Fakultet tehničkih nauka - COMPUTING CURRICULA - Kako u novu akreditaciju?

Započeo Siniša Ranđić, 03.03.2018, 22:56

« prethodna tema - sledeća tema »
Idi dole

Siniša Ranđić

03.03.2018, 22:56 Poslednja Izmena: 09.03.2019, 13:37 od Siniša Ranđić Reason: Ispravke slovnih i gramatičkih grešaka.
Novim zakonom o visokoškolskom obrazovanju trajanje akreditacije studijskih programa produženo je na sedam godina. Shodno tome reakreditacija će umesto ove, početi tek za dve godine. Sasvim dovoljno vremena da se temeljno sagledaju zahtevi struke za koju se akredituje obrazovna delatnost i pokuša uspostavljanje valjane korelacije sa kadrovskom strukturom nastavnika i saradnika i naučno istraživačkim radom na Fakultetu. Međutim, neophodno je odmah prionuti na posao, jer vreme brzo prođe, a stvaranje kvalitetnih kadrova i naučno istraživačkog okruženja je često dugotrajan proces.
Kao što je već pisano na stranicama Foruma udrženja ACM (Association for Computing Machinery) i IEEE (Institute for Electrical and Electronic Engineers) još od šesdesetih godina prošlog veka zajedničkim snagama pokušavaju da daju preporuke za strukturiranje i dimenzionisanje obrazovanja u oblasti računarstva i oblasti koje njemu gravitiraju. Do 2005. godine računarstvo je manje više posmatrano kao jedinstvena struka. Međutim, od tada se računarstvo posmatra kroz pet disciplina:
  • Računarsko inženjerstvo (Computer Engineering);
  • Računarska nauka (Computer Scence);
  • Informacioni sistemi (Information Systems);
  • Informacione tehnologije (Information Technology);
  • Softversko inženjerstvo (Software Engineering).

Od tada pomenute discipline se manje više odvojeno posmatraju i za njih se daju posebne preporuke, kako bi trebalo da izgleda obrazovanje za njih. U kom smeru idu razmišljanja može se videti putem WEB stranice - https://www.acm.org/education/curricula-recommendations U okviru koje su dati linkovi na detalje vezane za pojedine discipline.
Na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku trenutno postoje studijski programi iz računarskog inženjerstva i informacionih tehnologija. Interesantno bi bilo sagledati koliko su dati studijski programi na liniji onoga što preporučuju ACM i IEEE.

Siniša Ranđić

Stvari vezane za informacione tehnologije se menjaju takoreći munjevito. Ne toliko što se same tehnologije menjaju, već to se njihova primena jako brzo širi. Naravno i do sada je, prevashodno primena računara terala ljude da se menjaju, ali se to dešavalo nekako postupno i temeljno. Sada se od čoveka traži da se maltene prilagođava novim zahtevima na dnevnom nivou. U takvim uslovima obrazovni okviri u kojima treba da se stvaraju stručnjaci koji će infrastrukturno da obezbede takve promene takođe moraju da se menjaju, ali na godišnjem nivou. Takvo stanje zahteva od nastavnika u ovom obrazovnom segmentu da se prilagođavaju na dva koloseka - u stručnom pogledu, ali i pristupu u predstavljanju novih znanja studentima. 

