Laboratorija za računarsku tehniku

Valjda je početak septembra dobar razlog da se i kod nas, ali u susedstvu otvore školske teme. Naravno nas interesuje prevashodno visoko školstvo.


Tako današnja "Politika" iz pera Vesne Rakić - Vodinelić, koja je inače dekan(ica) Pravnog fakulteta u okviru Univerziteta Union objavljuje komentar na temu odnosa državni - privatni univerziteti. (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/147854.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/147854.sr.html)).


Temom visokoškolskog obrazovanja u kontekstu društvenih zbivanja u Hrvatskoj, ali i šire u Evropi bavili su se i Thomas Farnell iz Instituta za razvoj obrazovanja i Vesna Kovač, docent(ica) na Filozofskom fakultetu, Sveučilišta u Rijeci (http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/hrvatska-i-europa-na-prekretnici (http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/hrvatska-i-europa-na-prekretnici)).


Na kraju može se nešto videti i na temu naučno - istraživačkog rada i prezentacije odgovarajućih rezultata, o čemu je u julsko/avgustovskom broju iz 2009. godine on-line izdanja časopisa Biznis & Finansije pisao Nikola Marković (http://www.bifonline.rs/tekstovi.item.372/vrednovanje-nauke-visak-teorije-manjak-primene.html (http://www.bifonline.rs/tekstovi.item.372/vrednovanje-nauke-vi)).

Ova tri linka bi trebalo proslediti celom rukovodstvu Tehnickog fakulteta a mozda i rukovodstvu na nivou celog univerziteta u Kragujevcu. Valjda ce se onda bar neko zapitati gde smo i kuda dalje (ako ima dalje).

Danas sam sa pojedinim kolegama na Fakultetu raspravljao na temu odnosa državni - nedržavni fakulteti i imam utisak da se tu ne razmišlja o pitanju kvaliteta, već samo kako održati postojeći standard, tj. kako što više zaraditi. De facto to je generalno najveći problem visokog školstva u Srbiji - što je obrazovanje spušteno na nivo usluge. I što fakulteti u praksi mogu da upisom praktično neograničenog broja studenata podižu svoju zaradu (i državni i nedržavni) bez obzira kako se to odražavalo na kvalitet proizvoda. A tu postoje najmanje dva faktora

   
• smanjenje broja kvalitetnih đaka koji upisuju fakultete
• nemogućnost obezbeđivanja kvalitetne nastave za veliki broj studenata

Kad se sve dobro analizira dolazi se do zaključka da je već odavno, a najmanje posle 68 visokoškolstvo postalo faktor socijalne politike, a ne način za podizanje kvalifikacione strukture društva. Sa ispoljavanjem lokalne, ali i globalne krize ovi problemi su samo maksimalno došli do izražaja. Zbog toga se bojim da ljudi sa visokoškolskih institucija ne vide suštinu problema i ponašaju se kao oni putnici zarobljeni u vozu, koji ne može da ide ni napred ni nazad (čuveni vic o Brežnjevu) - spustili su zavese i drmaju vagone da izgleda da se voz kreće!

"POLITIKA" i danas nastavlja sa iznošenjem stavova po pitanju postizanja boljeg kvaliteta studiranja u kontekstu odnosa DRŽAVNI - NEDRŽAVNI univerziteti (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Studentski-vauceri-za-izbor-fakulteta.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Studentski-vauceri-za-izbor-fakulteta.sr.html)) kroz reč Milovana Stanišića rektora univerziteta "SINGIDUNUM".

Danas je u "POLITICI" izašao sedmi tekst sa mišljenjem o odnosu na relaciji DRŽAVNI - NEDRŽAVNI univerziteti. De facto ova rasprava bi trebalo da bude usmerena ka traženju načina da dobijemo kvalitetnije visokoškolsko obrazovanje. A da li je to tako možete da prosudite i sami (u nastavku dajem linkove da sve do sada objavljene tekstove u njihovom hronološkom redosledu).

   
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Da-li-su-drzavni-odista-drzavni.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Jednake-obaveze-nejednaka-prava.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Nije-vic-nego-tuzna-realnost.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Privatni-mole-za-strpljenje.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Preduzeca-ili-razvojni-resursi.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Studentski-vauceri-za-izbor-fakulteta.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Integrisani-univerzitet-umesto-malih-prcija.sr.html

Kao što vidite diskusija se i dalje nastavlja!

   
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Dileme-smislene-i-besmislene.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Dileme-smislene-i-besmislene.sr.html)
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Pod-pritiskom-interesnih-grupa.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Pod-pritiskom-interesnih-grupa.sr.html)
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Svako-ima-svoju-zaradu.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Svako-ima-svoju-zaradu.sr.html)
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Nova-procedura-za-doktorate.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Nova-procedura-za-doktorate.sr.html)
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Srbija-sa-pedeset-fakulteta-za-menadzment.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Srbija-sa-pedeset-fakulteta-za-menadzment.sr.html)
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Etatizacija-po-licnoj-meri.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Etatizacija-po-licnoj-meri.sr.html)
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Jednaka-prava-nejednake-obaveze.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Jednaka-prava-nejednake-obaveze.sr.html)

U prethodonom odgovoru sam nastavio da dodajem linkove na diskujiju koja se svakodnevno vodi u listu "Politika".

Diskusija u "Politici" i dalje traje.

Diskusija u Politici traje i dalje, ali kako to da su akteri diskusije samo profesori sa beogradskog univerziteta? Ima jos univerziteta u ovoj Srbiji ili su profesori sa ostalih univerziteta nezainteresovani da se ukljuce u diskusiju. I dalje se nesto desava jedino u Beogradu dok ostatak Srbije cuti. Zalosno. Sta drugo reci.

Pravo pitanje, a odgovor se da samo naslutiti. Možda leži u činjenici da je Beogradski univerzitet institucija, koja bi poslednja trebalo da dođe pod ? (bar oni tako misle). A i ogromna većina tzv. privatnih univerziteta je locirana u glavnom gradu. Naslov temi "Borba između dobra i zla" potekao je imajući u vidu uvreženo mišljenje da su su državni univerziteti - dobri, a ovi drugi loši. Možda mi iz unutrašnjosti ćutimo, jer kako kaže Andrić u "Mostu na Žepi" - "U ćutanju je sigurnost". Jer bolje je ne ljutiti ni vlast ni Velikog brata (Univerzitet u Beogradu). Bolje je zadovoljiti se mrvicama sa trpeze moćnih, nego buditi lava dok spava. A možda se i lav probudio pa nas svojom rikom podseća ko je glavni.

Započinje i treća sedmica diskusije o stanju u srpskom visokom školstvu:

   
• http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Srpski-recept-za-razlikovanje.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Srpski-recept-za-razlikovanje.sr.html)

Koliko god da je BU institucija, moraju postovati i ostale. Nisu oni Bogom dani, koliko god da su dobri i nije Beograd Srbija (mada priznajem, svaki put kad odem u Beograd, osetim se kao da sam u drugoj drzavi).
Dokle god fakulteti iz provincije budu cutali, nece biti boljitka. S druge strane, mnogima i odgovara da cute. Uhvatili 'debelu hladovinu', nikoga ne diraju i niko ni njih ne dira. Posledice trpe (a ko bi drugi) studenti. Pogledajte samo oglase za posao. Ogranicicu se samo na racunarsku tehniku. Jedan od zahteva jeste zavrsen fakultet tehnickog usmeranja i to sledecim redom: ETF, PMF, FON,... Znaci TFC je u one tri tackice sa svim ostalima. Drugim recima nema ga nigde. Zbog ovoga studenti sa TFC-a teze dolaze do posla u poredjenju sa studentima sa gorepomenuta tri fakulteta. Ovo je jedan od razloga zasto bi fakulteti iz provincije, medju njima i TFC, trebalo da se ukljuce u raspravu i da budu aktivni ucesnici. Profesori TFC-a bi trebalo da sednu i dobro porazmislje kuda ih ova politika vodi.... Odgovor lezi u one tri tackice!

Pitanja i sugestije koje si postavio ne čine me lično prozvanim, jer sam sebe, bar u poslednjih desetak godina jako puno puta lično isprozivao po ovim pitanjima. Možda sam želeći da doprinesem popravljanju stanja oko sebe upravo napravio neke pogrešne korake (npr. prihvatajući da predajem dodatne predmete): Međutim, pokušavajući da iniciram upravo diskusije o kojima i ti razmišljaš bojim se da sam pomalo izgubio entuzijazam sa kojim sam tome pristupio. Jer ono što me brine je odsustvo mišljenja od šire javnosti, pogotovu studentske. Pogotovu što je ta javnost i te kako prisutna na raznim društvenim mrežama.

Nije mi bio ni cilj da prozivam profesore pojedinacno. Obracam se TFC-u kao instituciji. Krajnje je vreme da se vec jednom trgne iz "zimskog sna" u kome se nalazi vec duzi vremenski period. To je za dobrobit svih koje se u istoj nalaze, i studentima a i zaposlenima. Nadam se da ce odgovorni da "progledaju" pre nego bude kasno.

CitatJedan od zahteva jeste zavrsen fakultet tehnickog usmeranja i to sledecim redom: ETF, PMF, FON,... Znaci TFC je u one tri tackice sa svim ostalima. Drugim recima nema ga nigde. Zbog ovoga studenti sa TFC-a teze dolaze do posla u poredjenju sa studentima sa gorepomenuta tri fakulteta.

Svakodnevno pratim IT berzu poslova na elitesecurity forumu i u veoma maloj količini se navodi kao preduslov diploma određenog fakulteta. Svi većinom traže iskustvo ili nekoliko uradjenih projekata. Pod iskustvom se sigurno ne  podrazumeva položen ispit npr. iz Programskih jezika, Struktura podataka itd.

Pratim i ja redovno IT berzu poslova na ES kao i na Infostud-u i jos nekim sajtovima tog tipa. Ne bih rekao da se ne navode potrebni zavrseni fakulteti. A sto se tice iskustva u vidu uradjenih projekata, to se sigurno zahteva od potencijalnih kandidata za posao. Ono sto je problem je to sto svi ti pobrojani fakulteti, manje-vise, ne pruzaju studentima prakticna znanja, vec ih zamaraju kojekakvom teorijom od koje isti nemaju mnogo koristi.

Marko,  http://www.elitesecurity.org/f28-IT-berza-poslova.

Veoma mali broj oglasa navodi kao preduslov diplome pomenutih fakulteta, taj broj se mozda krece u rasponu 10 - 20% , tako da se to može zanemariti kao nebitna stvar.
Isti ti studenti mogu da "zasuču" rukave i urade neki svoj projekat, samostalno ili s kolegama.

Slažem se da studentima nedostaje praksa, ali teorija itekako ima svoj značaj, ali ne na način na koji se ona prezentuje na većini predmeta na TFC. Pošto mi profesor Ranđić više ne predaje, niti će mi predavati, mogu slobodno da kažem da je teorija koju on predaje iz Arhitekture računara veoma pedagoški i stručno izložena. Ostali profesori bi trebali (računarski predmeti) da se ugledaju na njega.

Mislim da bi Arhitektura računara trebalo da bude jedan od najbitnih predmeta na svim računarskim odsecima, jer od nje sve i polazi.

Ok za ES, ali gledaj malo sire. Ima jos sajtova koji se bave oglasima za posao. Ali, ok, svako ima svoje misljenje.

Slazem se da je teorija veoma bitna. Ona (bi trebalo da) je povezana sa prakticnim radom.
Problem na nasim fakultetima a posebno na TFC je taj sto teorija nije pravilno dozirana. Odnos teorija-praksa kod nas je 90:10. Mozda sam preterao sa cifrom ali je sigurno da teorije ima znatno vise nego prakse.

Poslodavcima često diploma == dokaz da je neko uporan, što se traži na poslu. ;)

Narocito ako se fakultet zavrsi na vreme. To znaci da ce i ostale poslove obavljati na vreme.

CitatPoslodavcima često diploma == dokaz da je neko uporan, što se traži na poslu.

Slažem se sa navedenim. Ali, većina poslodavaca će izabrati onog ko nema diplomu, a ima iskustvo, nego onoga ko ima diplomu fakulteta, a iskustvo mu je položen ispit na fakultetu. Dovoljno je pogledati neke od diskusija na IT forumima: elitesecurity, devprotalk,  i uveriti se u tu činjenicu. Mislim da je retko koji poslodavac spreman da uzme "sveže" diplomiranog studenta i da odvoji poprilično vremena da ga obuči za određeni posao.

Ne bih se previše uzdao u diplomu naših fakulteta, pogotovo TFC, kada je IT u pitanju. Poslodavci u IT sferi to već odavno znaju.

