko su do sada bili projektni ciklusi. Šta treba još učiniti da ne bi ušli i u sledeći krug?

Snaga informacija

Čitam pre neki dan o kolegi koji je uspešno koristio Facebook za promivisanje struke, kako u obrazovnom tako i u istraživačkom smislu. Verovatno sam pomalo konzervativan, što i priliči mojim godinama, jer sam smatrao da je neprilično o ozbiljnim stvarima pisati na tzv. društvenim mrežama. Izgleda da sam imao potpuno pogrešan stav. Jer su upravo te mreže i informacije koje se distribuiraju preko njih postale veoma uticajne na naše živote i izvan segmenta zabave. Bojim se da stalno zaboravljamo šta predstavlja snaga informacija.

Digitalizacija kao sudbina

Tipičan primer je promisanje tzv. digitalizacije društva, koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja našeg društva. Šta se tačno pod tim podrazumeva ne može se definisati u par rečenice. Uostalom, dužnost da narodu to objasne treba ostaviti glavnim promoterima. Valjda oni najbolje znaju šta se iza brda valja. Doduše mnogi će se upecati i od potrebe da se svakojake ideje približe i definišu napraviće nauku. S druge strane neke tekovine „digitalizacije“ svakako će doneti koristi čovečanstvu, učiniti da neke poslove brže i lakše obavimo. Kažu da ćemo zarad toga imati više vremena za kulturu, fizičke aktivnosti. Da li je baš tako neka svako sam razmisli. Ono što je evidentno to je da je zajednica postala asocijalna. Sve manje se družimo, viđamo se preko Skype. Pa čak i ako sedimo u društvu većina je zaokupljena kuckanjem po tastaturama mobilnih telefona.

Malo se udaljih od teme, ali samo na prvi pogled. Jer iza svega stoje informacije. Kad koristimo bilo koji računarski program, pa i one na kojima počivaju društvene mreže razmenjujemo informacije u najrazličitijem obliku. Ono što je problem tiče se značaja tih informacija za naše življenje. Nekako na prvi pogled, a voleo bih da se varam radi se o informacijama koje nisu previše bitne. Jer se radi o informacijama koje najveći deo populacije čini ravnopravnim. U tome je između ostalog snaga informacija.

Laku noć

Laku noć dame i gospodo

eto i ova predstava je završena

nadam se da ste uživali u njoj

bilo je zadovoljstvo glupirati se

za vas sve ove godine

Mogli bi se tu naći još neki stihovi, koji priliče ovom trenutku, ali setih se Panonskog mornara i njegove pesme „Odlazi cirkus“. Možda oni najbolje odražavaju ono što osećam u ovom trenutku. Rastanci nikad nisu lepi, ali ipak odlazak u penziju nisam ovako zamišljao. Možda će mi malo ko od vas poverovati, ali današnji dan mi donosi veliko olakšanje. Nešto zbog toga što sam se umorio, a i zbog činjenice da se pomalo osećam suvišnim. Izvinite ako ne mislite tako.

Sedajući da pišem ove redove činilo mi se da ću biti inspirativniji, pogotovu zbog gorkog ukusa sa kojim završavam svoj radni krug. Ali ne mogu drugima da pružim šansu da budu u pravu. Možda će neki i ove reči doživeti upravo na takav način, ali to je njihovo pravo. Iako ne znaju šta sam hteo da kažem. Zato neka intriga ostane u vazduhu.

Laku noć – A idemo dalje

Srećom odlazak u penziju za mene lično neće biti prestanak radnih aktivnosti. Čak možda budem produktivniji, jer ću moći više vremena da posvetim onome što volim i što najbolje znam. Da li će to drugi znati i hteti da iskoriste to ne zavisi od mene. Jer ako sam na nešto ponosan u svojoj profesionalnoj karijeri to je otvorenost, spremnost da sopstveno znanje podelim sa drugima. Da ga nesebično dajem kako studentima tako i saradnicima.

Zato „Laku noć“ iz naslova znači pozdrav sa radnim okvirima, a ja ću i dalje biti tu, možda ne kao do sada svaki bogovetni dan, ali biću na raspolaganju, jer drugačije ne umem. Ipak mi nedostaje malo više slobode, nego što sam je samom sebi davao dok sam bio zaposlen. Zato doviđenja do nekih novih druženja, rada i rezultata.

