Više od jedne decenije u Srbiji se čine ,,napori" u smislu promena u visokoškolskom obrazovanju. Za to vreme su doneta čak tri Zakona koji su trebali da urede ovu oblast. Zakon iz 1998. godine u poslove visokog obrazovanja uveo je direktniji uticaj države – vlasti, što je izazvalo velike probleme u funkcionisanju univerziteta u Srbiji. Zakon iz 2002. godine donet je prvenstveno da bi se van snage stavile neki od uzusa prethodnog Zakona i u velikoj meri je bio oslonjen na zakonska rešenja iz Zakona koji je donet deset godina ranije, tj. 1992. godine. Shodno tome Zakon koji je donet 2005. godine trebalo je da ponudi kvalitativno nova rešenja, koja su trebalo da u ovom segmentu visokog obrazovanja uvedu koncept školovanja prilagođen konceptu koji je ponuđen tzv. Bolonjskom deklaracijom.
Visoko školstvo na kraju prve decenije 21. veka je strukturno različito od istog nivoa obrazovanja koje je funkcionisalo na početku tzv. tranzicionog perioda u kome se Srbija našla na kraju 20. veka. Ravnopravnost su stekle i tzv. privatne visokoškolske institucije, koje su od pojedinačnih fakulteta počele da prerastaju u prave univerzitete. S obzirom da se studije na takvim univerzitetima odvija praktično isključivo po tzv. samonfinansirajućem modelu (studenti plaćaju, često veliku školarinu) došlo je do prelazaka iskusnih profesora sa državnih univerziteta tako da se nastavna baza sve više proširuje uz istovremeno podizanje kvaliteta. Možda je najveći zaostatak privatnih u odnosu na državne univerzitete u pogledu materijalnih uslova, jer se nastava na privatnim univerzitetima često odvija u lošim prostornim uslovima. Međutim, i na tom planu dolazi do poboljšanja, jer je sve više tih univerziteta koji grade svoje zgrade po najmodernijim konceptima.
Na osnovu ovoga moglo bi se pomisliti da su univerziteti u Srbiji uhvatili korak sa najnovijim trendovima u Evropi i svetu. Zakon je propisao uslove za obavljanje delatnosti u visokoškolskom obrazovanju, a u toku je proces akreditacije univerziteta, koja bi trebalo da pruži nacionalne garancije da univerziteti i fakulteti koji su stekli akreditaciju pružaju kvalitetne uslove za studiranje i naučno – istraživački rad na njima.
Međutim, moraju se uočiti detalji koji nameću nekoliko pitanja i konstatacija vezanih za budućnost odvijanja svih segmenata delatnosti visokoškolskih ustanova u Srbiji.
- Srbija je prebrzo ušla u primenu koncepata u obrazovanju specificiranih Bolonjskom deklaracijom. Iako se o njima pričalo prilično dugo, tek sa donošenjem Zakona iz 2005. godine počelo se šire razmišljati na tom planu. Druge zemlje, koje su Bolonjsku deklaraciju potpisale znatno pre Srbije nekoliko godina su se pripremale za uvođenje novih koncepata u visokoškolskom obrazovanju. Neke su čak zvanično proces ušle i posle Srbije, a neke su odmah uvidele i sve slabosti novog pristupa. U Srbiji se izgleda sav nedostatak novog načina studiranja ispoljio na planu prelaska u narednu godinu studija, zbog neispunjavanja odgovarajućih uzusa. Čak je zbog toga izmenjen Zakon, što pokazuje da se u novo visokoškolsko obrazovanje ušlo nespremno na svim nivoima njegove realizacije, počev od školskih vlasti preko fakulteta njihovih menadžmenata i nastavnog osoblja do studenata. Da nisu ozbiljnije spremne da se uhvate u koštac sa svim problemima, školske vlasti su pokazale na primeru akreditacije viših škola, gde su praktično sve škole i njihovi nastavni planovi i programi akreditovani iako je to obavljeno u više krugova;
- Novi Zakon je samo ovlaš načeo problem prevelike samostalnosti fakulteta u odnosu na univerzitet, jer su oni i dalje ostali finansijski nezavisni. Umesto da se time postigne racionalizacija kadrova i troškova, univerzitet kao pravni subjekat je i dalje ostao u položaju ,,engleske kraljice";
- Na kraju liberalizam koji je bio vladajući ekonomski princip do najnovije ekonomske krize svetskih razmera u Srbiji je bio prisutan i na nivou visokoškolskog obrazovanja. Umesto da bude finansiran kvalitet, fakulteti su bili finansirani po kvantitativnom principu, tj. prema broju upisanih studenata. Činjenica je da je to odgovaralo i vlasti, jer je na taj način ovaj nivo obrazovanja korišćen kao elemenat socijalne politike. Osim toga struktura obrazovnih profila nikako se ne može smatrati primerenom potrebama srpske privrede, jer je izostalo racionalno i realno sagledavanje potreba privrede, kako u pogledu strukture kadrova koji se školuju tako i njihovog broja. Nekako se nameće zaključak da su na ovom planu država i fakulteti postigli visok nivo prećutne saglasnosti.