Između DOBRA i ZLA

[Marko Аcović]

Naposletku, ono što TF-u nedostaje je Alumni-projekat - da se vidi gde su i šta rade diplomci TF-a. Koliko ih je zaposleno, da li su u struci i u kojoj oblasti. To bi puno pomoglo pri aktivnom profilisanju nastave.

Apsolutno se slazem sa ovim. Povratna informacija je jako bitna. Na osnovu iste, fakultet moze bolje da profilise svoje nastavne programe. Nazalost, koliko ja znam sem profesora Randjica, nije bilo inicijative od strane TFC-a kao institucije da se oformi Alumni.

[Siniša Ranđić]

U poslednjim komentarima u okviru ove teme postavljeno je nekoliko pitanja bitnih za studije računarstva na Tehničkom fakultetu:

   
• Pitanje plana i programa ili kako se to moderno kaže CURRICULUM - a;
• Pitanje trajanja studija sa aspekta osposobljavanja studenata za budući samostalan rad;
• Pitanje praktičnosti stečenih znanja;
• Pitanje praćenja uspešnosti bivših studenata TF u struci.

Ukazujući na predloge koje je artikulisala radna grupa IEEE i ACM rekao sam da oni pružaju odličan okvir za sagledavanje šta je računarstvo danas i kako treba profilisati odgovarajuće studije. Međutim, mišljenja sam da se ovi okviri moraju posmatrati iz ugla naših uslova, pre svega potreba srpske ekonomije. Biću slobodan da kažem da ne bi trebalo dozvoliti da siromašna Srbija školuje stručnjake za svet. Na tom planu već odavno postoji zamena teza - moramo shvatiti da naši inženjeri nisu dobrodošli u svetu samo zato što smo mi ekstra pametan narod, već pre svega što oni nisu svoje poslodavce koštali ni pare, ni direktno ni indirektno. A uvek im se mogu zahvaliti na saradnji ukoliko ne zadovolje kriterijume. Proces usaglašavanjem sa razvijenim svetom je svakako dug proces, ali to je ono čemu treba da se stremi. Da bi mogli da prihvatimo preporuke iznete u pomenutim curriculum - ima potreban je jedan opštedruštveni konsensus u kome će i profesori i studenti, ali i privreda treba da vide boljitak za sebe. A to se može postići opštom emancipacijom društva u kome onda neće biti podmetanja kukavičijih jaja, odnosno neće se u svemu videti elementi teorije zavere. Jednostavno svet oko sebe treba gledati otvorenih očiju da bi se mogle sagledati prednosti i mane predloženih rešenja.

Trajanje studija je jedan od važnih faktora savremenog obrazovanja. Realno se postavlja pitanje da li se za 3 (tri) godine može osposbiti studenta za uspešan samostalan rad u struci. Ili studije moraju da traju 4 ili čak 5 godina. Dinamičnost razvoja tehnologije, pre svega u oblasti ICT zahtevaju i dinamičnijeg inženjera koji treba da se uhvati u koštac sa izazovima savremenog sveta. Zato je važno da se nađe balans između dužine trajanja obrazovanja i trajanja tehnoloških ciklusa. Posebno u uslovima kad je tzv. celoživotno obrazovanje imperativ. Izborom dužine trajanja obrazovnog procesa mogu se uspešno dimenzionisati dometi studiranja, jer ne treba zaboraviti da dugačke studije mogu da stvore neke lažne pretpostavke kod studenata koji ih okončaju u pogledu kompetencija u smislu nastavka studija.

Što se tiče praktičnosti stečenih znanja jako je važno naći balans između teorije i prakse. Treba imati u vidu da teorijske osnove sporije zastarevaju od praktičnih znanja koja se stiču tokom studija. Shodno tome treba naći pravu meru u pogledu teorijskih znanja koja se stiču na fakultetima upravo imajući u vidu da se ona sigurno duže mogu primenjivati, bez obzira na način njihove praktične implementacije. To znači da praktična znanja treba sticati kroz snažnu varijaciju implementacije teorijske osnove, a nikako samo običnim prakticiranjem tj. rešavanjem praktičnih problema.