U sustini, svodi se na to koliko sam radis na sebi. Fakultet mu dodje kao neka formalna ulaznica. Sve ostalo je na samom coveku, tj. koliko je spreman da ulaze u sebe i svoje znanje. Jednom mi je jedan prijatelj rekao: "Da sam ostao samo na znanju koje sam stekao na fakultetu, mogao bih da nosim dzakove na gradjevini."
Ipak, fakulteti bi trebalo da porazmisle kakva znanja pruzaju studentima, da pronaliziraju zahteve trzista i na osnovu toga profilisu svoje nastavne programe. Ako vec treba da se provede 4-5 godina na fakultetu, onda bar da to ne bude uzalud.

CitatU sustini, svodi se na to koliko sam radis na sebi. Fakultet mu dodje kao neka formalna ulaznica. Sve ostalo je na samom coveku, tj. koliko je spreman da ulaze u sebe i svoje znanje. Jednom mi je jedan prijatelj rekao: "Da sam ostao samo na znanju koje sam stekao na fakultetu, mogao bih da nosim dzakove na gradjevini."
Ipak, fakulteti bi trebalo da porazmisle kakva znanja pruzaju studentima, da pronaliziraju zahteve trzista i na osnovu toga profilisu svoje nastavne programe. Ako vec treba da se provede 4-5 godina na fakultetu, onda bar da to ne bude uzalud.

U ovom slučaju se u potpunosti slažemo.  :)

Dobro je. Postigli smo konsenzus misljenja. :) Jedino mi je krivo sto se jos ljudi nije ukljucilo u debatu.

Veoma mi je drago što se diskusija poslednjih dana "razbuktala". Moj cilj je između ostalog i bio da ljude pokrenem da učestvuju u ovakvoj ili sličnoj diskusiji, bez mnogo filosofiranja. A cilj je da se pokuša napraviti nekakav pozitivan iskorak, u konkretnom slučaju doći do nastavnih planova i programa na TF i naravno njihove realizacije, što bi trebalo da rezultira u stvaranju boljih stručnjaka koji odavde izlaze.

Nažalost mi još nemamo takav nivo lične slobode da o svemu otvoreno razgovaramo, bez predrasuda, bez straha da će nekome ako nije u pravu pasti kruna sa glave. Treba biti načisto da ovakve rasprave, pogotovu kada se na osnovu njih mogu izvesti određeni zaključci imaju veliki značaj, jer skraćuju napore u nalaženju pravih rešenja. Tako je i u neposrednoj struci, projektni sastanci i sučeljavanje mišljenja znače brže donošenje projektnih odluka i lakšu realizaciju. Čim neko ne vidi korist od toga, već misli da će se neko okoristiti njegovim znanjem, makar bilo u funkciji zajedničkog cilja ne može se govoriti o timskom radu. Tako je i na fakultetima - ja se trudim da svoje studente vidim kao lični projekat u koji želim da ugradim što više kvalitetnijeg znanja. Da bi projekat bio uspešan i ja moram da podižem svoje znanje i tako u krug.

Ono što bi sigurno doprinelo pomeranju napred - pogotovu sticanju boljih praktičnih znanja je učešće studenata u "lokalnim" fakultetskim projektima u okviru kojih bi se realizovali sistemi koji bi podizali nivo tehnološke i tehničke opremljenosti fakulteta. Na taj način studenti bi dodatno stekli osećaj pripadnosti fakultetskoj sredini i bili motivisani da više i bolje rade, a naravno da tu sredinu prihvate kao svoju u najboljem smislu te reči. Da ovo nije nerešiv problem treba pročitati članak Maje Piščević u "Politici" od srede 22. septembra 2010. godine (http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Da-nas-se-tice-gde-zivimo.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Da-nas-se-tice-gde-zivimo.sr.html)).

Napraviti plan i program koji odgovara zahtevima trzista nije dovoljno. Nakon toga, potrebno je videti ko od nastavnog kadra je sposoban da taj novi plan i program moze uspesno da sprovede u delo a kome treba "doskolovavanje". Imam utisak da ova debata ne dopire do onih do kojih treba, nego da se vrti ista prica u uskom krugu ljudi. Mozda bi administratori foruma mogli da omoguce forwardovanje svih poruka ovog tipa na mejlove rukovdostva fakulteta ne bi li se ukljucili u debatu :)

Citat: marko_gm  27.09.2010, 08:31
Dobro je. Postigli smo konsenzus misljenja. :) Jedino mi je krivo sto se jos ljudi nije ukljucilo u debatu.

A pa ne mogu svi ljudi da se uključe u debatu kad imaju mnogo važnija posla na recimo Facebook-u gde moraju da "lajkuju" sve što im padne šaka od Ekrema Jevrića u iščekivanju nekog njegovog novog hita za pročišćavanje sinusa i ušnih školjki ;)

Elem, ova rasprava je matora skoro kao i ona o tome šta je starije, kokoška ili jaje. Kako god da okrenete argumenata ima na obe strane ali i da hoćete ne možete da dokažete da je bilo koja strana isključivo u pravu. Dakle, ista stara priča o tome koliko je diploma važna se ponavlja još od mojih brucoških dana s tim što su u to vreme argumenti za sticanje diplome još uvek imali koliko-toliko jaku potporu utemeljenu na činjenici da si studiranjem zaista išao u nekom pozitivnom pravcu, koji je iziskivao energiju ali i nagrađivao ako ničim drugim onda bar osećajem zadovoljstva. Danas su ti isti argumenti postali potpuno irelevantni a težina papira diplome je prevagnula. Jedini ali apsolutno jedini cilj studentima je postao da se što pre dočepaju diplome jer im verovatno roditelji i okolina sugeriše da će na taj način lakše i brže doći do zaposlenje a potpuno zanemaruju opšte poznatu činjenicu o broju svršenih studenata koji sa tom istom diplomom već godinama ne uspevaju da nađu zaspolenje. Pa u čemu je sad ovde problem?

Problem je u tome što je sam obrazovni sistem tokom poslednjih nekoliko godina doživeo ogromne izmene koje još uvek nisu uspele da legnu na svoje mesto (i pitanje je kada će) a studenti i profesori su u očajničkom pokušaju da se adaptiraju na te izmene uspeli da izvuku najgore iz onoga što su izmene zapravo trebale da spreče. Sada više nisu bitni Kulonov i Faradejev zakon niti je bitno zbog čega main funkcija uvek treba da vraća integer operativnom sistemu već je bitno koliko je kome još potrebno poena da upiše sledeću godinu. Doduše verovatno ne bih bio fer kada bih rekao da ja nikada nisam vodio računa o toj vrsti statistike ali me je jedan od događaja dok sam još uvek bio u srednjoj školi naučio rekao bih nečemu bitnom. Naime, moj stručni profesor u srednjoj elektrotehničkoj školi na smeru automatike, profesor Paunović (nadam se da će mi oprostiti ako ikada ovo pročita što ću mu pomenuti nadimak po kojem je inače poznat - "Ruzmarin"  :)) koji je naširoko i nadaleko poznat kao veoma strog profesor me je jednom "uhvatio" kako proveravam svoj prosek na kraju školske godine. Čovek je prišao, uzeo papirić na kome su stajali uredno ispisani predmeti sa ocenama i ne pogledavši ga samo ga je zgužvao i rekao "ova statistika je dobra samo koliko si ti dobar". Zgužvana statistika je završila u korpi sa đubretom a ko razume shvatiće ;)

Dakle, dok profesori pokušavaju da se adaptiraju na nove promene i samim tim verovatno pomalo i nesvesno smanjuju gaz između srednjoškolskog i visokoškolskog obrazovanja studenti su ti koji se sve više navikavaju na to da ih profesori i uopšte obrazovna ustanova vuku za rukav za bukvalno svaku stvar. Takođe, dok profesori polako počinju da gube ulogu usmerivača i prenosioca iskustva, koja je po meni neverovatno važna, studenti su ti koji nemaju ama baš ni gram samoinicijative, želje za samousavršavanjem a neretko ni elana za rad. Neću ni da se obazirem posebno na to da profesori neretko misle da je sasvim dovoljno izdeklamovati 100 stranica sadržaja na predavanju i očekivati da to student zna na ispitu dok sa druge strane sami studenti počinju posle određenog vremena da veruju da je to ispravan sistem i počinju da ga prihvataju. Tu negde u celoj priči obično dolazi i do sudara shvatanja principa po kojem obrazovni sistem treba da funkcioniše i onda nastaje ubedljivo jedan od najgorih proizvoda u celoj priči - sujeta.

Da skratim malo ovu priču koja preti da pređe u dosadu :) Diploma kao diploma je važna ali ne za oslikavanje bilo čijih akademskih ili profesionalnih vrednosti već za sticanje određenih beneficija prilikom zapošljavanja koje zavise od stepena stručne spreme. To naravno ne znači da ako studirate treba da se zavaravate ili da nalazite sami sebi izgovore zbog kojih ne bi trebalo da završite fakultet. Takođe, Marjan je spomenuo da diploma obično signalizira upornost kod poslodavaca ali moram da se ne složim sa tom konstatacijom upravo iz razloga što će svako ko je konkurisao za bilo kakav posao kod domaćih a posebno stranih ozbiljnih firmi (ne računam domaće i strane mešetare koji nisu vredni uloženog vremena i truda) potvrditi da poslodavci više jednostavno ne veruju sadržaju diplome već se eventualno osvrnu na diplomu koju je izdala neka zvučna obrazovna ustanova. Uostalom svako je sigurno imao priliku ili da se čak i lično uveri u slučajeve da diplomirani inženjer elektrotehnike recimo nije siguran šta je "elektrolit" ili "SMD" ili još gore da ljudi čak završe postdiplomske studije a dolaze u veoma neprijatne prilike da jednostavno ne poznaju ni minimum materije koju su izučavali tokom studija. Zato se poslodavci obično opredeljuju za probni period nakon kojeg se zna ko više vredi, vaša diploma ili vi :) Naravno ima i obrnutih slučajeva i veoma prijatnih iznenađenja što valjda koliko toliko vadi prosek celoj ovoj priči :) Primera radi baš pre nekoliko dana sam se jako prijatno iznenadio kada sam na jednom od stručnih foruma koje redovno pratim već više godina (forums.devshed.com) naleteo na kolegu sa druge godine "elektronca" iz Niša i koji aktivno već neko vreme učestvuje u radu tog foruma sa znanjem koje bih rekao da je znatno iznad bilo kakvih kriterijuma koje mu je postavila njegova obrazovna institucija. Jednostavno čovek radi na svom konstantnom usavršavanju i ne libi se da svoje znanje podeli sa drugim ljudima bez ikakvog ograničenja jer zna da tako može da očekuje samo znanje zauzvrat. Moj tip kolega :)

Zato drage moje kolege dok ste još uvek na fakultetu nemojte da se koncentrišete previše na trenutak kada ispred fakulteta krenete da mašete svojom diplomom nego šta ćete sa njom da radite nakon mamurluka od proslave diplomskog :) A sad nazad na "lajkovanje" Ekrema Jevrića  [-(

Odavno nisam video ovako iscrpan odgovor. Sve pohvale autoru  B-).

Tuzno je ali istinito sto znanje vise nije u prvom planu i sto se i nastava i ispiti "odradjuju". Sve se gleda kroz poene. Ko ih ima dovoljno, taj navodno i zna. Totalno su pogresno postavili stvar uvodjenjem ovih bodova. Umesto da se juri znanje, jure se bodovi. Ne sluze bodovi za rad bodova, vec dolaze kao posledica ucenja i rada.

Slazem se sa holodoc-om. Studenti bi trebalo dobro da porazmisle sta ce da rade kad dobiju diplomu. Tad dolazi do otreznjenja (ne mislim na ono od proslave diplomskog)...

holodoc je rekao sve što se može reći  *-:)

Mislim da je jedan od bitnijih razloga trenutnog stanja, konkretno na TFC, veoma snižen kriterijum kao i "varanje" na ispitima, u šta se da uveriti iz statistike upisa studenata. Pri tome mislim na računarske predmete.

Podsetio sam se  starih postova na svom blogu: "Nastavnik ili birokrata" (http://itlab.tfc.kg.ac.rs/blog/?p=18) i U bolonjeze sosu (http://itlab.tfc.kg.ac.rs/blog/?p=27). Naslovi govore sve: forma koja prevazilazi suštinu metastazira i ubrzo se zaboravlja šta je suština i bila.
Elem, problem (visokog) obrazovanja teško je istrgnuti iz konteksta društva, politike, integralnog socijalnog miljea.
I, kao što kod pitanja "kokoška ili jaje" odgovor daje evolucija, i ovde sve mora ići postepeno, kroz niz "mutacija", "rekombinacija" i veliki broj "epoha".
U društvu znanja "preživeće" "vrsta" koja ima znanje.
Pravo pitanje je da li je naše društvo - društvo znanja.

Dok sami na sebi ne poradimo, nema nam napretka. Toga bi trebalo da se pridrzava vecina profesora i studenata na TFC.

