"BOLONJA" - Do 101 i natrag!

Započeo Siniša Ranđić, 18.03.2012, 11:53

prethodna tema - sledeća tema

Siniša Ranđić

Današnja POLITIKA u okviru rubrike Tema dana ponovo analizira domete i rezultate tzv. Bolonjskog procesa u Srbiji. Neposredni povod je najava da će Srbija ove godine dobiti nižu ocenu po pitanju nivoa sprovođenja pomenutog procesa. 


Nažalost u ovom trenutku sajt "POLITIKE" (www.politika.rs) je nedostupan tako da ne mogu da navedem putanju do tekstova koji su napisani na ovu temu. S obzirom da se radi o tekstovima na 3 strane ne bih želeo da ih prepričavam, ali moram da konstatujem da ugledni sagovornici nisu u svojim mišljenjima izneli sve bitne činjenice koje bi problem studiranja u Srbiji u potpunosti osvetlili.


Zato ću pokušati da ovde ukažem samo na jedan segment koji je, čini mi se najamanje razmatran. A on se tiče broja studenata i broja visokoškolskih ustanova koje postoje u Srbiji. Činjenica je da je više od 40 godina visokoškolsko obrazovanje u Srbiji faktor socijalne politike. Pod tim se pre svega podrazumeva težnja da se nezaposlenost prikrije povećanjem broja studenata. Naravno kako je privreda Srbije slabila i nezaposlenost rasla povećavao se broj studenata što postojeći broj fakulteta i univerziteta nije mogao da zadovolji. Visokoškolske institucije su rasle kao pečurke. Istina je da je broj državnih univerziteta od 70 - tih godina povećan samo za 1 (Integrisani državni univerzitet u Novom Pazaru), ali je prilično porastao broj fakulteta u okviru postojećih državnih univerziteta. S druge strane u Srbiji je osnovan veliki broj privatnih univerziteta, što je odgovaralo vlastima, jer nisu morali da izdvajaju novac za njihovo finansiranje. A pri tome su bili i u prilici da najveći deo krivice za loše stanje upravo svale na njih. A prosvetne vlasti su imale priliku da kroz akreditaciju izvrše prosejavanje postojećih institucija. Što to nisu učinile samo je potvrda teze o socijalnoj dimenziji visokoškolskog obrazovanja.


Upravo ono o čemu niko ne govori kada sumira domete "bolonjskog" procesa je pitanje kvaliteta visokoškloskih institucija i studenata koji na njima studiraju. Pošto država finasira fakultete prema broju studenata koji studiraju, a fakulteti sami sprovode postupak prijema studenata niko im ne brani da prijemni budu provizorni tako da se upisuju studenti koji su jedva završili srednju školu, a kasnije snižavanjem kriterijuma (sve zarad samoodržanja - tj. opstanka fakulteta) ti isti studenti se prevode iz godine u godinu i ... Naravno u takvim uslovima ni kvalitet nastavnog kadra nije previše važan.


Na kraju treba evidentirati još jednu činjenicu, a to je da se najveći broj studenata upisuje na fakultete koji školuju za rad u oblasti društvene nadgradnje, koja teško da može sama po sebi da bude stvaralac nove vrednosti i time se ponovo vraćamo na početak priče, dakle vrtimo se u krug. Promene u školstvu su jedan dugotrajan i ozbiljan posao i za njega ne može i ne sme da izostane opštedruštvena saglasnost. Koje nažalost nema, jer izbori su svaka četiri godine ili češće, a mladi ljudi su pogodan medijum za delovanje. Zato se ne sme doći u situaciju da neko pobere lovorike onoga gde ne sme biti stranačkih interesa. A Srbija sa 41 godinom prosečne starosti svojih građanja sama polako nestaje. Nisu joj potrebni ni stvarni ni izmišljeni neprijatelji.

marjan

Evo jedne vizure, kroz brojke a i dodatna tumačenja su među komentarima: Da li su ICT diplomci prerasli domaće potrebe?
http://blog.b92.net/text/19893/Da-li-su-ICT--diplomci-prerasli-domace-potrebe/
Unix is user-friendly—it's just choosy about who its friends are.

