Bilo bi krajnje prozaično pa reći da zima 2011. liči na proleće 1968. godine. I tada se na trgovima, samo tada Evropskih gradova, oslobađala energija mladosti, kao što danas mladost arapskog pojasa Afrike, pa i Bliskog i Srednjeg istoka pokušava da se izbori u najmanju ruku za bolje sutra. Ali postavlja se prosto pitanje - DA LI MI UOPŠTE ZNAMO ŠTA JE TO BOLJE SUTRA? Naravno, nemam nameru da se ovim pitanjem bavim sa političkog aspekta, jer ovde tome nije mesto, a nisam ni političar. Zato ću probati da ostanem u domenu onoga čime se bavim - OBRAZOVANJA i ISTRAŽIVANJA. Konkretno - pitanje se odnosi na problematiku visokoškolskog obrazovanja i istraživačku delatnost koja to obrazovanje prati. Pokušaću da u narednih nekoliko nastavaka ovog pitanja ukažem na svoja razmišljanja vezana za realne domete visokoškolskog obrazovanja ovako kako se danas pokušava realizovati u Srbiji i njegovu korelaciju sa stanjem srpske privrede i njenim potrebama za kadrovima.
Verovatno je okruženje zaokupljeno nekim važnijim temama i problemima da bi se bavilo aspektima uticaja visokoškolskog obrazovanja i istraživačke delatnosti na svakodnevni život. Ovo konstatujem, jer na ideju odnosno pitanje ŠTA MI ZAPRAVO HOĆEMO nije bilo komentara.
Ja bih rekao da ne znamo sta hocemo, jer da znamo, vec bismo nesto i preduzeli po tom pitanju.
U međuvremenu dve nove teme samo su dodatno zakomplikovale pitanje koja sam postavio još pre mesec dana - ŠTA MI ZAPRAVO HOĆEMO. Mislio sam na teme koje se tiču:
- Odliva "mozgova" iz Srbije
- Mesta Srbije na listi "Zvezda u uspuno" kad je u pitanju nivo citiranosti naučnih radova
Ono što sam ja želeo, a nisam do tog mesta ni stigao, da otvorim kao temu ticalo se problema KAKVO MI VISOKOŠKOLSKO OBRAZOVANJE ZAPRAVO ŽELIMO pre svega imajući u vidu gde i šta naši svršeni studenti treba da rade. Možda bi polazna premisa mogla da bude - DA LI JE PRETPOSAVLJENO ZNANJE KOJE TREBA DA SE STEKNE NA FAKULTETIMA PRAVA ULAZNICA ZA ONO ŠTO SVRŠENE STUDENTE ČEKA U PRAKSI. Ova dilema je nastala na iskustvu da nastavni planovi na fakultetima uglavnom nastaju bez pravog sagledavanja potreba privrede. Možda zbog toga imamo izraženu želju svršenih studenata da se dalje bave istraživanjem, pri čemu zanemaruju mnogo toga. Možda je sve to posledica činjenice da je sve manje nastavnika na fakultetima koji imaju praktična iskustva u radu u privredi, tj. koji ne moraju da pretpostavljaju koja će znanja trebati npr. budućim inženjerima ili će to preslikavati sa univerziteta iz sveta zaboravljajući pri tome da ipak postoje "sitne" razlike u tehnološkom i privrednom razvoju "ovde" i "tamo". Nažlost već sam postavio suviše pitanja da bi na njih mogli da se daju zaokruženi i konzistentni odgovori. Zato ću se u nastavku ove moje pisanije zadržati na početnoj verziji - traženju odgovora kakvo nam celokupno visokoškolsko obrazovanje treba - usmereno ka istraživanju, radu i privredi ili nešto između?
Srbija se od Zakona o visokoškolskom obrazovanju iz 2005. godine već punih šest godina i formalno nalazi u toku realizacije
Bolonjskog procesa. U tom periodu već su se odškolovale prve generacije "
Bolonjaca", ali nemamo nijednog validnog pokazatelja šta je postignuto sa kojim kvalitetom i šta treba menjati u budućnosti da bi se postigli pravi dometi. Pri tome se najčešće čuju paušalne ocene o rezultatima pomenutog procesa uz pozivanje na oprečne stavove koje po istom pitanju ima stručna javnost u razvijenim evropskim zemljama. Pri tome se zaboravlja da je u Srbiji prošao jedan krug akreditacije obrazovnih institucija i da su uglavnom sve dobile dozvolu za rad. A takođe da su iste te obrazovne institucije dobile akreditaciju i u naučno - istraživačkoj delatnosti. Imajući u vidu već iznete podatke da je Srbija "zvezda u usponu" kad su u pitanju publikovanja naučnih radova, mora se opet postaviti pitanje - Zašto je Srbija i pored tako "impresivnih" naučnih rezultata u dubokoj krizi -
privrednoj i ekonomskoj, a sledstveno tome i društvenoj.
Pre neki dan sam u jednom novinksom komentaru pročitao stav da bi mi u Srbiji da bi izašli iz krize morali da radimo mnogo više nego što rade Japanci. Da tu postoji "mali" problem moglo se videti juče i pre mesec dana:
- Juče smo videli pravi stampedo na ulicama Beograda gde su se besplatno delile sadnice trešanja koje je trebalo posaditi u znak podrške narodu Japana - malo je falilo da bude i mrtvih
- Pre mesec dana smo videli dostojanstvene Japance kako mirno stoje u redu za flašu vode koja život znači posle katastrofalnog zemljotresa.
I onda priča o više rada u odnosu na te iste ljude deluje krajnje nestvarno. Zato pitajmo sebe same, pre svega mi koji radimo u državnom sektoru - DA LI SMO SPREMNI DA RADIMO MAKAR JEDAN SAT DUŽE ZA OPŠTE DOBRO, DA BI OVA ZEMLJA ŠTO PRE IZAŠLA IZ KRIZE? Bojim se da će mnogi ovo shvatiti kao socrealističku retoriku. Ali treba se setiti onih 50 Japanaca koji su dobrovoljno pokušali da saniraju oštećenja nuklearke, jer su znali da svojom žrtvom spasavaju neke buduće generacije. Što pre ovo shvatimo i počnemo da se drugačije ponašamo brže ćemo ugledati svetlo na kraju tunela.
Kad je visokoškolsko obrazovanje u pitanju mislim da je potrebno da:
- Nastavno osoblje i studenti ulože mnogo više napora na zajedničkom poslu, bez formalizovanja opterećenja i jednih i drugih, što se iskazuje kroz broj časova koje nastavnici i saradnici treba da posvećuju nastavnom poslu odnosno broja časova predavanja i vežbi koje studenti treba da imaju tokom radne sedmice;
- Nastava mora da bude maksimalno praktično podržana kroz laboratorijske vežbe, izradu grupnih i samostalnih projekata i neposrednu praksu u radnim organizacijama;
- Istraživački kadrovi sa fakulteta, pretpostavljajući da poseduju visok nivo stručnih znanja treba da budu više uključeni u rešavanje praktičnih problema u privredi, kao deo radne obaveze, a ne samo kao sredstvo komercijalizacije.