Od mog odgovora pojavilo se puno mišljenja. I svako je na svoj način dao doprinos ovoj diskusiji. Možda bih ja pokušao da iz ovih diskusija izvučem neke osnovne zaključke:

   
• Činjenica je da se, kako među studentima, tako i među poslodavcima, pa i najširom javnošću lome koplja da li samo diploma obezbeđuje znanje ili se ono može steći i prosto rečeno samoobrazovanjem. Moje mišljenje neće ići za idejom da treba ove dve svari pomiriti, ali one jednostavno ne idu jedna bez druge. Pri tome naravno nisam apsolutizovao diplomu, već jednostavno smatram da ako već postoji obrazovni proces, koji se zove visokoškolsko obrazovanje, to treba iskoristiti. Jer iz vlastitig iskustva znam da sam mnoge stvari lakše naučio ako sam ih upoznao kroz živu reč, a posebno ako je to bila i demostracija praktičkih znanja nastavnika. Naravno ostaje ono pitanje, koliko je to danas prisutno na našim fakultetima (za nas je najinteresantniji Tehnički fakultet). Uočavanje tog problema je jedan od bitnih razloga što se i vodi ova diskusija. Pri tome bih se dotakao jednog bitnog detalja, koji je ovde fino uočen, a to je koliko smo u najširem smislu spremni da sa okruženjem podelimo sopstvena znanja. Primer studenta sa Elektronskog fakulteta je u tom pogledu veoma efektan, jer predstavlja nešto što nije baš uobičajeno za naše vreme. Ne bih se upuštao u traženje odgovora zašto je to tako, jer se plašim da bi to izašlo iz okvira ove naše diskusije i poprimilo obeležja jedne socio - psihološke rasprave o našim naravima. Ali iskreno mislim da je to jedna od karika koja nam nedostaje na putu postizanja boljih rezultata, ne samo na školskom nivou već i širokom društvenom planu. Skrivanje sopstvenog znanja, ali i ne znanja samo će nas vrteti u začaranom krugu iz koga, može se desiti da ne izađemo do sudnjega dana. Razmena iskustava može da donese samo progres, jer čuvanje nekakvih znanja samo za sebe vodi u narcisoidnost, a znamo kako je Narcis završio. Jer samo javnim pokazivanjem onoga što znamo, makar to bilo i samo njegovo prenošnje drugima možemo da stvorimo uslove da svet oko nas ide napred. Čuvanje tih znanja samo za sebe na kraju ne ostaje nikome, pa čak ni nama samima. Nikada neću zaboraviti one naše studentske diskusije na fakultetu tokom studija, kada smo analizirali različite probleme. Mnogo toga sam naučio slušajući druge, a nadam se i oni slušajući moja razmišljanja. Možda je kroz to stvaran i nekakav osećaj pripadnosti ovom društvu i briga o tome gde živimo i gde ćemo da živimo u budućnosti.
• Druga važna stvar današnjeg obrazovnog trenutka je približavanje - spuštane visokoškolskog  na nivo srednjoškolskog obrazovanja. Da će to doneti velike probleme svršenim studentima treba da bude svima jasno, jer suština obrazovanja na fakultetima je upravo u reči STUDIRANJE, a ne UČENJE. To podrazumeva značajno veću participaciju samih studenta u sticanju znanja, traganje za znanjima, razmenu mišljenja i znanja sa okruženjem. Ma kako to zvučalo kao izlizana fraza, ali ona priča "da treba učiti za 10, a nije važno šta će se dobiti" ima prilično smisla. Jer skoro da ne znam ikoga ko je sa takvim pristupom ostao samo na nivou 6 - ca , a naročito bez znanja. U toj ravni svakako stoji i problem bodova, koji stoje iza studentskih ocena, Ne onih ECTS, kojima se vrednuje "težina" savladnaog predmeta, već bodovi kojima se iskazuje ispunjenost tzv. predispitnih obaveza, a što je u potpuno obratnoj srazmeri sa naporima koje treba usmeriti ka sticanju znanja, a ne dobijanju ocene.

Na početku rekoh da ova naša diskusija liči na neke iskonske dileme, što bi moglo da vodi ka zaključku da ovakva diskusija ne može ništa da reši. Možda će ona malom krugu njenih učesnika dobro doći kao prilika da se oslobode nekog nagomilanog tereta pri čemu oni koji bi trebalo da više imaju sluha za ova razmišljanja upravo budu nezainteresovana strana. Nadam se da takvo stanje neće dugo opstajati i da će se neke promene desiti po logici stvari ili spoljašnjom ekscitacijom, a to bojim se može da bude bolno.

Noćas smo baš bili aktivni. Iznošena su mišljenja o onome šta je i kako bi trebalo da bude. Možda je bilo manje onga zašto je tako, što možda i nije loše, jer neminovno vodi u kritizerstvo. Naravno ni sam nisam baš imun od toga iako se trudim da okosnicu mojih razmišljanja čini ideja POKUŠAJMO DA TAKO VIŠE NE BUDE. A onda sledi šamar iz perspektive budućnosti:


http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Dan-nesporazuma.sr.html

Šta učiniti da ovako više ne bude?

Na zalost, ali ovo je tuzna slika naseg sistema. Jos jedan motiv za buduce studente da sto vise rade na sebi, jer jedino kvalitetnim znanjem mogu da budu konkurentni prilikom trazenja posla.

Pa, pošto primeri kao ovaj iz članka ne mogu da utiču puno na racionalizaciju radnih mesta u državnim ustanovama (a statistika kaže da se tamo faktički radi 1/2 radnog vremena) čime bi se uštedelo za neke start-up investicije, a završila je fakultet koji nije posebno tražen, a nema vezu - slika & prilika velikog broja "dobrih studenata", preostaje joj ili da počne da radi bilo šta (bar za početak), da se prekvalifikuje i/ili da emigrira.
U poslednjoj opciji opet joj diploma ne bi puno značila - ako i postoji ekvivalent, priznavanje će da potraje, a i da košta, a posle je opet sve pod znakom "?".
Surovo, ali tako je :(

Evo i da dodam još u vezi diplome dotične :"дипл. инж. заштите од пожара". Da smo na nekom stupnju razvoja na kom bismo trebali biti, imalo bi posla za nju itekako. Nažalost, ako se osvrnete oko sebe, videćete kako su nam zgrade "obezbeđene" od požara i inih nepogoda. Požarnih stepenica skoro da nigde nema, kao ni procedura, sistema za signbalizaciju i resto - ima tu još što-šta, pominjem neke onako meni laički-očigledne anomalije.

Ima tu i još...
Upisne kvote državnih fakulteta moraju da se nivelišu - bar za budžetski deo. A za one koji plaćaju, sami studenti nek' preuzmu odgovornost da li će da plaćaju x $$$, a posle da nema posla u struci. Za (državni) budžet je udar finansiranje hiljade hajde-da-se-tako-grubo-izrazim bespotrebnih kadrova, koji posle iscrpljuju budžet i dalje.

Itd.

Slucajno nadjoh ovaj clanak na ES forumu: http://www.elitesecurity.org/t180199-0 (http://www.elitesecurity.org/t180199-0).
Jeste da je malo matoriji ali je i dalje aktuelan.
Ono sto je meni zaparalo usi a sto je, na zalost, tacno jeste:

Citat...O (ne)kvalitetu ETF-a u Beogradu obicno ne znaju nista, ali su barem culi za Beograd (a neki cak i znaju gde je), a za Cacak ....mislim malo je apsurdno i pitati da li je teh. fak. u Cacku priznat ili ne - on jednostavne ne postoji na akademskoj mapi Evrope...

Slujcano jutros naidjoh na clanak sa temom koja je veoma aktuelna kod nas:
Obrazovni sistem "ignoriše" potrebe privrede (http://www.danas.rs/dodaci/biznis/obrazovni_sistem_ignorise_potrebe_privrede.27.html?news_id=202156).

Mnogo često ti "slučajno" nailaziš na ovakve članke :dzavo:

Citat: marko_gm  28.09.2010, 08:42
Na zalost, ali ovo je tuzna slika naseg sistema. Jos jedan motiv za buduce studente da sto vise rade na sebi, jer jedino kvalitetnim znanjem mogu da budu konkurentni prilikom trazenja posla.

Mladim ljudima je zaista tesko naci posao, ali sta reci za one stare? Kakve su sanse nekome ko ima 64 godine da nadje posao ? I sta ako taj neko trazi posao u svetu softvera? Verujem da ste svi jednoglasni - nema nikakve sanse. I ja bih sam poverovao u to do pre nekoliko dana. Naime, moj kolega kome je ostalo 15 meseci do penzije, svestan da ce u procesu reorganizacije zbog svojih godina biti u nezavidnoj poziciji odlucio da krene u potragu novog posla. U petak je Joca krenuo u potragu i o tome obavestio Saleta, bivseg kolegu koji vec duze vreme radi u jednoj od vodecih softverskih firmi u zemlji. Sale je svojim sefovima preporucio Jocu, a ovi su verovatno iz znatizelje pozvali coveka na razgovor.  Vec sledece srede, nakon vise od tri sata razgovora Joca je izasao iz kancelarije menadzmenta te firme i nije proslo ni 15 minuta pozvali su ga da se vrati. Ponudili su mu stalan posao i platu od koje pamet zastaje.

Prica koju sam ispricao deluje neverovatno, ali je istinita. Razlog zbog koga je neko coveku od 64 godine dao odlican posao i fenomenalnu platu je njegovo znanje. Sa tim covekom sam radio 7 meseci i u tom periodu me je impresionirao, ne zbog znanja koje poseduje (a zbog koga bi se vecina nasih profesora sigurno postidela) vec zbog svoje stalne zelje za usavrsavanjem. Covek konstantno radi na sebi, i na poslu i van posla i nakon cele te price vise nemam dileme - stalan rad i usavrsavanje se isplate, cak i u zemlji Srbiji. Ono sto je problem kod studenata jeste sto nakon zavrsetka studija misle da je to kraj, da sada treba da dobiju odlican posao i da budu dobro placeni samo zato sto su stekli parce papira na kome pise da su oni pametni, divni, lepi... Sa druge strane posla je malo, konkurencija je zestoka a privatni poslodavci zele da dobiju najbolje (sto je i prirodno). Ako nema srece da mu zaovina svastika od tetke radi na visokoj funkciji u nekoj od drzavnih institucija pa da i on postane vazan sraf u toj masineriji i od 7-15h igra pasijans, dojucerasnji student krece u potragu posla u privatnom sektoru i tamo se suocava sa strahovitom cinjenicom - posla je malo i ako dobije poziv na razgovor treba da bude srecan. Sta onda preostaje, osim kukanja na instituciju koja ti je uzela minimum 5 godina zivota? Ne znam za doktore, masince, pravnike i ostale profesije ali veci deo nas koji smo zavrsili racunarsku tehniku imamo zelju da se bavimo softverom. Postoji nesto sto se zove open source zajednica, mnogo divnih i ozbiljnih projekata kojima su uvek potrebni mladi ljudi zeljni ucenja i rada. Ucestvovanjem na takvim projektima stice se znanje i iskustvo, a u biografiji ce stajati nesto i u delu "radno iskustvo" sto ce vas u odredjenom trenutku izdvojiti od drugih.

Sto se naseg obrazovnog sistema tice, on je katastrofalan vec decenijama i umesto za obrazovanje koristi se za cuvanje socijalnog mira - sto vise studenata, to manje nezaposlenih mladih ljudi punih energije (takvi obicno ruse rezime). Gde je tu nas fakultet? Po mom skromnom misljenju mislim da smo na zacelju tog katastrofalnog sistema. Sluzimo za ismejavanje, vlada opste misljenje da se lakse zavrsava fakultet u Cacku  nego kurs za montera TV antena na NU "Bozidar Adzija"  a na velikom konkursu za prijem u EPS od pre par meseci rukovodstvo "Kolubare" nije ni razmatralo molbe onih koji su zavrsili u Cacku (zbog isturenog odeljenja u Lazarevcu u kome su mnogi lako dosli do diplome). Da se ne lazemo, i sa begradskog ETF-a izlaze svakakvi (jednoj koleginici koja je zavrsila ETF sam par minuta detaljno objasnjavao sta je to PDF dokument i kako se koristi negde kraje 2008.) ali se ugled institucije ipak koliko-toliko cuva sto se u nasem slucaju ne moze reci. Jedino sto me raduje i uliva mi nadu jeste da se ipak u svakoj generaciji nadje poneki student koji osvetla obraz nase instirucije i koji se trudi da barem malo promeni tu sumornu sliku pa zato na kraju ovog mog "kratkog" izlaganja moram da pohvalim mog kolegu sa godine (ne bih da ga imenujem, prepoznace se sam :-) ) jer zaista ulaze dosta energije u podizanje kvaliteta ovog foruma.