Ni na glavi ni na nogama

Obično kada se želi reći da je nešto pogrešno kaže se da je postavljeno na glavu umesto na noge. Nažalost, u našem okruženju mnogo toga je postavljeno na glavu. Zagovornici teorije zavere reći će da je to neko namerno uradio da nam naudi. A meni se čini da je sve to posledica mnogo proizaičnijih stvari. Bojim se da u svakom čoveku postoji potajna, a često i javno iskazana želja i potreba za dokazivanjem. Ako se na to često nakalemi i želja da se ostane upamćen, pa čak i u istorijskim razmerama, eto belaja. Odavno sam pisao o potrebi da svako od nas ima meru. Međutim, ti koji žele da se „zlatnim“ slovima upišu u istoriju bezmalo svačega po pravilu nemaju meru. Fali im mnogo toga, a izgleda ponajviše znanja. A kad čovek malo zna on ne ume da se plaši. I eto stvari se lako postavljaju na glavu umesto na noge. Zato oko nas i ima mnogo toga što je – ni na glavi ni na nogama.

Sigurno će mnogi, bez prevelikog napora, napred izrečeno prepoznati u našem okruženju. Ima ga u svim segmentima. Rekao bih da nije previšno opasno ako postoje oni koji se tome suprostavljaju. Međutim, bojim se da je ovih koji nas uporno postavljaju na glavu sve više. I vrlo su žilavi. Istina postoje još uvek glasovi zdravog razuma koji ukazuju na pogubnost takvog pristupa. Ali kao da sve više dolaze negde iz daleka i gube se u moru šuma. Pa smo i dalje često ni na glavi ni nogama.

O ljubavi

Razmišljam ovih dana o poslu, penziji, šta ću raditi za godinu dana. Ima onih koji kažu da ne žele da razmišljaju ni o tome šta će biti sutra. A svi skupa znamo da u životu jedino ne postoji repriza vremena. Ono neminovno odlazi nekim svojim rekama. A nama samo ostaje žal što nismo iskoristili trenutke koji su nepovratno ostali za nama. Onda tu po pravilu ne mesta za priče o ljubavi. Jer valjda je ono što je iza nas ostalo svakao deo te ljudske kategorije.

Nije ovo priča o vremenu i njegovoj prolaznosti. Ovo su reči o tome šta možemo da uradimo i da iza sebe ostavimo više nego što je jednostavno življenje. Ovo je priča o uzaludnosti življenja ako ga svedemo na lilni nivo. Ako slepo pratimo misao – „Ko nije za sebe nije ni za drugoga“.

O ljubavi – računar kao sudbina

Četiri decenije, koje su ostale iza mene i života „u i pored računara“ teraju me da razmišljam o računarstvu kao svom paralelnom životu. Ne znam kako sam u njemu završio, ali sam srećan što sam svedok, a možda i više, burnog razdoblja ljudske civilizacije u kome je RAČUNAR imao važnu ulogu. I danas kada pokušavam da utičem da se na Fakultetu radi drugačije, ne samo vezano za računarsku tehniku, radim to iz ljubavi. Jer ljubav, u ovom slučaju prema struci, koja će nju staviti ispred profanih ličnih interesa može da garantuje napredak. Jer, u ovom slučaju opštim napretkom stvoriće se uslovi da i pojedinac bude bolji, zadovoljniji, pa možda doživi i zvezdane trenutke.

Ali, vratimo se računarstvu i ljubavi prema njemu. Radi se i dalje o struci koja je u žiži interesovanja. Možda smo to interesovanje malo razvodnjili kroz informacione tehnologije. Biću grub, ali da nema računarstva ne bi bilo ni informacionih tehnologija. A onda shvatamo suštinu savremenog bitisanja, ljubav prema računarstvu/informacionim tehnologijama zato što su u trendu. A tada nismo daleko od stava da struku treba da prilagodimo sebi, a ne sebe njoj. A tu onda nema mesta za ljubav.

Čekajući Godoa

Retko pišem na ovom mestu. A kako bi i bilo drugačije za nekoga ko je ipak samo prosečan član srpskog društva. Društva koje je u iščekivanju boljeg sutra već pune tri decenije. Dakle vreme nam prolazi u stilu – Čekajući Godoa. Nekima, valjda sam i ja jedan od njih, u tom periodu prođoše najlepše godine. Zato, sa priličnom setom kažem da pripadam izgubljenoj generaciji. Mnogi se neće javno složiti sa mojim stavovima. Ali sam siguran da mnogi kada su sami sa sobom osete gorak ukus u ustima.