Nažalost na Tehničkom fakultetu ne postoji praksa praćenja uspeha/neuspeha naših svršenih studenata u praktikovanju stečenih znanja. Iako sam u više navrata predlagao razne modalitete za sticanje takvih informacija uvek su se nalazila razna opravdanja za nebavljenje takvim poslom. Svakako da je Alumni koncept jedan od preduslova za uspešno sagledavanje dometa naših studenata i znanaj stečenih na našem Fakultetu. I na tom planu sam više puta pokretao odgovarajuće inicijative, ali bez rezultata. Mislim da je sazrelo vreme da takva inicijativa dođe iz redova bivših studenata.

U okviru teme Quo Vadis? postavio sam pitanje smisla master i doktorskih studija na principima kako se sada sprovode na fakultetima u Srbiji, a time i na Tehničkom fakultetu. Sve su ovo povezane teme o kojima se puno razmišlja, ali samo kao problemima aktuelnog obrazovnog trenutka, nekako bez konkretnih predloga za njihovo prevazilaženje. Sigurno je da privredni i ekonomski problemi u kojima se nalazi Srbija nisu pogodno tle za rešavanje obrazovnih problema, ali upravo postojanje takvog privrednog time - out - a treba iskoristiti za bolje sagledavanje uslova u kojima treba da se odvija obrazovanje, koje treba da omogući novi privredni zamah.

[vukasheen]

Nemojmo tek tako odbacivati teoriju. U sustini imama utisak da se teorija uopšte ne uči na pravi način. Učenje teorije iz većine predmeta se svodi na učenje matemetičkih postupaka za rešavanje raznih problema, dok većina studenata i ne zna o čemu se tu radi. Da li je to teorija, i da li se uči iz pravih knjiga, ili da li se uopšte uči iz knjiga. Na kraju studija od svega ostanu dve-tri knjige koje se uvek listaju i dva do tri profesora čijih se predavanja uvek setimo. Ne postoji problem obrazovanja samo na fakultetima. Da se praksa malo bolje izučava u srednjim školama, lakše bi se prihvatala i teorija na fakultetima.

Što se tiče motivacije studenata za rad na projektima, tu postoji više problema. Strogo gledano student se ne razlikuje mnogo od radnika, sem što svakom projektu može da pristupi sa više entuziazma i što ima daleko manju mogučnost da sagleda složenost projekta. Dakle svaki studentski projekat treba podeliti na što manje projekte čiji se rezultat jasno vidi. E sada ono najbitnije. Student uvek šeli projekat od koga će neko imati koristi, znači želi da rešava problem koji realno postoji. Takvih projekata je malo da fakultetu, a mnogo više u industriji. Naši studenti slabo obilaze fabirike, verovatno zato što ih i nema, a što je još čudnije slabo sarađuju sa studentima drugih fakulteta. I kakao onda da studenti idu da obilaze druge zemlje, njihove fakultete i fabrike, kada to nikada nisu radili ni u svojoj zemlji. Da li to neko nema poverenja da im poveri neki posao, zato što oni nemaju pojma i neće ništa da rade ili nema dovoljno novca za projekte. Jednom prilikom rekao nam je jedan dosta iskusniji kolega, dok je napuštao firmu: "Momci samo radite, ako imate dobru ideju uvek će te naći novca da je ostvarite". Dakle novca će biti. Šta je sa poverenjem. Mnogi ljudi u svom ne znanju ne želeći da rizikuju, i menjaju neke konkretne navike ili recimo programski kod koji već radi, iako su svesni da je poboljšanje moguće. Isto tako niko ne želi da studentu poveri posao, koji je korak dalje u odnosu na ono što već postoji, nego mu na praksi pokažu samo neke gluposti koje su oni već davno radili i koji nemaju neki veliki značaj. Sa druge strane i tržište projekata je takovo da ih ima mnogo manje nego projektanata koji žele da ih rešavaju. Dakle šta ostaje studentim nego da uče ono što im sreću kvari a da ostatak vremena provedu u druženju. Naravno tako je kod nas, studije niko ne shvata ozbljnije od samih studenata, a i oni polako dižu ruke,a kamoli drzava. U isto vreme državni funkcioneri projektima naziva i zalivanje travnjaka. kako bi neki politički odabrani vođa projekta zaradio pare kao "nisilać" projektea, a firma koja finansira stranku to fino realizovala.

