Srbija i "Bolonjski proces": Gde su zablude?

Započeo Siniša Ranđić, 19.10.2008, 16:43

prethodna tema - sledeća tema

Siniša Ranđić

19.10.2008, 16:43 Poslednja Izmena: 20.10.2008, 19:30 od rasin
Poslednjih nedelja skoro svaki dan na naslovnim stranama dnevnih novina nalazimo naslove od kojih bi se ovaj "Neuspeh Bolonje" čak mogao smatrati najumerenijim. Svako ko iole vodi računa šta se to dešava u ovoj zemlji mora da postavi pitanje, "Šta se to desilo sa srpskim visokim školstvom"? Iako ovo pitanje često može da bude više sociološko nameće se misao da cela aktivnost oko "reforme" školskog sistema nije dobro osmišljena. U Srbiji nije do kraja sprovedena vlasnička transformacija, privreda još uvek životari i kao posledicu toga imamo nedefinisane potrebe za kadrovima. Da li je u takvim okolnostima prilagođavanje nekim neproverenim obrazovnim konceptima najsrećnije rešenje. Bojim se da je ispoljen veliki voluntarizam koji je prema studentima najčešće motivisan i pravdan mogućnošću tzv. pokretljivosti studenata prema drugim obrazovnim institucijama u Evropi. Osim toga studentima se nudio srednjoškolski koncept učenja i provere znanja. Zahvaljujući tome oni su se uhvatili u zamku, jer ne treba zaboraviti da ovde i dalje veliki broj mladih ljudi razmišlja o odlasku u inostranstvo pa su pokretljivost videli kao olakšavajuću okolnost da to ostvare. S druge strane računali su da će polaganjem preko kolokvijuma, domaćih zadataka, seminarskih radova lakše i sa manje truda studirati. Otrežnjenje je došlo kad je konstatovano da samo petina studenata ima ispunjen uslov za nastavak školovanja i to na nivou države. Ostalo je skriveno od javnosti da na mnogim fakultetima se taj broj izražava jednocifrenim brojem procenata. Nađeno je solomonsko rešenje. motivisano brigom za budžet studenata i njihovih roditelja, da se ublaže uslovi za nastavak školovanja. Pri tome je onako uzgred zaboravljeno da će to ipak biti plaćeno značajnim produžavanjem trajanja studija, dakle i dodatnim troškovima tih istih roditelja i države, ali o tome ćemo raspravljati kad za to dođe vreme ako uopšte budemo raspravljali. Ponegde je neko bojažljivo postavio pitanje da li je u ove promene trebalo ići "grlom u jagode", da li mi uopšte znamo šta znači "bolonjski proces" i da li smo možda trebalo malo pažljivije da zavirimo u pristupe ovim promenama u zemljama koje su u taj posao ranije ušle i imaju već nekih opipljivijih rezultata i iskustava.

Nažalost Zakon je donet i mora se poštovati. Možemo ga opozvati, ali u "reformu" se ušlo i kako nju opozvati, a da to nema značajne reperkusije. Ne kaže se džabe "Tri puta meri, a jednom seci". Svako dalje batrganje samo će nas dublje gurati u živi pesak. Treba brzo delati, ali to ne sme da bude gašenje požara, kao ovaj Zakon o promeni Zakona koji još nije usvojen. To mora biti osmišljena akcija, pre svega primerena mogućnostima i potrebama srpske privrede i društva.

Hteli mi to ili ne, ali svet se razvijao na "borbi i jedinstvu suprotnosti", kako je to definisao danas proskribovani Marksov dijalektički materijalizam. Često se to svodilo na ratove, pogotovu one svetskih razmera. Iako su sa sobom donosili užasne ljudske žrtve i ogromna razaranja, svet je nakon njih činio iskorak napred. Osamdesete godine 20. veka donele su ideju globalizacije, koja je naročito dobila vetar u leđa raspadom SSSR - a i tzv. unipolarizovanjem sveta. Izgledalo je da može da živi deviza, "Ono što je dobro za SAD može i treba da bude dobro za ceo svet". A da li je baš tako?