Siniša Ranđić

Evo sajt "POLITIKE" je proradio pa se može pročitati integralni tekst o kome sam jutros otvorio diskusiju http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Sve-nase-bolonjske-ocene3/Srbija-ocenu-pokvarila.sr.html.

pesovic

U sledećem tekstu možete se upoznati sa problemima studija po Bolonji u Nemačkoj, koji su u potpunosti su isti kao i kod nas.

http://www.dw.de/dw/article/0,,16166765,00.html

Siniša Ranđić

23.09.2012, 00:40 #4 Poslednja Izmena: 13.10.2012, 01:25 od Siniša Ranđić
"Bolonja" je opet aktuelna u Srbiji. Iako je prošlo već sedam godina kako je ona ozvaničena donošenjem Zakona iz 2005. godine mi se i dalje vrtimo kao "pile u kučinama". Standardno svi su i niko nije kriv, a rezultati su očigledno katastrofalni. Sada se najavljuju nekakve izmene pomenutog zakona i de facto pravljenje nečega što je mix onog starog sistema i novog. Opet se mogu prenositi ispiti, a i apsolventski staž je ponovo godinu dana. Bar tako se zucka po novinama. A mi svejedno svakog dana dobijamo nove inženjere, lekare, profesore, menadžere, ... u čije znanje poslodavci sumnjaju. A i objektivno posla nema! Da, zaboravih da pomenem da je pre 2 - 3 meseca javnosti ponuđena nekakva Strategija obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. Ni ona se nije bavila strukturom obrazovanja, njen glavni moto je da imamo što više "obrazovanih građana". A to što neće imati posla, pa nećemo valjda da se bavimo i tim detaljima.

Siniša Ranđić

Danas je na Fakultetu održan sastanak sa studentima koji su u školskoj 2012/2013. godini upisali Master studije na studijskim programima Elektrotehničko i računarsko inženjerstvo. Istovremeno je svet obeležavao i Dan nauke što je bila lepa prilika da se te dve stvari povežu. Naravno daleko smo mi od toga, jer u Srbiji se još uvek ne zna šta se želi postići sa tri nivoa studija, koja su uvedena Zakonom o visokom školstvu 2005. godine.


Ako se želeo ubrzati proces obrazovanja, tj. učiniti da se on efikasnije odvija sa idejom da imamo "mlade obrazovane istraživače" u tome se donekle uspelo. Ali na uštrb kvaliteta. Jer su drugi nivo (master) i treći nivo (doktroske) studija spušteni po kvalitetu ispod osnovnih studija. Mnogi fakulteti primenjuju tzv. kubikaški sistem, tj. upisuju tako mnogo studenata na pomenute studijei sami svesni da neće moći da odgovore tom zadatku. Umesto da i ti studenti budu "redovni" u radu na svom fakultetu, tj. da se bave istraživanjem u laboratorijama i budu sve vreme pred očima nastavnicima, a posebno mentoru sve se odvija na principu povremenih konsultacija i polaganje ispita kroz seminarske radove, što sigurno ne može da obezbedi kvalitet. Na taj način se dobijaju svršeni studenti koji imaju titule, ali ne i odgovarajući obim znanja tako da su i posle stanovitog broja godinja sedenja u klupi i dalje kandidati za pripravnike. A upravo to se htelo izbeći.


Takođe, u praksi postoji nekritički odnos prema kvalitetu studenata koji upisuju master i doktorske studije, jer često predstavljaju elemenat socijalne politike, tj. predstavljaju način da se prevaziđe nedostatak posla, ali i način da fakulteti dođu do neopravdane zarade, jer upisuju veliki broj studenata od kojih se samo manji deo finansira iz budžeta. Istina fakulteti su kroz akreditaciju dobili pravo na takve studije, ali akreditacija nije uključivala istraživačke kapacitete fakulteta, već samo nastavničke. Naime niko nije proveravao da li se fakulteti realno bave istraživanjima koja mogu da garantuju istraživački rada studenata master, a pogotovu doktorskih studija. To je naročito vidljivo na fakultetima čiji se saradnici čkoluju na doktorskim studijama na drugim fakultetima. Istina, Zakon nigde nije eksplicitno zabranio to, ali je zakonodavac podrazumevao da se saradnici na fakultetima regrutuju iz redova sopstvenih studenata, a ne studenta drugih fakulteta. Mislim da nije uljudno uopšte objašnjavati zašto je ovaj dualizam poguban za sve koji su upleteni u ovu igru. I to u svakom pogledu.


Zbog pomenutih problema niko nam nije kriv do nas samih. Ako fakulteti i zaposleni na njima u tome vide neki svoj interes prosvetne vlasti bi morale da reaguju i svako flagrantno kršenje elementarnih obrazovnih načela sankcionišu. Jer neracionalno trošenje para i loš kvalitet obrazovnog procesa svima donosi štetu, čak i onima koji misle da su uspešni u zaobilašenju opštih principa.

mjanjic75

Болоња је требала да реши, између осталог, и проблем миграције студената у току студија – преласка са једног унивезитета на други.

