Quo Vadis?

Započeo Siniša Ranđić, 30.10.2010, 02:27

prethodna tema - sledeća tema

Siniša Ranđić

Ovo pitanje mi se poslednjih dana često nameće dok pratim kako se odvija upis na MASTER i DOKTORSKE studije na fakultete širom Srbije. Pre nego što iznesem tačke svog razmišljanja podsetiću sve nas da je Zakonom o visokom školstvu iz 2005. godine i njegovom revizijom iz 2010. godine ozvaničena koncept visokoškolskog obrazovanja kakav je definisan čuvenom Bolonjskom deklaracijom. U tom periodu u Srbije se odvija proces akreditacije visokoškolskih institucija, dakle provere da li ono što nude naši univerziteti i fakulteti, ali i tzv. visoke škole strukovnih studija jednostavno - VALJA. Prvi krug akreditacije još nije završen, a već 2012. godine trebalo bi da se proces akreditacije ponovi.

Činjenica je da je naše visokoškolsko obrazovanje trebalo da pretrpi reviziju, jer treba biti svestan da se stvari na širokom planu struka gotovo vrtoglavo menjaju i da ako želimo da koliko - toliko pratimo svet moramo da imamo spremnije stručnjake za tu trku. Nažalost, kao da smo svi zagnjurili glavu u pesak napravili neke promene i pomislili da smo time sve rešili. Pošto su neki sa "prilagođavanjima" Bolonjskom procesu počeli i pre nego što je starter (čitaj Ministarstvo prosvete) svanično označio početak već na tržištu, ali i u "neposrednoj proizvodnji" imamo stručnajke koji su svoje studije završili po reformisanim ili polureformisanim nastavnim planovima. Iako se o reformi široko priča (nema dana, a da u sredstvima javnog informisana ne osvane neko mišljenje po tom pitanju) nisam uočio da je neko napisao bilo šta o procenama kakav smo proizvod dobili. Usudiću se da pokušam da odgovorim na pitanje zašto je to tako. Univerzitetska sredina neće da priča o tome, jer bi to sigurno vodilo kritici sostvenog rada i nastavnih planova i programa koje su ponudili studentima. A dozvolite to bi bilo sečenje grane na kojoj sedite. Jednostavno pogledajte oglase za studije koji počinju da se u sredstvima javnog informisanja, ali i bilbordima širom Srbije  pojavljuju sa prvim prolećnim zracima Sunca. Svi nude "najbolje" po svetskim standardima u svakom segmentu studija. S druge strane posla je na tržištu jako malo, a još uvek ima studenata koji su studije završili po starom sistemu, a poslodavci izgleda nekako više cene to staro nego ovo novo reformisano. Ako bi to javno priznali preti im da budu proglašeni za retrogradne i konzervativne.


Šta preostaje studentima koji su završili fakultete i nisu dobili ono dipl. ispred oznake struke. Valjda su to uočili i predstavnici prosvetnih vlasti pa su malo izmenili nemenklaturu - ko zvarši četvorogodišnje školovanje na osnovnim studijama ipak dobija zvanje diplomiranog ... - da se Vlasi tj. poslodavci ne bi setili. Njima preostaje da upišu MASTER studije. I onda dolazimo u sledeću situaciju - neka mi oproste kolege sa ETF ako grešim, ali oni su primili na ovaj nivo studija 370 svojih svršenih studenata, što je verovatno cela populacija diplomiranih studenata ovog fakulteta u periodu oktobar 2009 - oktobar 2010. godina. Koja je onda svrha promena koje su napravljene promenama nastavnih planova ako svi nastavljaju studije? Ko tu kome i zašto ne veruje?

       
  • Fakulteti u znanje svojh studenata, koji su završili osnovne studije
  • Poslodavci u znanje koje su fakulteti dali, a studenti stekli
  • Studenti u znanje koje su dobili pa misle da će kroz još jednu godinu sve to nadoknaditi.
U nedostatku pravog odgovora pokušaču da se poslužim navođenjem jednog standarda ponašanja na prelasku iz škole u praksu ukažem kako možda treba razmišljati i tražiti odgovore i prava rešenja. Ovo što ću ispričati ne znači lamentiranje nad prošlošću već navođenje jednog iskustva koje je kao takvo važilo za vreme od pre više od sedam decenija. Možda danas treba pokušati sa nekim savremenim analogijama.


Moj otac je polovinom 30 - tih godina prošlog veka završio opančarski zanat i postao kalfa. Ubrzo je otišao u vojsku, došao je rat nakon koga je otišao za drugim poslovima i nikada nije dobio majstorsko pismo, tj. postao majstor. Međutim, kažu da je, iako je bio mlad opančar bio jedan od najboljih u pravljenju prepleta ili veza na opancima u to vreme u Čačku. Da je to moglo biti tako uverio sam se lično, a mogu i drugi ako se pogledaju opanci koje je pravio 80 - tih godina kada se zanatu vratio iz hobija kada je otišao u penziju, a koje još uvek čuvam kao svojevrsnu relikviju.

Pitanje koja iza ovoga sledi je - zašto ne bi studentima, koji su završili današnje osnovne studije pružili šansu da postanu MAJSTORI (MASTERS) kroz praktičan rad. Umesto što ih opet teramo u školsku klupu i najverovatnije bavljenje teorijskim znanjima - oduzimajući im dragocenu radnu godinu u kojoj bi mogli da se rešavanjem praktičnih problema približe majstorskom pismu.

Tema je dovoljno široka da bi mogla da se osvetli ovako namah. Pokušaću da se ovim problemom pozabavim i kroz naredna razmišljanja.