[Siniša Ranđić]

Ovo je jedna od onih povratnih informacija kakve želim da čujem, šta i kako studenti žele da rade. Naravno tu je nastavnik da usmerava i menja navike, prenosi iskustvo. Ja sam upravo pokušao da ukažem na značaj teorije, možda je to izgledalo malo zaobilazno. Ali lično smatram da ko nauči osnove arhitekture računara, operativnih sistema, principe programiranja onda će mu prihvatanje savremenih dometa u računarstvu biti lako. I lako će se prilagodti zahtevima prakse, jer kuća se gradi od temelja, a ne od krova. Istina znam jednu poznatu svetsku građevinu koja još uvek ponosito stoji,a građena je od krova - rimski Panteon. Mislim da se ipak radi o izuzetku koji potvrđuje pravilo. Malo šale neće da škodi.


Doduše ova izvrnuta logika je i te kako prisutna u našoj stvarnosti - da bi neko mogao da se bavi "naukom" mora da postane doktor nauka. A valjda je ispravna logika da će neko postati doktor nauka ako se bavi naukom. Zato valjda i imamo puno pripravnika naučnika, ali sa ono dr ispred imena. Moj stav je uvek bio da rad na istraživanju na fakultetima ne bi trebalo da se razlikuje od rada u privredi sa "nekim malim razlikama".

[Adis A.]

Nemojmo tek tako odbacivati teoriju. U sustini imama utisak da se teorija uopšte ne uči na pravi način. Učenje teorije iz većine predmeta se svodi na učenje matemetičkih postupaka za rešavanje raznih problema, dok većina studenata i ne zna o čemu se tu radi.

Baš tako.

Jedan od obrazovnih "promašaja" većine predmeta, konkretno na TFC, su seminarski radovi. Većina ih se svodi na kopiranje ili prepisivanje teksta, bez imalo doprinosa vlasititog načnog stila pisanja, naročito zato što se rade pri početku predavanja iz određenog predmeta. Student, pre svega nema dovoljno znanja da bi pisao o nekoj temi iz tog predmeta, jer ga nije odslušao do kraja, a ni položio. Tako da u tom slučaju, seminarski radovi nemaju definisan obrazovni cilj.
Produktivnost obrazovanja bi se povećala, kao što je već pomenjeno u ovoj temi, uvođenjem projekata koji bi teoriju "pretočili" u praksu.

Primarni problem na TFC je u nedostatku stručnog (računarskog) kadra. To je realnost!

[Siniša Ranđić]

Jedan od obrazovnih "promašaja" većine predmeta, konkretno na TFC, su seminarski radovi. Većina ih se svodi na kopiranje ili prepisivanje teksta, bez imalo doprinosa vlasititog načnog stila pisanja, naročito zato što se rade pri početku predavanja iz određenog predmeta. Student, pre svega nema dovoljno znanja da bi pisao o nekoj temi iz tog predmeta, jer ga nije odslušao do kraja, a ni položio. Tako da u tom slučaju, seminarski radovi nemaju definisan obrazovni cilj.
Produktivnost obrazovanja bi se povećala, kao što je već pomenjeno u ovoj temi, uvođenjem projekata koji bi teoriju "pretočili" u praksu.

Slažem sa prethodnom konstatacijom, jer u suštini student malo dobija na znanju kroz izradu seminarskih radova pogotovu što se po pravilu radi o temama koje su mnogo uže od programa predmeta. Umesto tzv. seminarskih radova u okviru užestručnih predmeta (poslednja godina studija) studenti treba da rade projekte. Pri tome nisam siguran da bi trebalo da se rade iz svih predmeta. Npr. ja sam u 4 - toj godini studija morao da uradim (tada su se zvali semestralni) dva takva rad. Predmete sam samostalno birao. Inače ja sam uvek smatrao da seminarski radovi, ne projekti, treba da pomognu studentima da se pripreme za pisanje ozbiljnijih radova, pre svega duiplomskog rada. To je podrazumevalo da to treba da bude relativno kratak tekst u kome bi student, kroz napisani tekst uradio sledeće:

   
• Napravio kratak uvod u probelmatiku koja će biti tretirana u radu
• Izvršio razradu teme uz navođenje literature koja može detaljnije da osvetli problematiku
• Napravio zaključak
• Naveo korišćenu literaturu

U principu ovo bi moglo da se uradi u okviru svakog predmeta, ali na kraju semestra, kada student ima dovoljno znanja o celini materije koja se izučava u datom predmetu. Naravno i ovo bi trebalo da bude urađeno samo na nivou predmeta u poslednjoj godini studija. U principu ova vrsta prakse bila bi dobrodošla za naše studente kao zamena za predmete koji se često izučavaju u svetu, a zovu se npr. Technical Writing ili slično. Takvi seminarski radovi obavezno bi trebalo da budu javno prezentovani pred kolegama.


