Šta vi mislite o ovome?

[Siniša Ranđić]

U današnjem broju dnevnog lista PRESS objavljen je sledeći članak http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/207370/Tezgaroši+sa+fakulteta+su+ubili+Bolonju.html.
Činjenica je da naša zajednica "uspešno" identifikuje probleme, ali rešenja nema na vidiku.

[gagi]

Apsolutno tačno, kvalitet je sve slabiji i to je vidljivo. Profesori tezgare na sve strane i to ne kriju a kvalitet znanja koje prenose studentima je sve slabiji. Ako se još uzme u obzir da naša privreda ne postoji i da i ono malo ljudi koji imaju znanje i iskustvo odlaze iz zemlje slika je još sumornija.

[Siniša Ranđić]

Lično mislim da naslov pomenutog članka ne odražava suštinu problema u srpskom visokom školstvu, a ne bih rekao da predstavlja najvažniji faktor neuspeha tzv. Bolonjskog procesa. To naravno ne znači da ta vrsta problema nije jedan od bitnih faktora sa kojima se suočava akademska zajednica u Srbiji. Pri tome mislim da je mnogo značajniji problem da na univerzitetima u Srbiji još uvek imamo veliki broj tzv. putujućih profesora, koji ne žive u gradovima gde je sedište fakulteta na kojima su stalno zaposleni. Pored toga što su oni objektivno manje u mogućnosti da budu na raspolaganju studentima odnosno da učestvuju u istraživačkim poslovima neposredno na matičnom fakultetu stvara se negativna povratna sprega kod članova kolektiva koji žive u mestu gde se nalazi fakultet. Jednostavno, sledeći stvorenu situaciju i oni počinju da selektivno izvršavaju svoje radne obaveze. Naravno nije mnogo bolja situacija ni na fakultetima kod kojih ne postoje "putujući" profesori, kakvi su u najvećoj meri fakulteti u Beogradu ili Novom Sadu. Jednostavno posao visokoškolskog nastavnika i saradnika je verovatno danas jedna od najvećih privilegija u Srbiji. To što kao posledicu imamo dramatičan pad kvaliteta svih poslova koji se obavljaju na univerzitetima u Srbiji kao da nikoga nije briga.


Napred navedeni problemi samo predstavljaju ljušturu u kojoj se odvija visokoškolsko obrazovanje, pri čemu se oni samo konstatuju, ali ne postoji nijedna validna analiza koja bi pokazala da društvo ozbiljno razmišlja kako da prevaziđe trenutno stanje. Prosvetne vlasti bave se projektovanjem budućnosti u kojoj su ciljevi:

   
• stvaranje uslova da Srbija dostigne nivo od 40% visokoobrazovanih građana
• da se obezbedi da studenti u Srbiji mogu da ostvare mobilnost tokom studiranja
• ...

Ako se dozvoli, ovakve ideje su veoma prijemčive za mlade ljude, ali nigde se ne govori o tome šta su opredeljenja Srbije u pogledu poslova koji će ti visokoobrazovani ljudi da rade ili ko će da finansira njihovo studiranje na strani. Kada se mladi veoma brzo osveste imamo jednosmeru ulicu, koja iz unutrašnjosti vodi ka Beogradu, eventualno ka Novom Sadu i dalje u inostranstvo. A visokoškolstvo i dalje ostaje faktor socijalne politike i dalje imamo studije iz oblasti koje su i onako suficitarne ne samo u Srbiji već i šire. A takve okolnosti su plodno tlo za negativnu selekciju na svim nivoima društva.

[daxmirkovic]

Сви смо криви... и професори и студенти... Многим професорима су предавања на задњем месту а студенти уписују факултет потпуно незаинтересовани за то чиме би касније "требали" да се баве... Из тог незаинтересовања потичу сви проблеми...

Што се тича одласка студената из земље, ја имам један, да кажем радикалан предлог: Буџетске студенте обавезати на неки начин... дакле по завршетку они на неки начин морају да допринесу овој држави а не да побегну главом без обзира... Наравно, то би било у реду да је ова држава здрава... Али овако, мене као студента, младог човек и Србина, боли кад чујем да сви једва чекају да оду одавде...

