Skoro da nema segmenta našeg društva u kome, kad se malo začeprka ne stigne do problema. Nažalost, kada treba ponuditi, a kamo li kada treba naći rešenje, tek tada na videlo isplivaju sve naše slabosti. Jednostavno prvo moramo naći krivca. A onda od rešenja problema nema ništa. Od svojih prvih koraka u struci shvatio sam da svaki čovek ima “svoje mesto pod Suncem”. Tačnije svaki čovek može da bude jako koristan član zajednice. Samo mu treba naći odgovarajuće mesto. Na kome će se on maksimalno iskazati u skladu sa svojim opštim kvalitetima. Ako bi se rukovodili ovim principom onda traženje krivca i njegova grčevita borba za opstanak ne bi ličili na – ko u klin, ko u ploču. Jednostavno, pojedinac koji nije ostvario rezultat ne bi težio da uporno traži – još jednu šansu. Umesto na mestu kome nije dorastao šansu bi dobio na mestu koje odgovara njegovim sposbnostima.

Šta je sa odgovornošću?

Slično važi i kad je odgovornost u pitanju. Makar se radilo samo o izgovrenoj reči. Bez obzira na lično osečanje i sklonosti moramo priznati da se pristup obrazovanju u svetu promenio. Pored toga što su mnoge struke nestale, a nove se pojavile treba reći savremeni svet zahteva dimanične stručnjake, koji se brzo prilagođavaju novim poslovima. I pri tome nisu opterećeni dužinom i dubinom obrazovanja koje su stekli. Shodno tome obrazovanje mora da bude selektivnije nego do sada. Pri tome se kao važno pitanje postavlja da li je sadašnji obim akademskih studija potreban Srbiji. Zar najbolji pokazatelj, da nešto “ne valja u državi Danskoj” nije činjenica da se u poslednjih deceniju ipo broj studenata doktorskih studija, ali i odbranjenih doktorskih teza nije drastično povećao.

Tu i tamo postavljaju se pitanja vezana za te studije. Ali pravih odgovora i pokazatelja koliko su one kvalitetne nema. Ako niko drugi, onda bi bar prosvetne vlasti morale da razmotre sve aspekte datih studija i javnosti predstave rezultate. Možda bi oni bili poražavajući, pa zato i ćutimo. Onda nas isključenje iz udruženja akreditacionih tela Evrope svakako ne bi iznenadilo.

Kao pokazatelj razmišljanja koje je u skladu sa naslovom ovog članka mogu da posluže stavovi predsednika SANU  i nekih bivših univerzitetskih profesora na temu formalnog i neformalnog obrazovanja. I opet imamo ko u klin ko u ploču.