Fakultet tehničkih nauka - COMPUTING CURRICULA - Kako u novu akreditaciju?

Započeo Siniša Ranđić, 03.03.2018, 22:56

« prethodna tema - sledeća tema »
Idi dole

Siniša Ranđić

03.03.2018, 22:56 Poslednja Izmena: 09.03.2019, 13:37 od Siniša Ranđić Reason: Ispravke slovnih i gramatičkih grešaka.
Novim zakonom o visokoškolskom obrazovanju trajanje akreditacije studijskih programa produženo je na sedam godina. Shodno tome reakreditacija će umesto ove, početi tek za dve godine. Sasvim dovoljno vremena da se temeljno sagledaju zahtevi struke za koju se akredituje obrazovna delatnost i pokuša uspostavljanje valjane korelacije sa kadrovskom strukturom nastavnika i saradnika i naučno istraživačkim radom na Fakultetu. Međutim, neophodno je odmah prionuti na posao, jer vreme brzo prođe, a stvaranje kvalitetnih kadrova i naučno istraživačkog okruženja je često dugotrajan proces.
Kao što je već pisano na stranicama Foruma udrženja ACM (Association for Computing Machinery) i IEEE (Institute for Electrical and Electronic Engineers) još od šesdesetih godina prošlog veka zajedničkim snagama pokušavaju da daju preporuke za strukturiranje i dimenzionisanje obrazovanja u oblasti računarstva i oblasti koje njemu gravitiraju. Do 2005. godine računarstvo je manje više posmatrano kao jedinstvena struka. Međutim, od tada se računarstvo posmatra kroz pet disciplina:
  • Računarsko inženjerstvo (Computer Engineering);
  • Računarska nauka (Computer Scence);
  • Informacioni sistemi (Information Systems);
  • Informacione tehnologije (Information Technology);
  • Softversko inženjerstvo (Software Engineering).

Od tada pomenute discipline se manje više odvojeno posmatraju i za njih se daju posebne preporuke, kako bi trebalo da izgleda obrazovanje za njih. U kom smeru idu razmišljanja može se videti putem WEB stranice - https://www.acm.org/education/curricula-recommendations U okviru koje su dati linkovi na detalje vezane za pojedine discipline.
Na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku trenutno postoje studijski programi iz računarskog inženjerstva i informacionih tehnologija. Interesantno bi bilo sagledati koliko su dati studijski programi na liniji onoga što preporučuju ACM i IEEE.

Siniša Ranđić

Stvari vezane za informacione tehnologije se menjaju takoreći munjevito. Ne toliko što se same tehnologije menjaju, već to se njihova primena jako brzo širi. Naravno i do sada je, prevashodno primena računara terala ljude da se menjaju, ali se to dešavalo nekako postupno i temeljno. Sada se od čoveka traži da se maltene prilagođava novim zahtevima na dnevnom nivou. U takvim uslovima obrazovni okviri u kojima treba da se stvaraju stručnjaci koji će infrastrukturno da obezbede takve promene takođe moraju da se menjaju, ali na godišnjem nivou. Takvo stanje zahteva od nastavnika u ovom obrazovnom segmentu da se prilagođavaju na dva koloseka - u stručnom pogledu, ali i pristupu u predstavljanju novih znanja studentima. 

Siniša Ranđić

Nije na odmet podsetiti se da akreditacija obrazovne delatnosti fakulteta i univerziteta podrazumeva proveru da li data institucija ispunjava uslove za obavljanje obrazovne delatnosti u određenoj struci. U praktičnom smislu uslovi koji pri akreditaciji treba da budu ispunjeni mogu se posmatrati na više nivoa. Međutim, ono što zaposlene na fakultetima najviše interesuje je akreditacija studijskih programa, po mogućstvu na sva tri nivoa studija. Jer to je ono što praktično obezbeđuje sigurnost posla na univerzitetu i uslove za dalje napredovanje.
Prethodna dva ciklusa akreditacije pokazalu su svu manjkavost ovog procesa u Srbiji. Fakulteti, jer oni su još uvek nosioci suvereniteta u visokom obrazovanju podnose zahtev za akreditaciju studijskih programa. Pri tome se akreditacionom telu predstavljaju odgovarajućom dokumentacijom. Dokumentacija se formira sa ciljem da se pokaže da dati fakultet ispunjava predviđene uslove za dobijanje akreditacije, koja će da mu omogući da u narednom periodu, ranije pet, a po novom zakonu sedam godina upisuje studente na dati studijski program i izvodi nastavu u skladu sa akreditovanim planom studijskog programa ili kako se to već odomaćilo kurikulumom.
Od pomenutih manjkavosti najvažnije je ukazati na sledeće:
  • Neučešće države u procesu definisanja struka koje ima smisla školovati, a posebno sredstvima budžeta;
  • Pristup u formiranju „kurikuluma".

Činjenica je da visoko školstvo u Srbiji već nekoliko decenija predstavlja elemenat socijalne politike. Ovo je posledica pre svega slabljenja privrednih aktivnosti na ovim prostorima. Da bi se ublažila nezaposlenost došlo je do povećanja broja visokoškolskih ustanova, ali i povećanja broja studenata koji se školuju sredstvima budžeta. Pri tome se nije naročito vodilo računa o strukturi struka za koje postoje nastavni planovi i programi na našim visokoškolskim ustanovama. Ovo je naročito došlo do izražaja sa tranzicijom socijalističkog u kapitalističko društvo. Nepotrebno je naglašavati sve ono što se dešavalo i dešava na akademskom prostoru Srbije pogotovu u ovom veku. Od inflatornog povećavanja broja fakulteta, ali i broja studenata u nekim oblastima. Prelazak na obrazovanje po tzv. „Bolonjskom" modelu i akreditacije koje su usledile posle donošenja Zakona o visokoškolskom obrazovanju 2005. godine faktički nisu donele promene na bolje. Čak se može reći da se sistem u nekim segmentima i dodatno urušio. Npr. u segmentu doktorskih studija. Ali ono što je jednako važno to je školovanje za struke koje već sada zahtevaju prekvalifikaciju. Tako da se došlo u situaciju da se često fakulteti koji su školovali za neatraktivna zanimanja sada pojavljuju kao spasioci nudeći nove atraktivne struke. Na taj način umesto da budu samkcionisani što se nisu potrudili da preduprede promašaj u pogledu zanimanja oni čak bivaju nagrađeni. Pri čemu je država preko akreditacionog tela samo arbitar da li neko ispunjava uslove, a ne i institucija koja na bazi stanja i projekcije razvoja ekonomije i društva definiše svoje potrebe za određenim strukama.
U uslovima u kojima je država pasivni posmatrač procesa definisanja „kurikuluma" fakultetima je omogućeno da isti formiraju po sistemu „odozdo nagore". Ovaj koncept podrazumeva da se prvo identifikuju nastavnici i saradnici koji bi hteli da učestvuju u realizaciji određenog studijskog programa. Na bazi toga se onda razmatra šta ti nastavnici hoće ili šta mogu da predaju i onda se od datog skupa predmeta formira kurikulum. Da bi kurikulum imao „dovoljno" predmeta postoji nekoliko pristupa. Jedan je da se raspišu konkursi za nedostajuće nastavnike ili da se oni „pozajme" sa neke druge slične visokoškolske institucije. Na kraju moguće je u kurikulum dodati i predmete sa nekog drugog studijskog programa na fakultetu za koje se proceni da mogu da se uklope u formirani kurikulum. Na manjkavosti ovakvog pristupa nije pootrebno posebno ukazivati.

Idi gore