Siniša Ranđić

#2
11.03.2019, 22:20 Poslednja Izmena: 04.04.2019, 10:52 od Siniša Ranđić
Nije na odmet podsetiti se da akreditacija obrazovne delatnosti fakulteta i univerziteta podrazumeva proveru da li data institucija ispunjava uslove za obavljanje obrazovne delatnosti u određenoj struci. U praktičnom smislu uslovi koji pri akreditaciji treba da budu ispunjeni mogu se posmatrati na više nivoa. Međutim, ono što zaposlene na fakultetima najviše interesuje je akreditacija studijskih programa, po mogućstvu na sva tri nivoa studija. Jer to je ono što praktično obezbeđuje sigurnost posla na univerzitetu i uslove za dalje napredovanje.
Prethodna dva ciklusa akreditacije pokazalu su svu manjkavost ovog procesa u Srbiji. Fakulteti, jer oni su još uvek nosioci suvereniteta u visokom obrazovanju podnose zahtev za akreditaciju studijskih programa. Pri tome se akreditacionom telu predstavljaju odgovarajućom dokumentacijom. Dokumentacija se formira sa ciljem da se pokaže da dati fakultet ispunjava predviđene uslove za dobijanje akreditacije, koja će da mu omogući da u narednom periodu, ranije pet, a po novom zakonu sedam godina upisuje studente na dati studijski program i izvodi nastavu u skladu sa akreditovanim planom studijskog programa ili kako se to već odomaćilo kurikulumom.
Od pomenutih manjkavosti najvažnije je ukazati na sledeće:
  • Neučešće države u procesu definisanja struka koje ima smisla školovati, a posebno sredstvima budžeta;
  • Pristup u formiranju „kurikuluma".

Činjenica je da visoko školstvo u Srbiji već nekoliko decenija predstavlja elemenat socijalne politike. Ovo je posledica pre svega slabljenja privrednih aktivnosti na ovim prostorima. Da bi se ublažila nezaposlenost došlo je do povećanja broja visokoškolskih ustanova, ali i povećanja broja studenata koji se školuju sredstvima budžeta. Pri tome se nije naročito vodilo računa o strukturi struka za koje postoje nastavni planovi i programi na našim visokoškolskim ustanovama. Ovo je naročito došlo do izražaja sa tranzicijom socijalističkog u kapitalističko društvo. Nepotrebno je naglašavati sve ono što se dešavalo i dešava na akademskom prostoru Srbije pogotovu u ovom veku. Od inflatornog povećavanja broja fakulteta, ali i broja studenata u nekim oblastima. Prelazak na obrazovanje po tzv. „Bolonjskom" modelu i akreditacije koje su usledile posle donošenja Zakona o visokoškolskom obrazovanju 2005. godine faktički nisu donele promene na bolje. Čak se može reći da se sistem u nekim segmentima i dodatno urušio. Npr. u segmentu doktorskih studija. Ali ono što je jednako važno to je školovanje za struke koje već sada zahtevaju prekvalifikaciju. Tako da se došlo u situaciju da se često fakulteti koji su školovali za neatraktivna zanimanja sada pojavljuju kao spasioci nudeći nove atraktivne struke. Na taj način umesto da budu samkcionisani što se nisu potrudili da preduprede promašaj u pogledu zanimanja oni čak bivaju nagrađeni. Pri čemu je država preko akreditacionog tela samo arbitar da li neko ispunjava uslove, a ne i institucija koja na bazi stanja i projekcije razvoja ekonomije i društva definiše svoje potrebe za određenim strukama.
U uslovima u kojima je država pasivni posmatrač procesa definisanja „kurikuluma" fakultetima je omogućeno da isti formiraju po sistemu „odozdo nagore". Ovaj koncept podrazumeva da se prvo identifikuju nastavnici i saradnici koji bi hteli da učestvuju u realizaciji određenog studijskog programa. Na bazi toga se onda razmatra šta ti nastavnici hoće ili šta mogu da predaju i onda se od datog skupa predmeta formira kurikulum. Da bi kurikulum imao „dovoljno" predmeta postoji nekoliko pristupa. Jedan je da se raspišu konkursi za nedostajuće nastavnike ili da se oni „pozajme" sa neke druge slične visokoškolske institucije. Na kraju moguće je u kurikulum dodati i predmete sa nekog drugog studijskog programa na fakultetu za koje se proceni da mogu da se uklope u formirani kurikulum. A ne treba zaboraviti da se često uvode predmeti koji u svom nazivu sublimiraju struku nastavnika i oblast kurikuluma. Pa se tako dolazi do smešnih kombinacija. Ali cilj opravdava sredstvo!. Na manjkavosti ovakvog pristupa nije potrebno posebno ukazivati.

