Laboratorija za računarsku tehniku

Organizovanje i sprovođenje studija po uzusima tzv. Bolonjske deklaracije donelo je najveću i najznačajniju promenu u visokoškolskom obrazovanju, slobodno se može reći od vremena II svetskog rata, na ovim prostorima. Činjenica je da u navedenom periodu došlo do debalansa u tehnološkom, privrednom i društvenom razvoju s jedne strane i odgovora koji je na njih nudilo celokupnno obrazovanje. Dominacija EU i tendencije da sve države Evrope jednog dana postanu njene članice uticala je da se stvaranje jedinstvenog akademskog prostora nametne kao jedan od uslova čvršćeg jedinstva trenutnog sastava EU, ali i kao faktor prilagođavanja svih drugih zemalja potencijalnih članica. Pri tome se zaboravljalo da je i do sada u određenoj meri postojao taj jedinstveni akademski prostor i da prilagođavanja koja je nametala Bolonjska deklaracija nisu stvar trenutka, već da se radi o procesu koji mora da vodi računa i o osobenostima svakog od postojećih obrazovnih okruženja. Bez želje da se lamentira nad manje ili više "slavnom" prošlošću pri restruktuiranju obrazovnog sistema mora da se vodi o opšte društvenim, privrednim i kulturološkim dometima svake sredine ponaosob. Bez pozivanja ili apostrofiranja određenih filosofskih doktrina opšte je poznato napredak donosi "borba i jedinstvo suprotnosti". Ako se svi udenemo u sličan šablon ili matricu uvek će se naći "velike mase" koje će svojom gravitacijom definisati strukturu te matrice.

Naravno zbog pomenutog opšte društvenog debalansa sa sistemom obrazovanja bilo je neophodno da obrazovni sistem i procesi koji se unutar njega odvijaju pretrpe odgovarajuće izmene. Dva osnovna problema našeg obrazovanja su bila:

   
• Efikasnost studiranja;
• Praktična primenljivost stečenih znanja.

Jasno je da u prvom slučaju Srbija kao siromašna zemlja nema uslova da finansira studije koje traju znatno duže nego što je predviđeno. S druge strane brze i stalne tehnološke promene traže stručnjake koji su u stanju da se efikasno prilagođavaju datim promenama i čije se znanje može veoma brzo upotrebiti.


U principu možda najveće izmene u visokoškolskom obrazovanju doživele su ranije postdiplomske studije. Verovatno je ideja bila da se dođe do visokoobrazovanih stručnjaka pre njihove navršene 30 godine života. Bojim se da je dimenzionisanje celokupnih studija izgrađeno na pogrešnim osnovama:

   
• Osnovne studije nisu zaokružene i na taj način se stiče utisak da svaki student po njihovom okončanju mora da završava naredne nivoe studija - master i doktorske, što je apsolutno pogrešno. U svetu je bilo uobičajeno da se sticanje znanja kroz neposrednu praksu tretira ekvivalentno master studijama tako da su doktorske studije mogle da budu nastavljane bilo posle master studija ili stečene prakse u privredi. U našim uslovima osnovne studije moraju da budu prilično opšte postavljene, jer je Srbija mala zemlja i ne može sebi da dozvoli luksuz prevelike specijalizacije na ovom nivou studija. Stručnjak sa širokim opštim obrazovanjem u određenoj oblasti može se lakše prilagoditi zahtevima konkretnog posla nego onaj koji je već na nivou osnovnih studija uskospecijalizovan u određenom segmentu struke, poslovima iz nekod drugog segmenta te iste struke.
• Master studije nisu postavljene kao nastavak osnovnih studija u smislu da određena specijalizovana i specijalistička znanja iz određene struke mogu da steknu i svršeni studenti osnovnih studija koje nisu striktno iz oblasti master studija. Naravno pri tome mora da se vodi računa o dimenzionisanju i valorizovanju prethodno stečenih znanja uz eventualno polaganje diferencijalnih ispita (ne prijemnih ispita kao što je do sada bila praksa u slučajevima kada kandidat nije imao adekvatno obrazovanje odnosno prosečnu ocenu na prethodnom nivou studija) da bi se postigao određeni balans u pogledu opštih znanja iz struke iz koje je upisao master studije. S druge strane master studije moraju mnogo više da se baziraju na sticanju praktičnih znanja kroz izradu konkretnih projekata u upoznavanje sa modernim znanjima iz oblasti u kojoj se realizuju master studije.
• Doktorske studije predstavljaju posebno poglavlje u restruktuiranju visokoškolskog obrazovanja u Srbiji. Tek se tu mogu sagledati svi problemi našeg obrazovnog prostora, jer su studije, a time ceo sistem visokog školstva projektovan kao "čardak ni na nebu ni na zemlji". Još jedna osmišljena stvar koja studije svodi na srednjoškolski nivo obrazovanja, jer je sve okrenuto ka sticanju referenci, a ne sticanju naučnih i stručnih znanja i kompetentnosti, kako teoretičari vole da se poštapaju.

Struktura obrazovanja na svim nivoima je svakako važna stvar, ali se često zaboravlja jedna sitna činjenica, a ona je vezana za strukturu potreba Srbije za stručnim kadrom. Usudiću se da kažem da više od 40 godina obrazovanje, posebno visokoškolsko predstavljaju element socijalne politike, a ne razvojne. U tom pristupu ujedinili su se interesi - vlasti, koja ima utisak da će lakše kontrolisati energiju mladih ako se što duže zadrže u školskim klupama i akademske sredine koja kroz povećani priliv studenata ima opravdanje za iskazivanje materijalnih zahteva prema državi kao osnovnom titularu visokoškolskih institucija. I ako se pri tome uzme u obzir teza da su zemlji potrebni mladi obrazovni kadrovi - eto dobrog izgovora da se de facto u zemlji ništa ne menja. Na kraju ako se u obzir uzme da je u proteklih par decenija, a posebno u poslednje dve decenije veliki broj mladih školovanih ljudi otišao u inostranstvo jasno je da pitanje - Šta i kako?, ne samo sa aspekta nastavka studija predstavlja značajan problem naše zemlje.


Zbog svega ovoga u razvoju visokoškolskog obrazovanja treba ići u najmanje dva koloseka, koji svakako moraju da se međusobno ukrštaju:

   
• Identifikovanje optimalnih potreba Srbije za stručnom radnom snagom, kako prema strukturi obrazovnih profila tako i prema broju studenata koje treba školovati u određenom periodu;
• Razvoju načina i pristupa obrazovanju, jer se ono ne može posmatrati parcijalno, već integralno od osnovnog do visokoškolskog obrazovanja. Pri tome je veoma važan problem dimenzionisanja svakog od nivoa obrazovanja, posebno imajući u vidu mogućnosti opterećivanja učenika idući ka višim nivoima obrazovanja.

Na kraju obrazovne institucije u budućnosti, koja je već počela imaju još jednu važnu ulogu, a ona se tiče obezbeđivanja potrebne infrastrukture za ono što se naziva "doživotno obrazovanje". I konačno obrazovanje mora da prestane da se tretira kao uslužna delatnost.