А на многим факултетима, када се уписују мастер студије, свим кандидатима се врши еквиваленција и признавање испита са основних студија, и сви морају да полажу разлику од неколико испита у односну на основне студије на том факултету.
Која је онда поента Болоње, ако неко мора при упису на мастер студије да полаже разлику у испитима са основних студија?

И остаје питање, зашто није исти принцип испоштован и на докторским студијама? Ситуација је да многи факултети уписују на докторске студије студенте који су завршили мастер студије из потпуно различите области, чиме је у старту под знаком питања да ли ће тај студент икада докторирати.

Siniša Ranđić

29.03.2013, 23:56 #7 Poslednja Izmena: 01.04.2013, 08:26 od Siniša Ranđić
Današnja "politika" je u rubrici Region prenela vest iz Zagreba, gde se posle 8 godina od uvođenja Bolonjskog procesa u visokoškolsko obrazovanje o iskustvima OTVORENO PROGOVORILO - http://www.politika.rs/rubrike/region/Propast-Bolonje-u-Hrvatskoj.sr.html.


"Put do pakla je popločan najboljim namerama" - tako je i tzv. Bolonjski proces uveden u evropsku visokoškolsku praksu sve nadajući se da ono što se u SAD stvara više od dva veka može posaditi i porasti u staroj dobroj Evropi za samo neku godinu. Posebno su velike nade bile u zemljama u tranziciji koje su se nadale da će na ovaj način preskočiti godine i decenije zaostajanja za Evropom i SAD. Osim toga olako su se zaboravile civilizacijske i kulturološke tekovine koje se ne mogu tako lako poništiti i prepustiti prošlosti.


Ključna stvar u slabom uspehu Bolonjskog procesa upravo leži u činjenici da poslodavci na ovim prostorima nisu shvatili da studenti koji su okončali osnovne studije poseduju ne manje znanja od onih koji su završavali iste fakultete, ali bez onog prefikas "po Bolonji". Uporno traženje da svršeni studenti završe i master studije, koje navodno treba da im dodaju nedostajuća znanja samo je primer neodgovornog ponašanja (o tome sam već pisao) sva tri faktora:  države, univerziteta i priovrednih subjekata. Ni prosvetne vlasti ni fakulteti nisu pokušali da zaštite svoje "proizvode" od proizvoljne interpretacije poslodavaca. A sa druge strane za njih je bila to dobra prilika da upisom samofinansirajućih studenata i država i fakulteti budu na dobitku - država, jer će fakultete delimično "skinuti sa budžetskih" jasala, a fakulteti što su dobili da kroz sopstvene prihode  dođu do finansijskih sredstava koje će moći da troše bez velike kontrole države.


Posebnu priču predstavljaju doktorske studije. Ako se pogleda broj studenata koje upisuju pojedini fakulteti svako ko iole poznaje obrazovni i istraživački proces, a malo i stanje privrede, ne samo u Srbiji, već u celom regionu može uočiti nelogičnost. Te cifre na pojedinim fakultetima su bezobrazno velike. Jer toliko kvalitetnih istraživačkih procesa skoro da je nemoguće osmisliti pa se slobodno može postaviti pitanje ko u ovom poslu nije baš najpošteniji.


Istovremeno "Politika" je objavila i članak u kome se iznosi da je prosečna starost profesora na srpskim fakultetima 55 godina (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Profesori-na-nasim-fakultetima-najstariji-u-Evropi.sr.html). Ako se u obzir uzme činjenica o kojoj se nekako stidljivo govori da ponovo imamo dramatičan odliv mladih, jer ne samo da oni najbolji veći i svako ko ima malo "petlje" pokušava da potraži - parče tuđeg neba onda situacija može postati dramatična. Ali to je mnogo ozbiljnija priča od ove da je "Bolonja" uspela ili ne.

Siniša Ranđić

Današnja "Politika" opet se bavi pitanjem uspeha/neuspeha "Bolonje". Prosto je neverovatno koliko smo kao društvo spremni da tražimo krivce, a onda često dajemo paušalne ocene. Ono što je pogrešan pristup u svim ovim analizama je što se pitaju ljudi sa univerziteta umesto oni koji koriste njihov proizvod, a to je pre svega privreda. Jer gde se realizuje znanje stečeno na fakultetima ako ne u privredi. Činjenica je da je stanje srpske privrede veoma loše, ali to ne znači da nju niko ne treba da pita kakvi joj inženjeri ili ekonomsisti trebaju. Možda ćemo na taj način da učinimo da nam u budućnosti i privreda i školstvo budu bolji. Ovako imamo situaciju da se stručnjaci na fakultetima formiraju prema obličju koje definišu nastavnici koji nikada ni sami nisu proverili svoje znanje u praksi. To se, ne samo kod nas, zove - "razgovor gluvih".