Kada smo bili mladi pred nama je stajala perspektiva. Bez obzira da li smo svršili škole ili ne. Dođoše neke godine koje sve usporiše i baciše senku na usponsku putanju u životu. Ali nije nas napuštao optimizam. Ni onda kada nas zatvoriše u tor, ni onda kada nam počupaše uši. Nadam se da i danas ima onih koji iskreno veruju u neko bolje sutra. Ali ne zato što im to neko obećava. Već zato što su tako vaspitani i što ne čekaju već pokušavaju da stvore to bolje sutra. I to ne samo za sebe, već i sve oko sebe. Nažalost većina ipak „čekajući Godoa“ provodi svoje dane. Istina poneki pokušavaju da bolje sutra stvore samo za sebe. A da li je to sve ipak kratkog daha. Pa videćemo.čekajući godoa

Zablude

Hteo sam ovom tekstu da dam pravi naslov, ali se opredelih za malu zagonetku. Opet nas je uhvatila euforija, povodom informacionih tehnologija (ma šta to značilo). Posle bombasto najavljene prekvalifikacije 1000 IT stručnjaka, nadležni objaviše da su konačno u ovom trenutku izabrali svih 80 „srećnika“. Neko pre neki dan objavi da izvoz u ovoj oblasti po obimu dolazi odmah iza izvoza kukuruza. A niko da pri tome bude pošten da kaže da de facto izvozimo goli ljudski rad. Naravno za one koji ovako zarađuju i to nije zanemarivo, ali najveći broj njih radi po tzv. agencijskom principu. Dobro upućeni znaće o čemu se radi. Da li iza svega toga stoje zablude?

Kukuruz vs. Programi – Gde su zablude

Takođe, broj firmi koje izvoze realne informatičke proizvode, pre svega programe, nad kojima imaju vlasništvo je relativno mali. Ne želim da umanjim umeće, znanje i trud mladih ljudi koji rade npr. u firmi Noredeus, ali njihov proizvod je ipak samo računarska igrici. Oni koji dobro znaju zahteve ovakvih aplikacija, u najširem smislu, znaju da se kroz ovakve posle samo traće mogućnosti najkreativnijih u oblasti softvera. Naravno, neću da omalovažim industriju zabave kojoj proizvodi Nordeusa i sličnih firmi pripadaju. Ali još kao mlad inženjer sam shvatio šta donosi dobrobit čoveku i čemu treba težiti u praksi. Tu nije bilo zablude.

Hvalimo se danas da smo početkom 60 – tih bili u svetskom vrhu u računarskoj tehnici. Ponosimo se računarima CER koji su projektovani i realizovani u Institutu „Mihajlo Pupin“. A danas se zadovoljavamo da radimo poslove dorade softvera ubeđujući sebe da smo najbolji. A koliko tih uspešnih programera uopšte zna šta je uopšte softver zbog koga često ne vidi ništa drugo osim računarskog monitora i tastature. Pri tome, ne mislim da se radi nekakvim „lošim“ prrogramima. Naprotiv moguće je da naši ljudi učestvuju u realizaciji nekih od najprimenjivanijih „ozbiljnih“ programa. Ali slava ne pripada njima.

A šta je zagonetka? Pokušajte da je otkrijete sami.

Da li smo u zabludi?

Kaže naš narod – „Što je brzo to je i kuso“. Da li moramo da, po ko zna koji put, to osetimo na vlastitoj koži, da bi shvatili da je to jedna velika istina. Bojim se da prosvetne vlasti, ali i cela vlast to pokušavaju da potvrde sa školovanjem stručnjaka u oblasti tzv. informacionih tehnologija. Bojim se da još niko u ovoj zemlji nije ni pokušao da na pravi način definiše ovaj pojam. Ali svima su puna usta tog pojma. Svi očekuju da nam informacione tehnologije poprave sve ono što nismo uspeli u proteklih skoro tri decenije, tzv. tranzicije. Da li smo u zabludi zbog toga?

A mi sada hoćemo da povećamo upisne kvote za studije informacionih tehnologija. Jer očekujemo da će nam to omogućiti da stignemo zemlje koje su i ranije bile ispred nas. Ali i one koje pored nas prođoše kao ona kornjača iz priče o „zecu i kornjači“. Niko se ne zapita imamo li i sada potreban broj kvalitetnih studenata za studije tih spasonosnih studija informacionih tehnologija. Ili samo sebi rasterujemo strah, ostajući i dalje u zabludi da ćemo jednim potezom pera sve rešiti.

Pročitah da je Nacionalna služba za zapošljavanje u fazi preispitivanja procesa prekvalifikacije. Jer izgleda da ni doškolovavanje u oblasti informacionih tehnologija nije dalo očekivane rezultate. Uložene su velike pare, a mali broj tako dobijenih „strčnjaka“ je našao posao u oblasti za koju se prekvalifikovao. Da li smo u zabludi i po tom pitanju?

Virus informacionih tehnologija kao obrazovne oblasti zamenio je menadžment. Eto na Mašinskom fakultetu u Beogradu akreditovan je studijski program Informacione tehnologije u mašinstvu. Da li treba neki komentar?