Pre par godina često sam studentima pričao nešto slično - vezano za mog kolegu sa kojim sam 10 godina sedeo u kancelariji u Institutu "Mihajlo Pupin" i od koga sam naučio najlepše stvari iz struke koje znam. Kada je pre deceniju ipo otišao u penziju, on koji se celog radnog veka bavio hardverom počeo je da se bavi programiranjem. I angažovao se u privatnoj firmi našeg kolege, koja se bavila razvojem poslovnog softvera. Čovek je jednostavno naučio da radi i nije mu bilo teško da se u 65 godina upusti u avanturu učenja novoga.


Pošto je danas posla, posebno onog dobrog i pravog sve manje jedna od najvažnijih stvari u radnom veku je uvek stremiti usavršavanju i traženju novih rešenja. Pogotovu danas kada se tehnologije tako brzo menjaju.

Svaka čast tom čoveku koji je sa 65 godina resio da uči da programira. To je možda dokaz da je učenje više stvar radoznalosti nego nekog napredovanja, opstanka. Zato je bitno motivisati studente na rad. Da je novac jedini motiv verovatno pomenuti Open source nebi nikada ni postojao.

Citat: vukasheen  31.10.2010, 18:15
Svaka čast tom čoveku koji je sa 65 godina resio da uči da programira. To je možda dokaz da je učenje više stvar radoznalosti nego nekog napredovanja, opstanka. Zato je bitno motivisati studente na rad. Da je novac jedini motiv verovatno pomenuti Open source nebi nikada ni postojao.

MOTIVISATI STUDENTE ZA RAD - To je upravo ono što ja pokušavam svih ovih godina rada na univerutetu. Moram priznati da mi to nekako i ne uspeva (bar ja tako mislim). Zato želim da upravo od studenata čujem mišljenje koji putevi vode do njihovih centara za MOTIVACIJU.

Problem je u tome sto TFC kao institucija deluje demotivisuce na studente. Kako ja vidim, (ispravite me ako gresim), vecina gradiva (80%) koja se nudi studentima nema prakticnu primenu. Profesori, cast izuzecima, predaju ono sto su naucili ko zna kad a sto je odavno prevazidjeno. Opet se vracamo na pricu o coveku od 65 godina koji i dalje uci i ulaze u sebe. Tog entuzijazma, generalno, nedostaje i studentima a i profesorima.
Svojevremeno, dok je moja generacija studirala, imali smo gomilu bezveznih predmeta. Kao primer navescu predmet Osnove masinstva koji je bio kao slag na tortu medju svim onim bezveznim predmetima. Secam se da nas je profesor koji nam je to predavao ubedjivao kako je masinstvo neophodno u racunarskoj tehnici a siguran sam da je i sam znao da prica gluposti. I onda kad imate predmete poput navedenog, normalno je da izgubite motiv za radom i pitate se zasto ste uopste usli u zgradu na kojoj pise Tehnicki fakultet. A kad zavrsite fakultet, moze da vam se desi da vam se ljudi smeju kad im kazete da ste na smeru racunarska tehnika proucavali zupcanike i sl.

Postavlja se pitanje da li profesori na TFC, opet cast izuzecima, znaju uopste sta je to racunarska tehnika?!

Kako ja vidim, srz same racunarske tehnike cine sledecih pet oblasti:

• Arhitektura i organizacija racunara
• Operativni sistemi
• Programski jezici
• Strukture i baze podataka
• Telekomunikacije i racunarske mreze

Oko ovih tema bi trebalo formirati nastavni plan i program i to sto se odabere treba raditi sto kvalitetnije. Studenti su zeljni konkretnih prakticnih znanja a ne suve teorije. Naravno, potrebna je i teorija ali bi optimalan odnos teorija:praksa trebalo da bude 30:70 ili cak 20:80.
Takodje, treba potencirati savremene tehnologije. To zahteva konstantan rad, pracenje desavanja u svetu i usavrsavanje svih zaposlenih na TFC. Na zalost, na TFC se radi obrnuto. Profesori nauce nesto i misle da to treba da predaju do penzije. Poslodavci traze sto vise konkretnih znanja. Trazi se poznavanje savremenih tehnologija (ali ne onih "savremenih" tehnologija koje se propagiraju na TFC). To sto mi znamo teoriju je dobro za nas same ali poslodavcu je bitno da mu posao bude obavljen na vreme i kvalitetno. Trziste je surovo i fakultet mora da bude svestan toga, inace ce da "ode pod led", kako kaze nas narod.

Da bi se videlo kako ljudi u svetu razmišljaju o strukturi obrazovanja u oblasti računarstva potrebno je pogledati datoteku u kojoj je prikazan okvir tog obrazovanja predložen od strane radne grupe IEEE i ACM - http://www.acm.org/education/curric_vols/cc2001.pdf, odnosno revizija ovog dokumenta iz 2005. godine koja se može naći na adresi - http://www.acm.org/education/curric_vols/CC2005-March06Final.pdf. Naravno svaka obrazovna institucija se trudi da u sve ovo unese i neke svoje osobenosti, ali to svakako ne bi trebalo da budu isključivo želje profesora, već treba voditi računa i o tome šta će budući stručnjaci iz ove oblasti da rade.

Sećam se reči prof. Turajlić (na radionici na Kopaoniku, pre neku godinu - prof. Ranđić se seća verovatno) da trogodišnje studije nisu dovoljne da ispune zahteve tržišta rada, pa se svuda uvodi master kao nastavak.
[Ovo apropo onih pitanja u vezi upisa na master "đuture" na ETF (i ne samo tamo), ali i kao nastavak priče o planu i programu.]
Pitam se, zašto jedan kvalitetan inženjer informatičke struke ne bi mogao da se iškoluje za tri godine? A tek za četiri. Prema ovim funadametima što je Marko naveo (gruba klasifikacija, ali suštinska), a i prema ovim ACM-ovim dokumentima, rekao bih da može.
Takođe, pravi se veštačka razlika između "akademskih" i "strukovnih" studija, time neprirodno stvarajući jaz između teorije i prakse. Ima u ovim pdf-ovima skicirano po različitim oblastima gde se više naginje ka teoriji/principima/inovaciji odnosno ka primeni. Naravno, ACM gravitira u "malo" drugačijem okruženju od ovog našeg, pa treba uvrstiti i ovaj, naš otklon ;)

Naposletku, ono što TF-u nedostaje je Alumni-projekat - da se vidi gde su i šta rade diplomci TF-a. Koliko ih je zaposleno, da li su u struci i u kojoj oblasti. To bi puno pomoglo pri aktivnom profilisanju nastave.

CitatNaposletku, ono što TF-u nedostaje je Alumni-projekat - da se vidi gde su i šta rade diplomci TF-a. Koliko ih je zaposleno, da li su u struci i u kojoj oblasti. To bi puno pomoglo pri aktivnom profilisanju nastave.

Apsolutno se slazem sa ovim. Povratna informacija je jako bitna. Na osnovu iste, fakultet moze bolje da profilise svoje nastavne programe. Nazalost, koliko ja znam sem profesora Randjica, nije bilo inicijative od strane TFC-a kao institucije da se oformi Alumni.

U poslednjim komentarima u okviru ove teme postavljeno je nekoliko pitanja bitnih za studije računarstva na Tehničkom fakultetu:

   
• Pitanje plana i programa ili kako se to moderno kaže CURRICULUM - a;
• Pitanje trajanja studija sa aspekta osposobljavanja studenata za budući samostalan rad;
• Pitanje praktičnosti stečenih znanja;
• Pitanje praćenja uspešnosti bivših studenata TF u struci.

Ukazujući na predloge koje je artikulisala radna grupa IEEE i ACM rekao sam da oni pružaju odličan okvir za sagledavanje šta je računarstvo danas i kako treba profilisati odgovarajuće studije. Međutim, mišljenja sam da se ovi okviri moraju posmatrati iz ugla naših uslova, pre svega potreba srpske ekonomije. Biću slobodan da kažem da ne bi trebalo dozvoliti da siromašna Srbija školuje stručnjake za svet. Na tom planu već odavno postoji zamena teza - moramo shvatiti da naši inženjeri nisu dobrodošli u svetu samo zato što smo mi ekstra pametan narod, već pre svega što oni nisu svoje poslodavce koštali ni pare, ni direktno ni indirektno. A uvek im se mogu zahvaliti na saradnji ukoliko ne zadovolje kriterijume. Proces usaglašavanjem sa razvijenim svetom je svakako dug proces, ali to je ono čemu treba da se stremi. Da bi mogli da prihvatimo preporuke iznete u pomenutim curriculum - ima potreban je jedan opštedruštveni konsensus u kome će i profesori i studenti, ali i privreda treba da vide boljitak za sebe. A to se može postići opštom emancipacijom društva u kome onda neće biti podmetanja kukavičijih jaja, odnosno neće se u svemu videti elementi teorije zavere. Jednostavno svet oko sebe treba gledati otvorenih očiju da bi se mogle sagledati prednosti i mane predloženih rešenja.

Trajanje studija je jedan od važnih faktora savremenog obrazovanja. Realno se postavlja pitanje da li se za 3 (tri) godine može osposbiti studenta za uspešan samostalan rad u struci. Ili studije moraju da traju 4 ili čak 5 godina. Dinamičnost razvoja tehnologije, pre svega u oblasti ICT zahtevaju i dinamičnijeg inženjera koji treba da se uhvati u koštac sa izazovima savremenog sveta. Zato je važno da se nađe balans između dužine trajanja obrazovanja i trajanja tehnoloških ciklusa. Posebno u uslovima kad je tzv. celoživotno obrazovanje imperativ. Izborom dužine trajanja obrazovnog procesa mogu se uspešno dimenzionisati dometi studiranja, jer ne treba zaboraviti da dugačke studije mogu da stvore neke lažne pretpostavke kod studenata koji ih okončaju u pogledu kompetencija u smislu nastavka studija.

Što se tiče praktičnosti stečenih znanja jako je važno naći balans između teorije i prakse. Treba imati u vidu da teorijske osnove sporije zastarevaju od praktičnih znanja koja se stiču tokom studija. Shodno tome treba naći pravu meru u pogledu teorijskih znanja koja se stiču na fakultetima upravo imajući u vidu da se ona sigurno duže mogu primenjivati, bez obzira na način njihove praktične implementacije. To znači da praktična znanja treba sticati kroz snažnu varijaciju implementacije teorijske osnove, a nikako samo običnim prakticiranjem tj. rešavanjem praktičnih problema.

Nažalost na Tehničkom fakultetu ne postoji praksa praćenja uspeha/neuspeha naših svršenih studenata u praktikovanju stečenih znanja. Iako sam u više navrata predlagao razne modalitete za sticanje takvih informacija uvek su se nalazila razna opravdanja za nebavljenje takvim poslom. Svakako da je Alumni koncept jedan od preduslova za uspešno sagledavanje dometa naših studenata i znanaj stečenih na našem Fakultetu. I na tom planu sam više puta pokretao odgovarajuće inicijative, ali bez rezultata. Mislim da je sazrelo vreme da takva inicijativa dođe iz redova bivših studenata.

U okviru teme Quo Vadis? postavio sam pitanje smisla master i doktorskih studija na principima kako se sada sprovode na fakultetima u Srbiji, a time i na Tehničkom fakultetu. Sve su ovo povezane teme o kojima se puno razmišlja, ali samo kao problemima aktuelnog obrazovnog trenutka, nekako bez konkretnih predloga za njihovo prevazilaženje. Sigurno je da privredni i ekonomski problemi u kojima se nalazi Srbija nisu pogodno tle za rešavanje obrazovnih problema, ali upravo postojanje takvog privrednog time - out - a treba iskoristiti za bolje sagledavanje uslova u kojima treba da se odvija obrazovanje, koje treba da omogući novi privredni zamah.

Nemojmo tek tako odbacivati teoriju. U sustini imama utisak da se teorija uopšte ne uči na pravi način. Učenje teorije iz većine predmeta se svodi na učenje matemetičkih postupaka za rešavanje raznih problema, dok većina studenata i ne zna o čemu se tu radi. Da li je to teorija, i da li se uči iz pravih knjiga, ili da li se uopšte uči iz knjiga. Na kraju studija od svega ostanu dve-tri knjige koje se uvek listaju i dva do tri profesora čijih se predavanja uvek setimo. Ne postoji problem obrazovanja samo na fakultetima. Da se praksa malo bolje izučava u srednjim školama, lakše bi se prihvatala i teorija na fakultetima.

