Srpska "Bolonja" - Razmišljam posle godinu dana

Započeo Siniša Ranđić, 07.11.2009, 15:37

prethodna tema - sledeća tema

Siniša Ranđić

Pre nešto više od godinu dana otvorio sam raspravu na temu Gde su zablude? vezane za realizaciju tzv. (i dalje moram da se tako izražavam) Bolonjsog procesa u Srbiji. Osećajući kontraverze jednog takvog pristupa rešavanju problema obrazovanja, posebno u ovoj predugačkoj srpskoj tranziciji, nekako sam izbegavao da se vraćam pomenutoj temi. Međutim, jutrošnji članak u ,,Politici", pod naslovom ,,Bolonja" u praksi: niko neće u bečelore (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Bolonja-u-praksi-niko-nece-u-bechelore.sr.html) prosto me je naterala da se ponovo latim tastature.

Ono što moramo da prihvatimo, ma kako bilo bolno, to je da se jednom moramo suočiti sa činjenicom da u našem društvu malo šta valja. I da Srbiji ako želi da krene napred sledi temeljna društvena reforma, koja pre svega podrazumeva uspostavljanje poverenja među članovima zajednice. Poverenje mora da bude zasnovano na jasno definisanom sistemu vrednosti. Jer kriza sistema vrednosti je ono što nas kao ogroman balast vuče u sunovrat. I umesto da pokušamo da idemo ka sistemskim rešenjima, mi poput putnika u balonu izbacujemo balast da bi nastavili da letimo. A to nas jednostavno ostavlja bez ikakvih vrednosnih regulativa, što znači da je potpuno neizvesno kako ćemo završiti u budućnosti, tj. gde će i da li će na ,,balon" sleteti.

Neko će pomisliti da prethodno razmišljanje i nema veze sa ,,Bolonjom", ali još jednom moram da čitaoca uputim na gornji članak u ,,Politici". Jasno je da su i mnogo razvijenije i stabilnije zajednice uočile nedostake proklamovanog procesa, jer se pre svega došlo u koliziju sa utemeljenim društvenim normama. Sve vreme se nekako ustežem, ali mi se svih ovih godina čini da je ,,Bolonja" bio nekakav pokušaj kopiranja SAD i njene obrazovne prakse. Ali se zaboravilo koliko su društvene norme Amerike različite od evropskih. Ili se posle 20 godina od rušenja Berlinskog zida pomislilo da kapitalizam treba da se definitivno pokaže u svojoj pravom svetlu, jer tobože nema alternativu kao sistem, a zaboravilo zašto je došlo do socijalnih revolucija početkom XX veka. Zar privredna i finansijska kriza koja drma svet nije dovoljna opomena da je istorija ipak ,,učiteljica života". Možda je mnogima promakla i američka konstatacija da im sistem školstva više nije dobar i da ga treba menjati. Ispade da je stara dobra Evropa malko u problemu.

Definitivno se mora konstatovati (ponešto i više puta da bi se, kako kaže naš narod – ,,utuvilo") sledeće:
•   Srpska privreda odavano nije razvojno orijentisana;
•   U Srbiji ima jako malo velikih privrednih sistema, koji su u prošlosti bili faktori ,,doškolovavanja" kroz radni proces, tj. preduzeća gde su inženjeri i drugi stručnjaci mogli da daju praktičnu nadgradnju teorijskim znanjima koja su donosili sa fakulteta;
•   Vlasnici malih i srednjih preduzeća očekuju da im sa fakulteta dolaze ,,gotovi stručnjaci" koji odmah mogu da podnesu teret i razvoja i proizvodnog procesa;
•   Fakulteti su u najvećoj meri okrenuti sambi sebi, jer profesori više pažnje posvećuju sticanju sopstvenih referenci, koje su prvenstveno teorijski zasnovane, što još više povećava jaz ka studentima, koji se ,,kljukaju" kako se to kaže ,,suvom teorijom";
•   Vlast preko nadležnih ministarstava forsira istraživanja koja treba da rezultuju radovima sa tzv. ,,impact" faktorima ili sa ciljem stizanja na tzv. Sci liste, umesto da u ovom trenutku da prednost primenjenim istraživanjima, koja treba da podignu konkurentnost srpske privrede. Bilo bi lepo kada bi Srbija bila u situaciji da ima razvijenu i konkurentnu privredu pa da onda može da se takmiči sa drugima u naučnim dostignućima. Nažalost realnost je sasvim drugačija;
•   Zbog ,,tihog rada" privrede, tj. teškoća u nalaženju posla postoji tendencija nastavka školovanja, koje nažalost nije motivisano sticanjem znanja i održavanjem kondicije za trenutak kada će privredne aktivnosti oživeti, već željom da se domogne titula, koje će omogućiti ,,istraživački" rad, koji je u Srbiji, mora se priznati ipak bolje plaćen nego rad u privredi. Pri tome se direktno krši zakon, jer školovanje ka nivou magistara i doktora nastavljaju i oni koji su jako daleko od zadovoljenja makar onih formalnih uslova. A da ne govorimo da se u tu ,,avanturu" upuštaju i oni koji su fakultete završavali posle desetak i više godina studiranja. Ovde bih podsetio na ono pitanje sistema vrednosti, postavljeno na početku ovog teksta;
•   Mora se konstatovati da Srbija jednostavno nema strategu razvoja kadrova, jer bojim se da ne postoji ni približna procena potreba za pojedinim strukama, što bi svakako moglo i trebalo da posluži kod dimenzionisanja broja studenata na pojedinim fakultetima. Ovako visoko školstvo i dalje služi kao bitan element socijalne politike. Pri čemu se zaboravlja sva pogubnost takvog pristupa, koji na ovim prostorima traje najmanje 40 godina.
•   U Srbiji postoji oštra podela na privatne i državne obrazovne institucije, koja za posledicu ima skoro međusobnu isključivost (osim kada se nalazi honorarni radni angažman na drugoj strani). Umesto da međusobnom konkurentnošću podiže opšti kvalitet obrazovanja prisutno je međusobno negiranje kao sredstvo za isticanje ,,sopstvenih vrednosti". Mora se konstatovati da je akreditacija visokoškolskih obrazovnih institucija de facto bila farsa. Jer ni jedna institucija nije izgubila pravo na rad, mnoge koje su evidentno lošeg kvaliteta su dobile legalitet. I pošto u akreditaciji nije identifikovan ni jedan ozbiljan postojeći problem nova školska godina je počela sa svim onim čega posle akreditacije ne bi trebalo da bude – slabom prolaznošću na ispitima, a o kvalitetu znanja svršenih studenata da i ne govorimo.

Posle svega nije teško zaključiti da je ulazak Srbije u, opet ja, tzv. ,,bolonjski proces" bio opterećen takvim problemima da bi bilo zaista pravo čudo da su rezultati drugačiji. Nažalost srpsko školstvo ne može da bude bolje od društva u kome funkcioniše. Pozivanje na neke svetski priznate naučne rezultate ukazuje samo da nismo svesni ozbiljnosti trenutka u kome živimo, ili smo mnogo ...