No vratimo se školstvu. Prihvatanjem uzusa "Bolonjske deklaracije" zemlje koje su se nalazile u fazi tzv. tranzicije kao da su pomislile da je to ona jedna od prečica za "put u visoko društvo". Nisu videle da će kroz tu zabludu izgubiti jedno od obeležja samobitnosti i sredstava da se u nečemu bude u komparativnoj prednosti u odnosu na one koji se zalažu za egalitizam. Rezon je prost. Ako imaš dobar proizvod onda će se svi otimati za njega. Ako je tvoj proizvod isti kao onaj koji se svuda može naći onda on neće imati prođu na tržištu. Zar to ne liči na još jednu proskribovanu pojavu vezivanu za "socijalizam" - uravnilovku. Čak svestan da budem proglašen za "zlonamernog" pokušaću da ovaj proklamovani egalitizam u obrazovanju uporedim npr. sa potencijalnom odlukom da svi automobili moraju da izgledaju identično i imaju iste karakeristike. Šta ćemo da radimo ako se neko drzne da pokuša da napravi nešto što je bolje. Zar se time ne poništava jedan od simbola kapitalizma - načelo konkurencije. Tako je i sa obrazovanjem. Akreditacijom visokoškolskih institucija traži se da studijski programi naših fakulteta imaju najmanje tri uzora u zemljama EU. Uskraćuje nam se de facto pravo da budemo autohtoni i možda mi drugima budemo uzor.

Nastaviće se ...

Siniša Ranđić

Večeras je na TV objavljen podatak da više od 600 doktora i magistara u Srbiji nema zaposlenje. Ovi redovi su pisani pre nego je taj problem detaljnije razmatran u okviru Dnevnika II RTS - a tako da se može samo ukazati da se radi o veoma značajnom problemu, koji treba dodatno podržati informacijama koliko u Srbiji ima nezaposlenih:

  • Inženjera različitih profila
  • Ekonomista
  • Pravnika
  • Profesora raznih struka
  • Učitelja
  • Menadžera
  • ...
kolika je prosečna dužina trajanja studija, koja je prosečna ocena studija i druge relevantne podatke.

Možda će neko gornji i ove nepoznate podatke iskoristiti kao argument za odbranu stava da nam je prihvatanje "Bolonjskog procesa" pravi put za prevazilaženje datih problema. I će biti onih koji će ove podatke iskoristiti da lamentiraju nad sudbinom nekog našeg "imaginarnog" dobrog školstva u prošlosti, koja skoro da seže i do početka XIX veka.

Činjenica je da se naše društvo mora osloboditi mnogih zabluda i shvatiti da nam trebaju stručnjaci:

  • Koji znaju da razmišljaju i da u tom procesu mogu da tragaju i nalaze rešenja praktičnih problema sa kojima se sreću na svojim radnim zadacima;
  • Koji imaju visok nivo praktičnih znanja stečenih tokom studija.
Postavlja se pitanje da li su studije koncipirane na dosadšanji način obezbeđivale ostvarivanje pomenutih zahteva, kao i da li će ti zahtevi biti ispunjeni kroz studeije bazirane na principima Bolonjske deklaracije?