Što se tiče motivacije studenata za rad na projektima, tu postoji više problema. Strogo gledano student se ne razlikuje mnogo od radnika, sem što svakom projektu može da pristupi sa više entuziazma i što ima daleko manju mogučnost da sagleda složenost projekta. Dakle svaki studentski projekat treba podeliti na što manje projekte čiji se rezultat jasno vidi. E sada ono najbitnije. Student uvek šeli projekat od koga će neko imati koristi, znači želi da rešava problem koji realno postoji. Takvih projekata je malo da fakultetu, a mnogo više u industriji. Naši studenti slabo obilaze fabirike, verovatno zato što ih i nema, a što je još čudnije slabo sarađuju sa studentima drugih fakulteta. I kakao onda da studenti idu da obilaze druge zemlje, njihove fakultete i fabrike, kada to nikada nisu radili ni u svojoj zemlji. Da li to neko nema poverenja da im poveri neki posao, zato što oni nemaju pojma i neće ništa da rade ili nema dovoljno novca za projekte. Jednom prilikom rekao nam je jedan dosta iskusniji kolega, dok je napuštao firmu: "Momci samo radite, ako imate dobru ideju uvek će te naći novca da je ostvarite". Dakle novca će biti. Šta je sa poverenjem. Mnogi ljudi u svom ne znanju ne želeći da rizikuju, i menjaju neke konkretne navike ili recimo programski kod koji već radi, iako su svesni da je poboljšanje moguće. Isto tako niko ne želi da studentu poveri posao, koji je korak dalje u odnosu na ono što već postoji, nego mu na praksi pokažu samo neke gluposti koje su oni već davno radili i koji nemaju neki veliki značaj. Sa druge strane i tržište projekata je takovo da ih ima mnogo manje nego projektanata koji žele da ih rešavaju. Dakle šta ostaje studentim nego da uče ono što im sreću kvari a da ostatak vremena provedu u druženju. Naravno tako je kod nas, studije niko ne shvata ozbljnije od samih studenata, a i oni polako dižu ruke,a kamoli drzava. U isto vreme državni funkcioneri projektima naziva i zalivanje travnjaka. kako bi neki politički odabrani vođa projekta zaradio pare kao "nisilać" projektea, a firma koja finansira stranku to fino realizovala.

Ovo je jedna od onih povratnih informacija kakve želim da čujem, šta i kako studenti žele da rade. Naravno tu je nastavnik da usmerava i menja navike, prenosi iskustvo. Ja sam upravo pokušao da ukažem na značaj teorije, možda je to izgledalo malo zaobilazno. Ali lično smatram da ko nauči osnove arhitekture računara, operativnih sistema, principe programiranja onda će mu prihvatanje savremenih dometa u računarstvu biti lako. I lako će se prilagodti zahtevima prakse, jer kuća se gradi od temelja, a ne od krova. Istina znam jednu poznatu svetsku građevinu koja još uvek ponosito stoji,a građena je od krova - rimski Panteon. Mislim da se ipak radi o izuzetku koji potvrđuje pravilo. Malo šale neće da škodi.


Doduše ova izvrnuta logika je i te kako prisutna u našoj stvarnosti - da bi neko mogao da se bavi "naukom" mora da postane doktor nauka. A valjda je ispravna logika da će neko postati doktor nauka ako se bavi naukom. Zato valjda i imamo puno pripravnika naučnika, ali sa ono dr ispred imena. Moj stav je uvek bio da rad na istraživanju na fakultetima ne bi trebalo da se razlikuje od rada u privredi sa "nekim malim razlikama".

CitatNemojmo tek tako odbacivati teoriju. U sustini imama utisak da se teorija uopšte ne uči na pravi način. Učenje teorije iz većine predmeta se svodi na učenje matemetičkih postupaka za rešavanje raznih problema, dok većina studenata i ne zna o čemu se tu radi.

Baš tako.

Jedan od obrazovnih "promašaja" većine predmeta, konkretno na TFC, su seminarski radovi. Većina ih se svodi na kopiranje ili prepisivanje teksta, bez imalo doprinosa vlasititog načnog stila pisanja, naročito zato što se rade pri početku predavanja iz određenog predmeta. Student, pre svega nema dovoljno znanja da bi pisao o nekoj temi iz tog predmeta, jer ga nije odslušao do kraja, a ni položio. Tako da u tom slučaju, seminarski radovi nemaju definisan obrazovni cilj.
Produktivnost obrazovanja bi se povećala, kao što je već pomenjeno u ovoj temi, uvođenjem projekata koji bi teoriju "pretočili" u praksu.

Primarni problem na TFC je u nedostatku stručnog (računarskog) kadra. To je realnost!

Citat: Adis A.  05.11.2010, 15:26
Jedan od obrazovnih "promašaja" većine predmeta, konkretno na TFC, su seminarski radovi. Većina ih se svodi na kopiranje ili prepisivanje teksta, bez imalo doprinosa vlasititog načnog stila pisanja, naročito zato što se rade pri početku predavanja iz određenog predmeta. Student, pre svega nema dovoljno znanja da bi pisao o nekoj temi iz tog predmeta, jer ga nije odslušao do kraja, a ni položio. Tako da u tom slučaju, seminarski radovi nemaju definisan obrazovni cilj.
Produktivnost obrazovanja bi se povećala, kao što je već pomenjeno u ovoj temi, uvođenjem projekata koji bi teoriju "pretočili" u praksu.

Slažem sa prethodnom konstatacijom, jer u suštini student malo dobija na znanju kroz izradu seminarskih radova pogotovu što se po pravilu radi o temama koje su mnogo uže od programa predmeta. Umesto tzv. seminarskih radova u okviru užestručnih predmeta (poslednja godina studija) studenti treba da rade projekte. Pri tome nisam siguran da bi trebalo da se rade iz svih predmeta. Npr. ja sam u 4 - toj godini studija morao da uradim (tada su se zvali semestralni) dva takva rad. Predmete sam samostalno birao. Inače ja sam uvek smatrao da seminarski radovi, ne projekti, treba da pomognu studentima da se pripreme za pisanje ozbiljnijih radova, pre svega duiplomskog rada. To je podrazumevalo da to treba da bude relativno kratak tekst u kome bi student, kroz napisani tekst uradio sledeće:

   
• Napravio kratak uvod u probelmatiku koja će biti tretirana u radu
• Izvršio razradu teme uz navođenje literature koja može detaljnije da osvetli problematiku
• Napravio zaključak
• Naveo korišćenu literaturu

U principu ovo bi moglo da se uradi u okviru svakog predmeta, ali na kraju semestra, kada student ima dovoljno znanja o celini materije koja se izučava u datom predmetu. Naravno i ovo bi trebalo da bude urađeno samo na nivou predmeta u poslednjoj godini studija. U principu ova vrsta prakse bila bi dobrodošla za naše studente kao zamena za predmete koji se često izučavaju u svetu, a zovu se npr. Technical Writing ili slično. Takvi seminarski radovi obavezno bi trebalo da budu javno prezentovani pred kolegama.


Naravno projekti kroz koje bi studenti imali priliku da "pretoče" stečena znanja u praktična rešenja trebaju da budu važan detalj obrazovanja. Naravno to ne treba da budu nekakva spektakularna praktična rešenja već praktični primeri na kojima student treba da pre svega pokaže da razume teoriju. Da bi ovo bilo delotvorno mislim da bi koncept vežbi na našem fakultetu trebalo potpuno promeniti. Umesto da asistenti drže vežbe na tabli, to bi trebalo da rade nastavnici u okviru predavanja, a asistenti treba da budu dežurni na laboratorijskim vežbama, gde bi studentima pomagali da ih urade. Ovi projekti trebalo bi da se rade pod nadzorom asistenata na samom fakultetu uz korišćenje celokupne infrastrukture i logistike koju treba da obezbedi fakultet. To bi omogućilo da se asistenti regrutuju iz redova studenata koji imaju praktična znanja, a novi pristup vežbama dodatno bi ih terao da i sami podižu nivo praktičnih znanja. Jasno svi bi na taj način bili na dobitku.

CitatNemojmo tek tako odbacivati teoriju. U sustini imama utisak da se teorija uopšte ne uči na pravi način. Učenje teorije iz većine predmeta se svodi na učenje matemetičkih postupaka za rešavanje raznih problema, dok većina studenata i ne zna o čemu se tu radi.

U nastavi je jedan od ključnih tzv. didaktičkih principa - povezanost teorije i prakse. Bez realizacije istog, efekti drugih principa se anuliraju.
Nerado se prisećam pojedihih predmeta u kojima se dolazilo do "rešenja" koje je kao bilo ispravno, ali je ostajala misterija čemu služi. (Podseća me na anegdotsku SF epizodu Answer to the Ultimate Question of Life, the Universe and Everything  (http://tinyurl.com/3486jcz). ) :I

Što se tiče seminarskih radova: ne negiram objektivne poteškoće koje mogu nastati, ali bi takav rad trebalo da bude pre svega rezultat samostalnih aktivnosti, a na testu su i timski rad, poštovanje rokova, pomenutog "technical writing"-a itd.  Kao i kod drugih nastavnih aktivnosti, neko će hteti da nešto nauči, neko ne. Ovoj prvoj kategoriji treba pružiti maksimalnu logistiku i rezultat ne izostaje.
Ajnštajn je lepo rekao: "I never teach my pupils. I only attempt to provide the conditions in which they can
learn."  ;)

CitatPrimarni problem na TFC je u nedostatku stručnog (računarskog) kadra. To je realnost!

Na zalost, ali u pravu si. Ovo se posebno odnosi na predmet programski jezici (struktuirani ili objektno orjentisani). To je rak rana TFC-a. Jako je bitno da programiranje predaje neko ko se time bavi dugi niz godina i kome je to primarna delatnost a ne neki koji su se priucili i misle da znaju da programiraju. Ovo je problem katedre za racunarsku tehniku (ili kako se vec zove danas) kao i rukovodstva fakulteta. Nisam video inicijativu ni sa jedne od odgovornih strana. S druge strane, studenti cute i trpe, a ne bi trebalo. Studenti imaju sva prava da zahtevaju kvalitetnije obrazovanje.

CitatUmesto da asistenti drže vežbe na tabli, to bi trebalo da rade nastavnici u okviru predavanja,
a asistenti treba da budu dežurni na laboratorijskim vežbama, gde bi studentima pomagali da ih urade

Slazem se sa ovim. Dacu konkretan primer. Secam se dok sam studirao, programske jezike (C da budem precizan) smo ucili sa table. Nista od napisanog nismo mogli da proverimo na racunaru. Nikad mi nije bilo jasno zasto studenti ovaj ispit polazu tako sto program pisu na papiru.
Slazem se da je za izucavanje programskih jezika potrebna tabla gde bi bili izlozeni osnovni koncepti ali se ucenje programskih jezika ne moze zamisliti bez racunara. Potrebno je da studenti "vide" kako se program koji su napisali izvrsava na masini. Da debuguju program, prate vrednosti promenljivih, prate call stack itd. U 99% slucajeva im program koji su napisali nece raditi iz prve. Da li je to zbog sintaksne ili logicke greske, nije bitno ali to je nacin da se stvarno nauci programiranje. Na taj nacin se uce da razmisljaju kao inzenjeri, da pristupaju problemu na pravi nacin.
U skladu s tim bih i polaganje programskih jezika reorganizovao tako sto bi se zadaci radili na racunaru, jer ce studente to cekati sutra na poslu. Na papiru svaki program radi ali ne i na svakoj masini :)

Da se uključim i ja malo u raspravu kad su već pomenuti programski jezici. ;)

Naime, ni meni nikada nije bilo jasno zbog čega se programski jezici uče a kamoli polažu na papiru :I Sećam se dobro kada sam lično u toku polaganja programskih jezika to pitao asistenta kod koga sam polagao ispit (profesor Ranđić zna o kome se radi a ja ne bih da ga imenujem ovde) i dobio sam odgovor da je to standardan način "provere znanja" prilikom konkurisanja u firmama u kojoj se programeri zapošljavaju :I Ajde nekako sam i progutao taj odgovor ali moram da priznam da za sve ove godine koliko sam u softverskim vodama nikada nisam čuo za slučaj da je bilo ko na informativnom razgovoru prilikom prijave za posao vadio papir i olovku a kamoli jurio pokazivače ili ulančane liste u kodu na papiru :D Možda potencijalni poslodavac zatraži da skicirate neku ideju ili grafički prikažete kako bi ste rešili neki problem ali da vam on na licu mesta proverava da li ste pravilno "dereferencirali pokazivač na pokazivač za dinamički alociranu memoriju koja simulira dinamički LIFO stek kroz sistem ulančanih lista"  8-}

Da se ipak vratim na temu a to je polaganje ispita na papiru za koje još jednom mislim da je potpuno kontraproduktivno. Shvatam ja da su te sveske u kojima se polaže ispit u stvari zvanični dokumenti koji pravno štite fakultet i studente koji polažu ispit ali zar je zaista toliko teško organizovati sistem koji će služiti za elektronsko skladištenje radova studenata koji ispit polažu elektronski na računaru? Mislim sve što je potrebno za takvu operaciju je jedan računar sa dva hard diska velikog kapaciteta vezani u RAID1 (zbog sigurnosti podataka) i jedan samopotpisani digitalni sertifikat kojim bi se obezbedila autentičnost potpisanih dokumenata!