Naravno projekti kroz koje bi studenti imali priliku da "pretoče" stečena znanja u praktična rešenja trebaju da budu važan detalj obrazovanja. Naravno to ne treba da budu nekakva spektakularna praktična rešenja već praktični primeri na kojima student treba da pre svega pokaže da razume teoriju. Da bi ovo bilo delotvorno mislim da bi koncept vežbi na našem fakultetu trebalo potpuno promeniti. Umesto da asistenti drže vežbe na tabli, to bi trebalo da rade nastavnici u okviru predavanja, a asistenti treba da budu dežurni na laboratorijskim vežbama, gde bi studentima pomagali da ih urade. Ovi projekti trebalo bi da se rade pod nadzorom asistenata na samom fakultetu uz korišćenje celokupne infrastrukture i logistike koju treba da obezbedi fakultet. To bi omogućilo da se asistenti regrutuju iz redova studenata koji imaju praktična znanja, a novi pristup vežbama dodatno bi ih terao da i sami podižu nivo praktičnih znanja. Jasno svi bi na taj način bili na dobitku.

[marjan]

Nemojmo tek tako odbacivati teoriju. U sustini imama utisak da se teorija uopšte ne uči na pravi način. Učenje teorije iz većine predmeta se svodi na učenje matemetičkih postupaka za rešavanje raznih problema, dok većina studenata i ne zna o čemu se tu radi.

U nastavi je jedan od ključnih tzv. didaktičkih principa - povezanost teorije i prakse. Bez realizacije istog, efekti drugih principa se anuliraju.
Nerado se prisećam pojedihih predmeta u kojima se dolazilo do "rešenja" koje je kao bilo ispravno, ali je ostajala misterija čemu služi. (Podseća me na anegdotsku SF epizodu Answer to the Ultimate Question of Life, the Universe and Everything . )

Što se tiče seminarskih radova: ne negiram objektivne poteškoće koje mogu nastati, ali bi takav rad trebalo da bude pre svega rezultat samostalnih aktivnosti, a na testu su i timski rad, poštovanje rokova, pomenutog "technical writing"-a itd.  Kao i kod drugih nastavnih aktivnosti, neko će hteti da nešto nauči, neko ne. Ovoj prvoj kategoriji treba pružiti maksimalnu logistiku i rezultat ne izostaje.
Ajnštajn je lepo rekao: "I never teach my pupils. I only attempt to provide the conditions in which they can
learn." 

[Marko Аcović]

Primarni problem na TFC je u nedostatku stručnog (računarskog) kadra. To je realnost!

Na zalost, ali u pravu si. Ovo se posebno odnosi na predmet programski jezici (struktuirani ili objektno orjentisani). To je rak rana TFC-a. Jako je bitno da programiranje predaje neko ko se time bavi dugi niz godina i kome je to primarna delatnost a ne neki koji su se priucili i misle da znaju da programiraju. Ovo je problem katedre za racunarsku tehniku (ili kako se vec zove danas) kao i rukovodstva fakulteta. Nisam video inicijativu ni sa jedne od odgovornih strana. S druge strane, studenti cute i trpe, a ne bi trebalo. Studenti imaju sva prava da zahtevaju kvalitetnije obrazovanje.

Umesto da asistenti drže vežbe na tabli, to bi trebalo da rade nastavnici u okviru predavanja,
a asistenti treba da budu dežurni na laboratorijskim vežbama, gde bi studentima pomagali da ih urade