A pitanje je možda jednostavno - Da li fakulteti uopšte znaju gde su završili njihovi bivši studenti, kakvinm se sve poslovima bave i šta misle o znanju koje su stekli kod njih. Na to provo treba odgovoriti!

nemanja

Citat: Siniša Ranđić  07.04.2013, 09:47
Ključna stvar u slabom uspehu Bolonjskog procesa upravo leži u činjenici da poslodavci na ovim prostorima nisu shvatili da studenti koji su okončali osnovne studije poseduju ne manje znanja od onih koji su završavali iste fakultete, ali bez onog prefikas "po Bolonji".

Mene lično više fascinira dokle su ove dubioze sa izbornim predmetima i hvatanjem raznoraznih krivina po tom pitanju otišle.
Sa tim u vezi izgleda da će poslodavci morati da traže i spisak položenih predmeta pri zapošljavanju jer razlike mogu biti više nego ogromne.
Tako danas ispada da možete postati renomirani inženjer Elektrotehnike kada su u pitanju Računarski smerovi sa položenim sledećim predmetima tzv. elektro struke:

1. OET
2. Teorija električnih kola
3. Električna merenja  :banghead:
4. Elektromagnetika

Složićemo se da 3. i 4. komotno mogu da se podvedu pod 1, a predmet 2.  :blush: nikada, bar po meni, nije ni imao bog zna kakvog smisla, posebno na računarskim smerovima.

Primećuje se, apsolutno nista vezano za elektroniku  :((. Dakle, otvara se pitanje šta se danas može sa sigurnošću očekivati od elektroinženjera. Možda je obrazovanje pre Bolonje bilo preširoko i preobimno ali lično ne opravdavam ni ovoliko sužen nastavni program.

Pozdrav,
nemanja

Siniša Ranđić

Naravno nisam mislio na konkretne nastavne planove (planove konkretnih fakulteta). Mislio sam jednostavno da je zbog dinamičnosti razvoja tehnika - pre svega računarske neophodno i nastavne planove učiniti dinamičnijim i pokušati da se studenti što pre nađu u prilici da praktikuju svoje znanje. To jednostavno znači da se mora obezbediti da se za 4 godine dobiju kvalitetna znanja koja će bez - dodatnih master studija omogućiti inžinjerima da budu uspešni u svom poslu. Neopravdano je i neodgovorno da se fakulteti u Srbiji upravo suprotno ponašaju i sami priznaju da njihove osnove studije nisu dobre pa studenti treba da nastave na master studijama. Kako inače drugačije protumačiti da ETF iz Beograda upisuje isti broj studenata i na osnovne i na master studije (za to je dobio akreditaciju od države) i to po 500 studenata. Svaki komentar je suvišan.

Siniša Ranđić

Pre nekoliko dana TANJUG je objavio intervju sa dekanom ETF i bivšim rektorom Beogradskog univerziteta Brankom Kovačevićem i predsednicom Nacionalnog saveta za nauku i predstavnicom Srbije u Grupi za praćenje bolonjskog procesa Verom Dondur po pitanju dometa i stepena ostvarenja uzusa "bolonjskog procesa" u Srbiji (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=04&dd=21&nav_category=12&nav_id=707061).
Možda ću nekome izgledati dosadan sa forsiranjem teme "Bolonjski proces u Srbiji", ali smatram da je svekoliko školstvo i naravno rezultati koji se ostvaruju tokom školovanja mlade generacije jedan od najbitnijih preduslova za uspešan razvoj društva. Ako Ajnštajna još uvek smatramo nekakvim autoritetom onda moramo da se setimo njegove rečenice - "Važno je da nikada ne prestanete da postavljate pitanja". U ovom slučaju bojim se da su konstatacije, koje su uvažene kolege iznele po pitanju rezultata implementacije "bolonjskog procesa" ishitrene i prilično paušalne. Osnovno pitanje je da li nam je pomenutu proces doneo stručnjake sa boljim znanjem ili je najvažnije da je skraćeno vreme studiranja i povećana srednja ocena studija. A pitanja ima sijaset!