Ajde nekako i da sažvaćem tu stavku vezanu za način polaganja ispita ali jedna druga stavka mi jednostavno ne da mira i veoma uspešno radi na mom čiru želica kada je razvoj softvera (ne volim baš da koristim termin "programiranje") u pitanju :-$ Da započnem konkretnim primerom mada u suštini to je verovatno najupečatljiviji primer koji veoma verno predstavlja sam problem :)>-

Naime gotovo sa neverovatnim zaprepašćenjem sam pre nekoliko godina u razgovoru sa jedim studentom koji je upravo dobio rezultate polaganja programskih jezika "upio" informaciju da ga je asistent "počastio" kaznenim poenima zbog toga što je u svom kodu napisao da funkcija main() vraća int umesto void tipa podataka :o Moje razočarenje je bilo još veće kada sam u stvari shvatio da to nije bio izolovan slučaj već da je asistent i dalje nastavio da kažnjava studente zato što su se pridržavali najsvežijeg ANSI C standarda koji isključivo i izričito naglašava da main() mora da vrati int  :banghead:

Zabavi tu nije bio kraj. Posle jedne konsultacije samnom kolegi su oduzeti poeni zbog toga što je na kraju svog koda umesto return 0; za uspešan završetak programa stavio return EXIT_SUCCESS; iako je na početku programa naveo odgovarajući header u kome se ta konstanta nalazi (inače u pitanju je stdlib.h). Kada sam mu predložio da konfrontira asistenta sa činjenicom da je njegov kod u stvari još prilagodljiviji od onoga koji je asistent servirao (jer recimo return 0; ne označava na svim sistemima uspešan završetak progarma) vratio se sa odgovorom da mu je asistent rekao kako "oni nisu tako radili i da je trebalo da napiše 0 umesto EXIT_SUCCESS"  :I :banghead: :o (fali mi ikonica bureta da ovu trojicu smajlija stavim unutra da emotikon bude kompletan).

Asistent je nastavio da i dalje kažnjava za int main() a povratne statuse neću ni da pominjem. Nekome se možda učini da su ovo sitnice ali stvar je u suštini mnogo bitnija i važnija jer vi odmah u startu osuđujete studenta zbog toga što pokušava da bude student a ne srednjoškolac koji će da guta zacrtano gradivo kao kafanska populacija gajbe piva u rane jutarnje sate :dontknow:

Šta bih ja voleo da vidim na TF-u kada su u pitanju bar predmeti vezani za razvoj softvera? Da sumiram.

1) Na prvom mestu moram da primetim ono što su i ostali a to je potreba za iskusnijim profesorima i asistentima kojima je razvoj softvera jedina i isključiva zanimacija bar u poslednjih nekoliko godina plus da imaju dobran CV napunjen referencama ka praktičnim projektima (žvakanje novih formula za pronalaženje savremenih algoritama koji će da izračunaju PI za još jednu decimalu više čisto da bi se oborio Ginisov rekord ne računam u praktične radove :dzavo:).

2) Sledeća stavka je bataljivanje tih prokletih (pardonirajte moj francuski ali ovde sam morao da upotrebim mrsnu reč:whistle2:) matričnih i matematičkih zadataka! Student koji završi fakultet i poželi da se aktivnije bavi razvojem softvera za rešavanje matematičkih problema sigurno će imati dovoljno vremena da se posveti konkretnije matricama, izvodima i difrencijalnim jednačinama ali ako već u startu studenta koji se slabo snalazi sa matematikom ubijete takvim nebulozama, koje verovatno nijedan projekt menadžer nije nikad potpisao kao zadatak (pa čak ni "gušteru" u firmi), onda mislim da ne treba ni komentarisati.

3) Jedna stavka koja je po meni veoma bitna je da prilikom ocenjivanja koda ne treba ocenjivati samo njegova tačnost već i elegancija samog pisanja. Šta pod time podrazumevam? Pa primera radi poznato je da je jedan te isti algoritam moguće rešiti na najmanje nekoliko različitih načina kodom a šta tek treba reći za rešavanje problema? Drugim rečima neko može da napiše ispravan kod u kome će (primera radi uzeću PHP) unutar duple for petlje postaviti kod za slanje upita MySQL serveru. Jasno taj kod će možda biti ispravan i radiće šta treba da radi ali otprilike negde na pola izvršavanja te skripte MySQL server ima da lipše ili će napraviti toliko opterećenje na njemu da će sve ostale PHP aplikacije na tom serveru poželeti da se preko novina odreknu svog MySQL servera  8-X. Ne kažem ja da sad bukvalno svako treba da poznaje cake i cakice za PHP ali čini mi se da je malo nepošteno da recimo istu ocenu (primera radi 10) dobije neko ko je samo uspeo da reši zadatak i neko ko je zaista zašao u problematiku slučaja i dao elegantnije i funkcionalnije rešenje. To je ipak svrha studiranja zar ne? Taj početak navikavanja na istraživački život i težnja ka usavršavanju :)

4) Studente treba prvo naučiti da koriste razvojna okruženja i alate koji se koriste za razvoj softvera. Šta bilo kome od njih vredi što zna da napiše kod za proračunavanje mesečevih mena kada čovek nikada u životu nije naučen da koristi dibager ili da kompajlira kod u nekom drugom razvojnom okruženju a koje nije recimo Microsoft Visual Express. U vreme kada sam ja počinjao sa računarima (uf al sam mator) programe sam pisao na Amigi sa 512KB RAM-a i programi su se kompajlirali isključivo iz shell-a (ah stari dobri Aztec-C i SASC :(() a pošto su izvorni kodovi bili neretko veliki a memorije za kompajlere nikad dosta koristile su se diskete kao skladište za "page" file :utata: Pa kad se jedna disketa napuni a ono morate da ubacite drugu da bi se nastavilo kompajliranje :D Danas je developerima na raspolaganju toliko softverskih alata koje većina studenata verujem da ne ume ni da identifikuje kad vidi.

Da ne davim više jer me čeka sledeća runda prepucavanja sa tipom koji odbija da se usavršava i sledi jedno te isto (loše) rešenje pokušavajući da ubedi i ostale da je ono dobro. Možda sam nešto i zaboravio da napomenem ali cenim da će me neki onda kasnije psovati za povećanje svoje dioptrije zbog mojih postova koji svaki put liče kao da su izašli iz skupštinske procedure :)

Pre desetak godina, kao "mlad" nastavnik počeo sam da razmišljam kako da nastavni plan RT učinimo boljim nego što je bio definisan 1998. godine, kada je počela njegova primena. Još uvek se negde u fasciklama u Laboratoriji za računarsku tehniku može naći brdo materijala koje sam tada skinuo sa Interneta posećujući sajtove univerziteta širom sveta. Tada sam našao i počeo da promovišem onaj Computing Curricula - um, koji su radili ljudi iz struke pod pokroviteljstvom IEEE i ACM. Imao sam želju da napravimo nastavni plan u kome će ugrađeno ono što najbolje predstavlja računarstvo kao struku. Nije me prvenstveno rukovodila želja da plan bude moderan po svaku cenu, već da bude takav da budućim inženjerima računarske tehnike pruži dovoljno široka i dobra znanja da se kasnije mogu lako prilagoditi savremenim trendovima u računarstvu. Naravno to je podrazumevalo i prilagođavanje strategije razvoja istraživanja na TF i osposobljavanja kadrova koji bi taj posao mogli da iznesu. Kada se 2004 - 2006. godine oko Laboratorije za računarsku tehniku okupio tim mladih  pametnih i inicijativnih ljudi činilo mi se da sam na korak do ostvarenja sna o pravom računarstvu na Tehničkom fakultetu. Paralelno sa tim stvoreni su sasvim solidni materijalni i tehnički uslovi za organizovanje pristojnog istraživanja u Laboratoriji. Uspostavljena je saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu. Ali sve je nekako otišlo u drugom smeru ...


Intenziviranje diskusije koja se odvija na temu nastave računarstva na Tehničkom fakultetu ukazuje da ovde postoji potreba, ali i želja da se stvari pokrenu i usmere u drugom smeru od onoga kuda trenutno "plovi ovaj brod". Mislim da je već ukazano na puno problema, koji se mogu rešiti relativno jednostavno pod uslovom da ljudski faktor to prihvati na pravi način, a to podrazumeva menjanje samog sebe i činjenje napora da se nedostaci koji potiču od nas otklone. Na taj način će se stvoriti uslovi da se i oni objektivni nedostaci prevaziđu. Pre svega mislim da Tehnički fakultet raspolaže sa dovoljno materijalnih resursa (čitajte RAČUNARA) da se nastava može učiniti praktičnijom i očiglednijom, jer će to svima doneti korist. Naravno potrebno je učiniti napor da svi - nastavnici, saradnici i naravno studenti više vremena provode na fakultetu, jer treba konačno shvatiti da samo timski rad, pa i u procesu sticanja znanja može da donese dobre rezultate. Nastavnici i saradnici moraju da shvate da treba da rade u ovakvoj vrsti institucije zato što mogu da rade 25 sati dnevno, a ne zato što mogu da ne dolaze svaki dan na posao i da za to budu ipak plaćeni. Što mogu da imaju slobodu u izboru onoga što će raditi (istraživati), što mogu da rade sa studentima koji bi u ceo ovaj proces trebalo da unose svoju energiju i želju za novim znanjima.


Nekome će se ovi moji stavovi učiniti odveć socrealistički, kako pojedinci vole da pežorativno nazivaju pozivanje na rad i entuzijazam. Ali kada se malo začeprka ispod površine može se videti da su najveća ljudska dostignuća ostvarena upravo na bazi entuzijazma pojedinaca i njihovih nastojanja da i bez adekvatne naknade rade i stvaraju.


Zato ako sebi kažemo da hoćemo da radimo, šat nam onda još nedostaje. Pa treba sesti i videti, ali objektivno šta je to što treba naučiti studente da se sutra mogu uhvatiti u koštac sa izazovima projektovanja i istraživanja u oblasti računarstva. Na osnovu toga treba osmisliti odgovarajući nastavni plan i ponuditi ga potencijalnim studentima. Naravno tu nedostaju najmanje dve stvari. A to je onaj sledeći korak:

   
• Treba osmisliti strategiju kako odškolovati nastavnike koji će svojim svakodnevnim radom biti na raspolaganju studentima, ali i nosioci onog paralelnog posla - ISTRAŽIVANJA
• Treba sačekati da počnu da dolaze još bolji studenti, što treba bude zajedno sa nastavanicima faktor sistema koji se održava u pogonu.

Citat: holodoc  06.11.2010, 02:09
Studente treba prvo naučiti da koriste razvojna okruženja i alate koji se koriste za razvoj softvera. Šta bilo kome od njih vredi što zna da napiše kod za proračunavanje mesečevih mena kada čovek nikada u životu nije naučen da koristi dibager ili da kompajlira kod u nekom drugom razvojnom okruženju a koje nije recimo Microsoft Visual Express.

Apsolutno se slažem sa ovim (naravno i sa drugim iznetim stavovima) i dodatno naglađavam potrebu za ovim, jer razvoj softvera u današnje vreme ne podrazumeva držanje za određene alate, pa čak i programske jezike, kao "pijan plota" što se kod nas plastično kaže. Jednostavno treba studenta uputiti i naučiti da će on često morati da se prilagođava okolnostima, a ne da lamentira nad nepostojanjem onoga što on zna i na šta je navikao. da mora sebi da kaže "Imam vikenda da to naučim", a ne da ga to sačeka od profesora ili pretpostavljenog.

Ovde bih samo još jednom naglasio ljudski faktor, kao ključni činilac promena i kretanja u pravom smeru. Moramo svi shvatiti da se moramo menjati i koristiti prednosti raspoložive tehnike da bi proces prenosa znanja učinili efikasnijim i produktivnijim. Istrajavanje na krutim stavovima uvek se vraća kao bumerang. A pretpostavljam da to niko ne želi da oseti na vlastitoj koži!

Citat: Siniša Ranđić  06.11.2010, 02:14

   
• Treba osmisliti strategiju kako odškolovati nastavnike koji će svojim svakodnevnim radom biti na raspolaganju studentima, ali i nosioci onog paralelnog posla - ISTRAŽIVANJA
• Treba sačekati da počnu da dolaze još bolji studenti, što treba bude zajedno sa nastavanicima faktor sistema koji se održava u pogonu.