Искрено мислим да је Болоња нешто што није било потребно нашем школству, бар није мени било потребно... Колоквијум сваке седмице, то не само да је напор за студенте, већ и за професоре и асистенте. Тако нема места за подстицање креативности кроз израду неких занимљивих пројеката због константног притисак провере знања. Мени је то безвезе. Рецимо најлепши програм за смер Рачунарска техника био је онај из 2005, нека ме исправи професор Ранђић ако грешим, док је овај нови програм по мени "застранио".

По мени треба склопити екипу искусних стручњака из привреде и из школства, сести и направити план студирања за наредних 20 година, тако да нема потребе за "преписивањем из комшијске Европе".

[Siniša Ranđić]

У целој овој проблематици постоји неколико значајних момената којих се у принципу нико не дотиче кад покушава да сагледа проблематику високошколског образовања. Пре свега како дефинисати наставне планове и програме или како се то данас помодно каже "курикулуме". Ту се дефинитивно приступа на погрешан начин, јер се чак и на озбиљним факултетима планови прабе према расположивим кадровима, а не према потребама струке. Ако се пак узме да није једноставно дефинисати ни те потребе струке, тј. да и ту може доћи до омашке онда се вероватноћа успешности додатно смањује, јер је резултантна вероватноћа производ две вероватноће које су мање од 1 тако да она може бити само мања од појединачних вероватноћа (извињавам се на овој малој мисаоној вратоломији). Наравно у формирању планова и програма факултети су de facto самостални тако да изостаје утицај струке, тј. привреде и наравно просветних власти. Ово се најчешће правда тзв. аутономијом универзитета. Међутим, аутономија подразумева сасвим друге ствари, а не класично самоуптављање какво постоји у српском академском простору и можда је израженије него што је то било у време када је САМОУПРАВЉАЊЕ било владајући систем.


Са друге стране факултети мало ослушкују шта о њиховом раду мисле њихови студенти. При томе не мислим само на мишљење о раду наставника, њиховој стручности и другим карактеристикама, већ и о конкретним предметима који се изучавају и наравно њиховом садржају.


Ако се све ово повеже онда се не треба чудити што имамо мањак добрих студената, што чак и они који су на факултете дошли пуни елана тај елан изгубе и на крају имамо све последице које прилично добро идентификујемо. Али никако да отклонимо узроке.


Ако се томе дода и чињеница да је образовање, а високошколско и институционално, практично постало услужна делатност у којој се многи студијски програми отварају само да би се привукли самофинасирајући студенти. Краткорочно гледано власти таква ситуација одговара, јер полако терет финансирања пребацује на саме факултете, а обезбеђује се и социјална димензија, јер се са повећаним бројем студената привидно смањује (одлаже њихово евидентирање у правом броју) број незапослених грађана. Међутим, гледано на дуже стаз овакав приступ има погубан ефекат, јер се повећава број високообразованих људи, који немају посла, а то је један од битних разлога што они који су добри одлазе у иностранство и тиме се практично снижава квалитет расположивог кадра.


Нажалост, наше друштво је у неким последњим годинама изгубило способност дијалога. То је значајно присутно и на факултетима, јер се изношење оваквих мишљења обавезно третира као критика. Уместо да о овим стварима разговарамо и тражимо најбоља решења склони смо да се по правилу кријемо иза својих титула. А заборављамо да наше титуле и папирне референце не обезбеђују саме по себи резултате. Оне треба само да буду улазница у круг оних који имају неке привилегије (да раде сложене истраживачке пројекте, да школују друге и верификују њихово знање, ...). Те наше квалификације саме по себи нису роба коју ће неко да плати. Наш производ је студент и резултати које смо сами остварили или заједно са колегама у тиму бавећи се неким конкретним пројектом. Када сам пре месец дана објавио да је до 30. септембра 2011. године на Техничком факултету дипломирало 175 инжењера рачунарске технике искрено ме је копкало где су сада они, јер њихова радна места и послови који они данас раде су права мера наше вредности. Нашим бившим студентима није од великог значаја да ли колико му је предавало професора у ком звању већ шта је научио за то време, јер га то квалификује за животну и радну утакмицу.