Ubi nas, …

Pišući o informacionim tehnologijama, ponekad sam sebi izgledam dosadan. Verovatno bi najlakše bilo da se pridružim opštem trendu glorifikovanja ove oblasti ljudske delatnosti. Posebno sa aspekta mogućnosti zapošljavanja mladih ljudi i mogućnosti zarade. Kako onih koji deluju u okviru informacionih tehnologija tako i okruženja. U konkretnom slučaju čitaj države. Nažalost takav pristup mi ne dozvoljava radni i stručni pedigre. Jer sam pre neki dan zakoračio u četrdesetu godinu rada u okvirima računarske tehnike. Nešto nam ne da mira, jer nas ubi, …

Ubi nas, … – ili informacione tehnologije ili ništa

Država je ponovo, gotovo agresivno krenula u ofanzivu na informacione tehnologije. Čak se na sajtu Ministarstva prosvete daje pregled konkretnih ideja i mera (http://www.mpn.gov.rs/duplirati-broj-it-strucnjaka/) koje su predviđene da bi se duplirao broj stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija. Iako se trudim da ova pisanije ne budu o meni, moram da napomenem da sam jednu od najvažnijih stvari za inženjersku praksu, naučio na početku karijere. A to je da je faza pripreme u nekom poslu jedan od najvažnijih koraka za uspeh celog posla. Bojim se da ova je ova priča o dupliranju broja stručnjaka u IT sročena bez tog važnog detalja – faze pripreme. Osim izgovorene želje da se duplira broj IT stručnjaka i navedenih mera kojima bi se to pospešilo. Ne vidim odgovor na pitanja kao što su: kjoi su to poslovi koji će ti „IT stručnjaci“ da obavljaju.

Kolika je produktivnost fakulteta koji sada školuju IT stručnjake, pod čime podrazumevam broj studenata koji na vreme završe studije. Takođe, ne razmišlja se ni o prethodnom obrazovanju budućih IT stručnjaka, tj. koliko studije informacionih tehnologija upisuju srednjoškolci koji su se spremali za sasvim druga zanimanja. Ne sporim mogućnost da će se određeni broj uspešno prilagoditi novim obrazovnim izazovima, ali ne vidim da je neko ko zdušno zagovara tezu „Ili IT ili ništa“ pokušao da ponudi bilo kakv odgovor na napred iznesena pitanja. A iznesen je samo deo mogućih problema sa kojim će se projekat podizanja broja IT stručnjaka suočiti.

Ko, o čemu, …

Ovih dana Srbi opet divane o informacionim tehnologijama. Ministarka, koja je i predsednica komiteta o informacionim tehnologijama, razletela se po srpskim univerzitetima. Sa ciljem da utvrdi kako da se poveća broj studenata informacionih tehnologija. Ministar prosvete, najavljuje da će od sledeće godine osnovci imati obavezan predmet informatiku i programiranje od prvog razreda osnovne škole. Blago nama, postaćemo vodeća svetska sila na planu informacionih tehnologija, ma šta to značilo. Skoro da se posle svega toga Srbijom širi šapat, samo učite informacione tehnologije i za vas nema zime. Ono što je pre tridesetak godina pokušano sa informatikom izgleda da je postignuto sa informacionim tehnologijama. Ova sintagma postala je svojevrsna poštapalica svih koji pretenduju da nešto znače u ovoj zemlji. Jer skoro da je postalo opasno, do pitanja opstanka ne koristiti je i kad treba i kada ne treba. A ona se svodi na onu narodnu, „Ko o čemu, …“.

Ko o čemu – Šta su to informacione tehnologije?

A to što malo ko u ovoj zemlji zna šta se tačno podrazumeva pod informacionim tehnologijama, što se baš i ne zna šta će da rade „stručnjaci“ koji završi studije iz ove oblasti, pa zar je to uopšte važno. Samo da se ne desi da kroz koju godinu ne počenmo da podsmešljivo govorimo o ovoj oblasti, kao o jednoj drugoj, koja je bila popularna na prelazu vekova. A do tada ćemo valjda naći neku novu oblast koja će biti u žiži intersovanja i bogomdana za nas. Ali ono ko o čemu i dalje će na s pratiti.

Neću više o  informacionim tehnologijama, jer se bojim da ću da budem pogrešno shvaćen. Pogotovu što taj pojam podrazumeva mnogo više nego što podrazumeva programiranje. A mi sve nekako vodu navodimo na tu stranu. Možda nije loše pogledati šta pod pojmom IT podrazumevaju oni u koje se tehnološki kunemo. Biće nam svima lakše. Pogotovu onima koji će tokom studija shvatiti da programiranje i nije za njih.