Ovo je verovatno i ključna stvar. Zaista za ovo neko vreme vreme koje sam proveo na fakultetu primetio sam da ima dosta vrednih i pametnih asistenata, saradnika i studentata. Naravno ima i onih drugih, ali to nije tema. Problem je što nisu dovoljno obučeni i upoznati sa metodama nastave i novim dostignućima. Možda nisu dobili poverenje profesora da menjaju stvari koje vide drugačije. A možda i nemaju gde da vide sva nova znanja i ideje ako već nemaju svoje. Koliko god Internet bio dostupan i na njemu bivalo sve i svašta, neophodna je neka bliža komunikacija između ljudi kako bi se ta znanja i ideje što brže razmenjivale. Nisu ti ljudi krivi za sve. Oni su tu došli nekim svojim dotadašnjim radom i potreban je neko ko bi morao da preuzme odgovornost za njih. Ipak je ovo relativno mali fakultet i treba biti svestan da nemaju svi ljudi izražen istraživački duh i da ih neko mora i tome naučiti. Istina je da je to trebalo od samog početka razvijati, ali su za to opet odgovrni profesori koji nisu insistirali na tome nego na nečemu drugom što su vrednovali. Šta su vrednovali to su i dobili. Sada treba da preuzmu odgovornost za to i obuče te ljude da rade kako treba, a siguran sam da oni to jedini mogu a i moraju.

Što se tiče programa računarske tehnike i načina izvođenja vežbi.
Nastavni plan je daleko od lošeg, i stvarno ne vidim neke predmete koji bi mogli da otpadnu. Možda jedan :D ali ne smem da kažem koji je u pitanju, da me profesor ne bi oborio na poslednjem ispitu. Prva i druga godina su dosta opterećenije od treće i četvrte. Sa druge strane primetno je da studenti ne poseduju odgovarajuća predznanja da bi se ozbiljno bavili užestručnim predmetima. I to gle čuda baš im programiranje fali. Programiranje "ruku na srce" obično predstavlja bauk za bar trečinu studenata. I kao što ste lepo rekli treba poraditi na vežbama. Kako prosećan student da nauči programiranje ako ne programira bar tri sata nedeljno. Makar to bila if petlja,a da ne pričamo od dinamičkim nizovima, listama implementiranim u redove, stekove . ...
Kao "QUICK FIX" treba studente računarske tehnike što više osloboditi mukotrpnog ispisivanja, sastavljanja praktikuma iz fizike,elektrotehnike, itd. i to svesti na obično popunjavanje već gotovih vežbi gde bi student osnovna znanja a ne gubio previše vremena. Onda će ostati vremena za intezivne vežbe na računarima. Ali računari treaže novac, nije to unimer da se ne menja 30 godina i da može da radi kako treba.

Detalje bi ostavio stručnjacima a na osnovu iskustva bi rekao sledeće:
Vežbe iz programiranja u toku prve dve godine bi trebalo da budu jako intezivne da problemi budu jednostavni i vreme jako ograničeno. Te male zadačiće bi morao da zna da reši svaki student na osnovu prethodnog zadatka ili opštepoznatog znanja. U višim godinama zadaci bi trebalo da budu okvirni i liberalniji kako bi se razvijala kreativnost i snalažljivost. Sve ostalo na predavanjima  =))

CitatNa prvom mestu moram da primetim ono što su i ostali a to je potreba za iskusnijim profesorima i asistentima kojima je razvoj softvera jedina i isključiva zanimacija bar u poslednjih nekoliko godina plus da imaju dobran CV napunjen referencama ka praktičnim projektima

Želja je na mestu, ali i pitanje: kakva motivacija je potrebna nekome sa iskustvom senior-developera da bi radio kao asistent iz Programiranja??
Znači, em da bude kompetentan, em pedagoški stručan, em motivisan da se prevashodno posveti nastavi.
Kome je $$$ osnovni motiv, malo teže će se odlučiti za "učiteljski" hleb.
BTW, daleko od toga da impliciram da ako je Y(X) nastavnik/asistent -> ne bavi se ozbiljno poslom X. ;)
Već, tu dolaze do izražaja oni, što kaže prof. Ranđić, koji su motivisani "onim nečim", nematerijalnim, valjda suštinskim: željom da prenesu znanje, a i sami svakodnevno uče. ;)

Da se nadovezem na prethodni post. U sustini, nije bitno da li je potencijalni predavac neko iz privrede ili sa fakulteta. Bitno je da je imao iskustva sa realnim problemima kad je u pitanju projektovanje softvera. Nije isto ako je neko imao iskustva u pisanju skolskih programcica ili ako je projektovao/isprogramirao aplikaciju koja npr mora da radi u realnom vremenu ili da izdrzi velika opterecenja (npr. veliki broj konkuretnih obracanja aplikaciji) itd.

CitatŽelja je na mestu, ali i pitanje: kakva motivacija je potrebna nekome sa iskustvom senior-developera da bi radio kao asistent iz Programiranja??

Po meni postoje dva motiva. Prvi je zelja da svoje znanje prenese drugima a druga je sto je posao senior-developera daleko stresniji od posla asistenta. Ne kazem da posao asistenta nije stresan (ipak radi se sa ljudima) ali nije stresan kao posao programera u privredi.

CitatNa prvom mestu moram da primetim ono što su i ostali a to je potreba za iskusnijim profesorima i asistentima kojima je razvoj softvera jedina i isključiva zanimacija bar u poslednjih nekoliko godina plus da imaju dobran CV napunjen referencama ka praktičnim projektima

CitatŽelja je na mestu, ali i pitanje: kakva motivacija je potrebna nekome sa iskustvom senior-developera da bi radio kao asistent iz Programiranja??

Nameće se pitanje na koji način onda dobiti/pronaći kvalitetne asistente. Sigurno ne na ustaljeni stereotip da visok prosek znači duboko i jasno poznavanje određene materije, a o pedagoškoj crti ličnosti da ne pričamo. Treba dati svima šansu.

Prava je šteta što više ljudi ne učestvuje u diskusiji, koja je otvorena u okviru ove teme. Kao da se ljudi plaše da iznesu vlastito mišljenje plašeći se eventualnih posledica. To samo pokazuje da smo mi daleko od onoga što se zove demokratsko društvo. Iznošenje mišljenja ne podrazumeva da je ono što je u njima sadržano a priori upućeno pojedincu ili iz potrebe da se "popuje" okruženju. Polazeći od sopstvenih pobuda znam da i ostali imaju slične razloge za kritikovanje, komentarisanje ili davanje predloga. Jer su za Tehnički fakultet životno vezani. To što će se neko osetiti prozvan ili nema argumenata da odgovori na kritiku ili namerno nešto radi pogrešno nije i ne sme da bude problem onih koji kroz ove tekstove žele da našu visokoškolsku instituciju učine boljom.

CitatNameće se pitanje na koji način onda dobiti/pronaći kvalitetne asistente.

Ovo je vec pitanje o kome fakultet i odgovarajuce katedre treba da vode racuna. Oni treba da prepoznaju mlade ljude koji su dovoljno talentovani, samoinicijativni i zeljni znanja i da im ponude adekvatne uslove u kojima mogu da dodju do izrazaja.

Diskusija koja se proteklih dana vodi nekako mi je nametnula jedno pitanje - KOJI NIVO ZNANJA SE OČEKUJE OD SVRŠENIH STUDENATA?

Pozivanje na vreme kada sam ja završio fakultet i kasnije počinjao inženjersku karijeru zahteva da se ukaže na jednu "prostu" razliku uslova u kojima se to odvijalo i današnjih uslova. Bilo je to vreme društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju što je podrazumevalo da preduzeća imaju obavezu da nastave sa školovanjem svojih inženjera. To je naravno podrazumevalo ulaganje u njihovo dalje obrazovanje bilo kroz finansiranje njihovih daljih studija ili ulaganje u nabavku savremene opreme i literature potrebne za njihovo napredovanje u struci u samom preduzeću. Obaveze nisu bile previše stroge - uglavnom se radilo o obavezi da se u slučaju plaćanja školarine na postdiplomskih studijama provede određeni broj godina u preduzeću ili dati iznos vrati. U društvu je postojala tendencija za unapređenem kadrova i ako je to neko pokušao da na neki način ospori mogao je da bude proglašen kao antidruštveni element.

Danas se situacija u potpunosti izmenila. "Slobodno tržište" trebalo bi da podrazumeva slobodan protok roba, kapitala, usluga, ali i kadrova. U uslovima privatne svojine poslodavci se nalaze pred velikim problemom - ulaganje u kadrove jeste faktor razvoja njihovih preduzeća, ali slobodno tržište radne snage praktično znači da ga otškolovani stručnjak može napustiti radi bolje zarade koju će mu ponuditi konkurencija, koja nije ništa uložila u njegovo školovanje. Zar takvu situaciju nemama sa odlivom stručnjaka u inostranstvo. Mi se mnogo hvalimo pamću naših ljudi i ističemo je kao faktor zašto su naši ljudi dobrodošli u razvijeni svet. Međutim, zaboravljamo da za njihovo školovanje njihovi novi inostrani poslodavci nisu uložili ni jednog dolara/evra, a to znači ni zemlje gde oni nalaze zaposlenje. De facto imamo situaciju da siromašna Srbija školuje stručnjake i besplatno ih prosleđuje razvijenom i bogatom svetu. I šta onda da rade savremeni poslodavci. Oni deo svojih potreba za školovanim stručnjacima pokušavaju da prebace na srpsko školstvo očekujući da ono napravi stručnjake, koji će odmah moći da prave profit. Da li je to jednostavno moguće? Upravo zato treba utvrditi koji nivo znanja treba da dobiju studenti nivou fakulteta, a šta treba ostaviti za više nivoe obrazovanje. Imajući to u vidu ja sam već više puta, kroz razne teme pokušao da artikulišem stavi, a kroz diskusiju i proverim njegovu ispravnost - Da u Srbiji, imajući u vidu njenu veličinu i razvijenost privrede treba studentima omogućiti sticanje opštijih znanja. Opštije obrazovani stručnjak se lakše može kasnije specijalizovati shodno potrebama radnog mesta. S druge strane uskospecijalizovanog stručnjaka biće teže usmeriti u nešto novo, što može biti dijametralno u odnosu na njegovu specijlanost iako se formalno radi o istoj oblasti tehnike.


Da bi se ovo moglo efikasno postići treba na fakultetima izgraditi odgovarajuću obrazovnu tehnologiju koja će se permanentno menjati i prilagođavati napretku u nauci i tehnici. U takvim uslovima i nastavnici i saradnici treba da budu aktivni učesnici u usavršavanju date obrazovne tehnologije, ali tako da u obrazovanju studenta neće biti bitnijih izmena kada dođe do promene nastavnika, a pogotovu saradnika. Ja i dalje insistiram na promenam u visokoškolskom obrazovanju koje će eliminisati saradnike kao stalno zaposlene - što u našim uslovima vodi ka postojanju institucije "večitih asistenata" ili drugoj liniji koja znači da saradnici kada doktoriraju obavezno postaju nastavnici, bez obzira da li su se tokom prethodnog rada dokazali u tom smislu. S druge strane smatram da saradnike nikako ne bi trebalo regrutovati iz reda studenta master i doktorskih studija na drugim fakultetima, jer oni hteli to ili ne deo svog radnog vremena moraju da poklone svojim studijama na drugom fakultetu. To nikako ne može biti racionalno sa aspekta fakulteta na kome su zaposleni. Nastavnik kod koga sarađuju na izvođenju nastave de facto ne može da na takve saradnike računa u punom obimu u realizaciji projekata. A sa druge strane može se desiti da u određenoj meri radi i za kolegu sa drugog fakultetu ako njegov saradnik koristi rezultate sa projekta sa matičnog fakulteta za polaganje ispita na drugom fakultetu, jer oni postaju vlasništvo fakulteta na kome je ispit polagan.


Nastaviće se ...

Evo i najsvežijih podataka, kako piše današnji blic
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/215871/U-SAD-radi-2000--nasih-doktora-nauka (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/215871/U-SAD-radi-2000--nasih-doktora-nauka)

CitatImajući to u vidu ja sam već više puta, kroz razne teme pokušao da artikulišem stavi, a kroz diskusiju i proverim njegovu ispravnost - Da u Srbiji, imajući u vidu njenu veličinu i razvijenost privrede treba studentima omogućiti sticanje opštijih znanja. Opštije obrazovani stručnjak se lakše može kasnije specijalizovati shodno potrebama radnog mesta.

Slazem se sa ovom konstatacijom ali opet, treba biti umeren i ne rasplinuti se u sirinu. Bicu konkretan. Ako govorimo o racunarskoj tehnici, onda studente ne treba zamarati gradivom koje izlazi iz okvira onoga sto se naziva racunarska tehnika ili racunarsko inzenjerstvo, zovite ga kako hocete. Sa druge strane, poslodavci traze konkretna znanja (npr odredjeni skup programskih jezika i/ili tehnologija) tako da treba biti oprezan i voditi racuna sta se studentima servira. Licno sam misljenja da nasi poslodavci traze previse u poredjenju sa onim sto fakulteti mogu da ponude studentima. Tehnologije i znanja koja se nude na fakultetu su vec odavno zastarele i prevazidjene. Fakultet bi trebalo da se angazuje vise (citaj: dosta vise) kako bi sto vise ispratio savremene svetske trendove. Ovo treba shvatiti krajnje ozbiljno, jer direktno utice na reputaciju fakulteta. Niko nije lud da studira, osim ako nema gde, na fakultetu na kojem se serviraju tehnologije od pre 20 godina.