Siniša Ranđić

#3
06.04.2019, 12:10 Poslednja Izmena: 10.04.2019, 12:13 od Siniša Ranđić
Razmišljajući kako da nastavim razmišljanja vezana za moguće pristupe akreditacije obrazovne delatnosti u oblasti računarske tehnike na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku susreo sam se sa jednim važnim pitanjem. Ono se odnosi na problem kako treba orijentisati studije - infrastrukturno ili aplikativno. Ovaj problem, bar se meni tako čini, do sada nije direktnije razmatran iako se on de facto artikuliše čak i na zakonskom nivou. Ali pre nego što se vratimo na konkretna pitanja treba objasniti šta se podrazumeva pod infrastrukturno odnosno aplikativno orijentisanom visokoškolskom obrazovanju.
Da bi odgovor bio potpuno jasan treba poći od pitanja - Za kakve poslove se školuju inženjeri računarske tehnike na nivou Srbije? Za očekivati je da odgovor bude - Za potrebe domaće IT industrije. U javnosti je kroz medijsku kampanju, slobodno se tako može reći, stvoren utisak da srpska IT industrija ide u korak sa istom industrijom na svetskom nivou. Ali da li je to baš tako?
Na ovom mestu dolazimo do potrebe da razlikujemo infrastrukturu od primene. Naravno u računarskoj tehnici pod infrastrukturom se podrazumevaju sami računari, sistemski softver (operativni sistemi i programski jezici uključujući i odgovarajuće prevodice), a u današnje vreme i alati za razvoj softvera. Što se tiče primene tu valjda nema dileme, jer se podrazumeva korišćenje tekovina računarstva, a posebno gotovih računarskih programa namenjenih rešavanju različitih praktičnih problema. U ovaj segment računarske tehnike slobodno se može svrtati i razvoj aplikativnog softvera, jer podrazumeva primenu računarske infrastrukture za realizacuiju podrške širokom skupu ljudskih potreba.
Ako se napravi ad hoc analiza može se relativno lako videti da u Srbiji praktično ne postoji sektor koji se bavi računarskom tehnikom na infrastrukturnom nivou. Moram da iznesem ogradu da tim ad hoc pristupom mogu da se iz vida izgube firme, koje predstavljaju časne izuzetke. Kao neko ko je ceo radni vek posvetio računarskoj tehnici bio bih neizmerno srećan da takve firme postoje i da ih u budućnosti bude sve više. Ali bar za sada ne može se reći da je Srbija, na ovom polju bilo kakav igrač. Jer nema firmi koje se bave razvojem novih računara ili računarskih periferija ako se govori o hardveru. Odnosno nema novih programskih jezika ili operativnih sistema koje se razvijaju kod nas. Kad su u pitanju razvojni alati tu i tamo je bilo pokušaja da se razviju programski sistemi na principu IDE (Integrated Development Environment) namenjeni razvoju aplikativnog softvera. Uglavnom se radilo o sistemima namenjenim razvoju softvera za mikrokontrolerske sisteme. Kad se govori o infrastrukturi, s obzirom na uslove u kojima se računari danas koriste ne sme se zaboraviti ni tzv. komunikaciona infrastruktura. I ovde se postavlja pitanje da li u Srbiji postoje autohtone firme koje razvijaju komunikacionu opremu namenjenu realizaciji različitih oblika računarskih mreža. Ili smo i u ovom slučaju prinuđeni da koristimo gotova rešenja iz sveta. S druge strane pitanja njenog razvoja računarstvo deli sa telekomunikacijama tako da kod razmišljanja o načinima obrazovanja stručnjaka za ovu oblast treba stvari posmatrati šire u kontekstu obrazovanja i inženjera telekomunikacija.
Praktično IT industrija u Srbiji je svedena na razvoj aplikativnog softvera. Ovde ne bih ulazio u različite vrsta aplikacija, jer se može naći dovoljno zajedničkih imenitelja da se stvari ne moraju analizirati do detalja.
Ovim su se stekle polazne pretpostavke da se razmatra struktura visokoškolskog obrazovanja u oblasti računarske tehnike u odnosu osposobljenosti budućih inženjera za razvoj novih računara ili njihovu primenu.

Idi gore