Siniša Ranđić

Negde davno sam pročitao podatak da su promene u interesovanju za studiranje u Sjedinjenim Američkim Državama dobar pokazatelj privrednih kretanja. Ako se poveća broj studenata onda to ukazuje da je privreda na silaznoj putanji. Ne bih se usudio da pravim slična poređenja na nivou Srbije, ali je indikativno da se sve više piše i govori o visokoškolskim i naučno - istraživakoj sferi. Danas čak dva članka na tu temu. Istina jedan dolazi iz susedne Hrvatske, ali izaziva pažnju ne samo naših profesora i studenata već i drugih članova društva. Nije teško setiti se da je u pitanju "Bolonja" i posledice koje novi pristup organizovanju visokoškolskog obrazovanja ima na stanje u našoj akademskoj sredini i stvarnosti.
Kako Tanjug prenosi pod naslovom "Hrvatski fakulteti neće "Bolonju" (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=02&dd=02&nav_id=408272) može se zaključiti da su naše komšije na pragu da otvore raspravu da li su rezultati u dosadšnjoj praksi takvi da opravdavaju prelazak na novi način studiranja. Ako se pogledaju komentari koji su izneti na ovu vest od strane naših građana može se videti da su mišljenja oprečna i da je malo onih koji pokušavaju da problemu pristupe analitički pokušavajući da identifikuju šta je to bilo loše u dosadašnjoj praksi i šta bi trebalo da promeniti da se uočeni nedostaci otklone.
Mislim da je suština problema, kada je bar Srbija u pitanju, što su samo promenjeni principi na kojima se ostvaruje visokoškolsko obrazovanje, a da se pri tome nijedan od ostalih uzusa nije promenio. Ako preko noći nije bilo moguće promeniti privredni ambijent (veoma važan za ovu oblast, ali nemojmo biti cepidlake) onda je trebalo makar promeniti neke socrealističke navike i to pre svega one koje su i "došle glave" prethodnom sistemu. Morao se učiniti pokušaj, ma kako on bio bolan, da se prekine sa praksom da je studiranje "element socijalne politike društva". Već četiri decenije upisne kvote su de facto ventil za smanjenje problema nezaposlenosti. Možda bih mogao razumeti da se ovakvim pristupom želi postići viši stepen obrazovanja kod stanovništva, jer je očigledno da su filtri koji su nekada postojali na nivou osnovne i srednje škole sasvim izgubili svoju funkciju. Možda je delimično u tome razlog slabog uspeha i dugog studiranja, jer čak i fakulteti snižavanjem kriterijuma predstavljaju prilično visoku prepreku za veliki broj svršenih srednjoškolaca. Međutim, kako razumeti da se čak i tzv. "elitni" fakulteti primoravaju da upisuju veliki broj studenata. Valjda je razlog što treba da opravdaju svoju društvenu funkciju. Ili se gleda nešto što bi trebalo da bude "koeficijent korisnog dejstva". Ako je već država uložila neke pare u fakultet onda neka tamo studira što više studenata. Koliko će studenata završiti studije, kakav će biti njihov kvalitet posmatran prema prosečnoj oceni, ali i prema dužini studiranja, to kao da nikoga ne interesuje. Fakulteti svake godine prijave određeni broj diplomiranih studenata, koji često može biti impresivan, ali nikoga nije briga koliko je među njima onih koji su fakultet završili na vreme, koliko ih je studije nastavilo posle završene neke više škole, a koliko ih je studije započelo od prve godine ni to nikoga ne interesuje. Tu se ništa nije promenilo u odnosu na vreme kada sam i sam bio student. 1972. godine ETF je upisalo 300 brucoša, a pet godina kasnije za dan Fakulteta bilo su promovisana 324 nova inženjera. Moram da se pohvalim, bili smo izuzetno dobra generacija, jer nas je u junu samo na elektronskom odseku diplomiralo tridesetak, ali u pomenutom broju nije više od trećine (mislim da sam veliki optimista) bilo onih koji su u 56 - ci 2. oktobra 1972. godine prisustvovali prijemu novih studenata. Eto skoro 40 godina ništa se nije promenilo na tom planu. A onda smo rešili da nema studiranja sa obnavljanjem godina o trošku društva. Namerno sam napisao društva, jer pare koje se daju državnim fakultetima potiču od građana, koji čine to društvo. A jesu li se promenili drugi uslovi, da li je porastao standard studiranja, kakve su nam laboratorije, da li je fingiranje stvarnosti uz pomoć računara i raznih simulacija garant sticanja pravih znanja. Koliko se sećam ETF u Beogradu i sada radi u istim uslovima, a upisuje više studenata nego kad sam ja bio student. Da, ima računara na sve strane, što fakultetskih što studentskih, a mi smo onaj naš stari IBM 1130 mogli da vidimo samo kroz staklo. A da li je to dovoljno da maskira sve druge nedostatke i probleme.
Možda je moje razmišljanje malo otišlo u stranu na osnovnu misao - da li nam je trebala, kada i kakva "Bolonja". Ali činjenica je da smo se u svemu našli na dva pola:

  • jedan su proklamovani ciljevi
  • a drugi su realni i neizmenjeni uslovi života i rada svih aktera u obrazovnom procesu.
Ovde bi se mogli izvući neki zaključci, ali vreme nije donelo dovoljno argumenata da bi se oni mogli javno izneti.
S druge strane visokoškolske ustanove drma sindrom promena na planu vrednovanja "naučno" - istraživačkog rada. Nauku sam namerno stavio pod navodnice, jer budimo ozbiljni za kompetitivno bavljenje tim poslom u Srbiji nema uslova. To bi bilo isto kao kada bi tražili od atletičara koji trenira na šljaci da skoči svetski rekord u skoku u vis. Neko će reći da je to moguće, ali budimo iskreni i ozbiljni verovatnoća je ipak 0. Pavle Savić, nadam se da ne treba da ga predstavljam, kada je uvođeno usmereno obrazovanje (zar to ne podseća na "Bolonju" ili smo kratkog pamćenja) rekao da je "to osveta ponavljača". Ako bih dalje nastavio da eleboriram ovu temu bojim se da bih našao puno analogija sa bližom i daljom prošlošću. Kad smo već kod analogija preporučio bih svima da pročitaju tekst koji je pod naslovom "Čujte Srbi" napisao Arčibald Rajs pre više od osamdeset godina (1928. godine). Reći ću samo toliko - učiniće vam se da je vreme neumitno stalo.