CitatDa bi se ovo moglo efikasno postići treba na fakultetima izgraditi odgovarajuću obrazovnu tehnologiju koja će se permanentno menjati i prilagođavati napretku u nauci i tehnici.

Slazem se sa ovim apsolutno. Trebamo se ugledati na elitne svetske fakultete i pokusati da stalno imamo, kako bi to Englezi rekli "up-to-date" nastavne programe, a ne da profesori "guslaju" o tehnologijama koje su odavno prevazidjene. To danas nikome ne treba.

CitatS druge strane smatram da saradnike nikako ne bi trebalo regrutovati iz reda studenta master i doktorskih studija na drugim fakultetima, jer oni hteli to ili ne deo svog radnog vremena moraju da poklone svojim studijama na drugom fakultetu. To nikako ne može biti racionalno sa aspekta fakulteta na kome su zaposleni. Nastavnik kod koga sarađuju na izvođenju nastave de facto ne može da na takve saradnike računa u punom obimu u realizaciji projekata. A sa druge strane može se desiti da u određenoj meri radi i za kolegu sa drugog fakultetu ako njegov saradnik koristi rezultate sa projekta sa matičnog fakulteta za polaganje ispita na drugom fakultetu, jer oni postaju vlasništvo fakulteta na kome je ispit polagan.

Slazem se da saradnike treba regrutovati iz sopstvenih redova, osim ako se radi o uskostrucnoj oblasti za koju fakultet realno nema kadar. Takodje, ako se vec angazuju saradnici koji studiraju postdiplomske studije na drugim fakultetima, onda bi trebalo jasno definisati pravila vezana za vlasnistvo nad intelektualnom svojinom, kako se ne bi desavalo ovo sto ste naveli.

Da nastavim svoja prethodna razmišljanja:


Saradnici moraju da budu regrutovani iz redova studentata MASTER i DOKTORSKIH studija na fakultetu gde rade. Na taj način će se ostvariti ona neophodna kopča između istraživanja, tj. neposrednog stručnog rada i usavršavanja i rada sa studentima. Fakulteti moraju da stvore uslove za intenziviranje istraživačkog rada koji bi se odvijao kroz:

   
• Interne projekte koji se rade u laboratorijama fakulteta
• Projekte koji se rade kroz saradnju sa privredom
• Projekte koji se rade kroz program podrške države (ministarstva, lokalna samouprava, ...)
• Projekte koji se rade kroz saradnju sa međunarodnim subjektima

Veoma je važno svim ovim projektima dati isti značaj, pa čak možda i favorizovati one kroz koje se podiže tehničko - tehnološki nivo zemlje, kroz konkretna tehnička rešenja i praktičnu primenu u praksi. Ovako imamo situaciju da se pod "pravim" istraživačkim projektima tretiraju oni koje podržava Ministarstvo nauke, a nije mi poznato koliko je rezultata takvih projekata bilo primenjeno u privrednoj praksi Srbije. Uglavnom takvi projekti služe za povećanje primanja zaposlenih na fakultetima u Srbiji. Što se tiče instituta ovakvi projekti su postali jedini izvor prihoda velikog broja njihovih zaposlenih, tj. opravdavaju razloge njihovog postojanja. Verovatno da će biti puno onih koji će navesti primere koji demantuju moj stav, ali opet se bojim da se samo radi o "izuzecima koji potvrđuju pravilo".

Nastaviće se ...

Svaki put kada otvorim dnevne novine saceka me nesto ovako:

http://novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:306668-Nema-leba-od-diplome
http://novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:306672-Pamet-bezi-preko-bare

Ono sto mi posebno bode oci je stav Unije poslodavaca koji je uglavnom poznat, ali ga vredi posebno istaci.

USAVRŠAVANJE KOŠTA JEDNA od zamerki poslodavaca se odnosi na obrazovni sistem u Srbiji. Iako se finansira sredstvima poreskih obveznika, kako ističu, ne odgovara potrebama privrede. Poslodavac, tako, mora da ulaže u početnika u poslu. - Poslodavci moraju dodatno da ulažu u edukaciju svršenih srednjoškolaca i studenata i da ih obučavaju još prosečno 18 meseci po prijemu na radno mesto - kažu u Uniji poslodavaca. - Istovremeno, za takvog neproduktivnog radnika poslodavac snosi troškove zarada, poreza i doprinosa i druge pripadajuće dažbine propisane od strane države. Potroši skoro 7.500 evra da bi novozaposlenog mladog čoveka obučio kako da bude produktivan.

Iskreno, ne ocekujem da ce se u skorije vreme promeniti bilo sta po ovom pitanju.

Citat: gagi44  07.11.2010, 17:59
Ono sto mi posebno bode oci je stav Unije poslodavaca koji je uglavnom poznat, ali ga vredi posebno istaci.

USAVRŠAVANJE KOŠTA JEDNA od zamerki poslodavaca se odnosi na obrazovni sistem u Srbiji. Iako se finansira sredstvima poreskih obveznika, kako ističu, ne odgovara potrebama privrede. Poslodavac, tako, mora da ulaže u početnika u poslu. - Poslodavci moraju dodatno da ulažu u edukaciju svršenih srednjoškolaca i studenata i da ih obučavaju još prosečno 18 meseci po prijemu na radno mesto - kažu u Uniji poslodavaca. - Istovremeno, za takvog neproduktivnog radnika poslodavac snosi troškove zarada, poreza i doprinosa i druge pripadajuće dažbine propisane od strane države. Potroši skoro 7.500 evra da bi novozaposlenog mladog čoveka obučio kako da bude produktivan.

To je upravo ono o čemu sam već pisao:

   
• Poslodavci žele teret osposobljavanja početnika prebaciti na univerzitete/fakultete pravdajući se da oni već kroz porez izdvajaju pare za njihovo obrazovanje. Kao argument navode obrazovanje koje ne odgovara privredi - nije mi poznato da su poslodavci, sem ovako retorički, pokrenuli organizovanu akciju da "nateraju" ministarstvo ili privatne fakultete da profilišu obrazovanje stručnjaka i po obimu i po strukturi potrebama privrede. Bojim se da i njima ovakvo stanje indirektno odgovara, jer imaju dobro opravdanje što ne rade drugačije na poboljšavanju znanja početnika.
• S druge strane fakulteti i ne pitaju privredu šta njima treba, jer ih interesuje da privuku studente, navodno atraktivnim zanimanjima (opšte je poznato šta je trenutno u trendu kad su mladi u pitanju) i da zarade što više para.

Očigledno je da je u pitanju jedan začarani krug, koji država, mislim prosvetne vlasti pre svega, ali i druga ministarstva i ne pokušavaju da razreše. Sve se pravda tržišnom ekonomijom, kao vrhovnim žrecom, koji sve rezava. A zaboravlja se da je ta ista deregulisana tržišna privreda generisala najveću ekonomsku krizu čiji smo svedoci. I da ljudi nisu tržišna roba. Odgovorna država mora da vodi računa o svojim građanima i da ih štiti. U ovom slučaju od bahatosti poslodavaca, ali i nas sa univerziteta. Školstvo nikako ne sme da postane uslužna delatnost. Krajnje je vreme da svi odgovrni u ovoj zemlji sednu, stave prst na čelo i razmisle kako profilisati obrazovanje koje će biti svima od koristi. Ovako ćemo se i dalje služiti praznim floskulama, kako smo mi dobar i pametan narod samo to niko ne vidi.

Listao sam najnoviji MSDN magazin i u njemu nadjoh interesantan clanak vezan za problem edukacije srednjoskolaca i studenata.
Na sledecem linku mozete procitati clanak pod nazivom: Proactive Education (http://msdn.microsoft.com/en-us/magazine/gg309186.aspx).

Da se vratim malo na staru temu borbe izmedju dobra i zla :).
Sad naidjoh na clanak u Blicu pod naslovom Kome će biti potrebno ono što studenti sada uče (http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/217461/Kome-ce-biti-potrebno-ono-sto-studenti--sada-uce)

Izdvojicu samo deo koji mi je bas zapao za oci:

Citat– Na svim tehničkim fakultetima najveći problem je to što se i dalje na ispitima dokazuju matematičke teorije, iako je u svetu to odavno prevaziđeno. Dokazivanje matematičkih teorija inženjerima nije toliko potrebno kao primenjena matematika, kojoj se kod nas vrlo malo pažnje posvećuje.

Voleo bih da vidim sta ce nasi matematicari da kazu na ovo. Umesto da studente uce prakticnoj (primenjenoj) matematici, oni ih smaraju kojekakvim apstrakcijama pa se posle desava da studenti ne mogu da skontaju obican jednodimenzionalan niz iz programskih jezika a o visedimenizionim nizovima da i ne govorim.

Nažalost svi samo konstatuju da nešto ne valja, ali malo ko kaže šta treba uraditi da bi se stvari promenile. Slažem se sa koleginicom Turajlić da studije u Srbiji nisu usaglašene sa potrebama privrede, čak i da je ona u punom pogonu. A svi znamo koliko je daleko od toga. Ovako dok na jednoj strani imamo ubeđivanje sebe samih da smo jako dobri, pozivajući se na dobro upakovane ocene evropskih zvaničnika imamo neminovnu realnost da školujemo armiju potencijalno besposlenih ljudi. Oni koji budu uspeli da uhvate neki voz za inostranstvo mogu se smatrati srećnicima, jer ovde sve liči na onu otrcanu poslovicu "SPOLJA GLADAC, A UNUTRA JADAC".  Jednostavno zapleli smo se kao pile u kučine i ne znamo šta nam valja činiti. Dok na jednoj strani sve češće stojimo u redu za mleko na drugoj strani se postavljaju kameni temeljci za centar za nano tehnologije, a još se nismo ispleli iz dugova koje je ostavio famozni akcelerator u Institutu Vinča. Zar uvek moramo da zidamo poneki Skadar na Bojani zato što neki "moćnik" u ovoj zemlji želi da sebi podigne spomenik o našem trošku.


Takav Skadar na Bojani je i primena Bolonje u Srbiji, jer se po običaju u sve ušlo "grlom u jagode" - Ajde da krenemo pa ćemo videti kako ćemo. A već sličnu situaciju imamo sa reformom osnovnih škola. Bolje neće biti ni sa srednjim, jer već naredna školska godina treba da bude po "novom", a šta je to NOVO, ne bojim se, nego znam - NIKO NE ZNA. Osnovna primedba svih koji se osvrću na tekovine Bolonje odnosi se na nespremnost svih u obrazovnoj sferi da se promene. Mogao bih se sa tim, bez ikakve dileme složiti, ali imam jedan mali amandman - ZA PROMENU MORAMO POČETI MNOGO VIŠE DA RADIMO - i mi u nastavnom korpusu i studenti.

Broj onih koji su pročitali ovu temu "opasno" se približio 1000. Možda je naslov teme bio dovoljno intrigantan da privlači pažnju posetilaca Foruma, ali iskreno se nadam da je tema dovoljno aktuelna i životna da je posetioci znog toga čitaju. Aktuelni štrajk prosvetnih radnikaiako se radi o osnovnom i srednjem obrazovanju iznova otvara pitanja organizovanja obrazovanja u Srbiji. Jasno je da država ima obavezu da pruži školovanje svojih građana po nekomercijalnim uslovima, što se kod nas često podrazumeva kao besplatno školovanje. Međutim, svaki objektivan pratilac dešavanja u obrazovanju Srbije mora da konstatuje da se država - oličena u prosvetnim vlastima - samo deklarativno bavi svekolikim stanjem u ovoj sferi života. Najveći problem predstavlja slaba kontrola trošenja sredstava poreskih obveznika, jer i dalje imamo na delu samoupravljanje oličeno u izboru organa upravljanja državnih firmi od strane zaposlenih bez vidljivijeg uticaja vlasnika, tj. države. U takvim uslovima nema ni kontrole kvaliteta, tako da priča o tome da su državni fakulteti kvalitetniji od privatnih sve češće neće istrpeti probu vremena. Moje lično mišljenje je da je kvalitet još uvek na strani državnih fakulteta, ali pre svega što se radi o ustanovama mnogo dužeg trajanja sa izgrađenom tehnologijom rada, uglavnom rešenim prostornim i infrastrukturnim problemima i zato što su bar delimično rasterećeni problema finansiranja. Naravno državni fakulteti u principu imaju kadar koji se regularnije pripremao za nastavnički poziv. Pod tim pre svega mislim da kod nastavnika na državnim fakultetima uglavnom postoji kompatibilnost između onoga čime se bave na stručnom nivou i onoga šta predaju.