Slazem se sa ovim. Dacu konkretan primer. Secam se dok sam studirao, programske jezike (C da budem precizan) smo ucili sa table. Nista od napisanog nismo mogli da proverimo na racunaru. Nikad mi nije bilo jasno zasto studenti ovaj ispit polazu tako sto program pisu na papiru.
Slazem se da je za izucavanje programskih jezika potrebna tabla gde bi bili izlozeni osnovni koncepti ali se ucenje programskih jezika ne moze zamisliti bez racunara. Potrebno je da studenti "vide" kako se program koji su napisali izvrsava na masini. Da debuguju program, prate vrednosti promenljivih, prate call stack itd. U 99% slucajeva im program koji su napisali nece raditi iz prve. Da li je to zbog sintaksne ili logicke greske, nije bitno ali to je nacin da se stvarno nauci programiranje. Na taj nacin se uce da razmisljaju kao inzenjeri, da pristupaju problemu na pravi nacin.
U skladu s tim bih i polaganje programskih jezika reorganizovao tako sto bi se zadaci radili na racunaru, jer ce studente to cekati sutra na poslu. Na papiru svaki program radi ali ne i na svakoj masini

[holodoc]

Da se uključim i ja malo u raspravu kad su već pomenuti programski jezici.

Naime, ni meni nikada nije bilo jasno zbog čega se programski jezici uče a kamoli polažu na papiru Sećam se dobro kada sam lično u toku polaganja programskih jezika to pitao asistenta kod koga sam polagao ispit (profesor Ranđić zna o kome se radi a ja ne bih da ga imenujem ovde) i dobio sam odgovor da je to standardan način "provere znanja" prilikom konkurisanja u firmama u kojoj se programeri zapošljavaju Ajde nekako sam i progutao taj odgovor ali moram da priznam da za sve ove godine koliko sam u softverskim vodama nikada nisam čuo za slučaj da je bilo ko na informativnom razgovoru prilikom prijave za posao vadio papir i olovku a kamoli jurio pokazivače ili ulančane liste u kodu na papiru Možda potencijalni poslodavac zatraži da skicirate neku ideju ili grafički prikažete kako bi ste rešili neki problem ali da vam on na licu mesta proverava da li ste pravilno "dereferencirali pokazivač na pokazivač za dinamički alociranu memoriju koja simulira dinamički LIFO stek kroz sistem ulančanih lista" 

Da se ipak vratim na temu a to je polaganje ispita na papiru za koje još jednom mislim da je potpuno kontraproduktivno. Shvatam ja da su te sveske u kojima se polaže ispit u stvari zvanični dokumenti koji pravno štite fakultet i studente koji polažu ispit ali zar je zaista toliko teško organizovati sistem koji će služiti za elektronsko skladištenje radova studenata koji ispit polažu elektronski na računaru? Mislim sve što je potrebno za takvu operaciju je jedan računar sa dva hard diska velikog kapaciteta vezani u RAID1 (zbog sigurnosti podataka) i jedan samopotpisani digitalni sertifikat kojim bi se obezbedila autentičnost potpisanih dokumenata!

Ajde nekako i da sažvaćem tu stavku vezanu za način polaganja ispita ali jedna druga stavka mi jednostavno ne da mira i veoma uspešno radi na mom čiru želica kada je razvoj softvera (ne volim baš da koristim termin "programiranje") u pitanju Da započnem konkretnim primerom mada u suštini to je verovatno najupečatljiviji primer koji veoma verno predstavlja sam problem

Naime gotovo sa neverovatnim zaprepašćenjem sam pre nekoliko godina u razgovoru sa jedim studentom koji je upravo dobio rezultate polaganja programskih jezika "upio" informaciju da ga je asistent "počastio" kaznenim poenima zbog toga što je u svom kodu napisao da funkcija main() vraća int umesto void tipa podataka Moje razočarenje je bilo još veće kada sam u stvari shvatio da to nije bio izolovan slučaj već da je asistent i dalje nastavio da kažnjava studente zato što su se pridržavali najsvežijeg ANSI C standarda koji isključivo i izričito naglašava da main() mora da vrati int 

Zabavi tu nije bio kraj. Posle jedne konsultacije samnom kolegi su oduzeti poeni zbog toga što je na kraju svog koda umesto

Kod Izaberi Expand

return 0; za uspešan završetak programa stavio

Kod Izaberi Expand

return EXIT_SUCCESS; iako je na početku programa naveo odgovarajući header u kome se ta konstanta nalazi (inače u pitanju je stdlib.h). Kada sam mu predložio da konfrontira asistenta sa činjenicom da je njegov kod u stvari još prilagodljiviji od onoga koji je asistent servirao (jer recimo return 0; ne označava na svim sistemima uspešan završetak progarma) vratio se sa odgovorom da mu je asistent rekao kako "oni nisu tako radili i da je trebalo da napiše 0 umesto EXIT_SUCCESS"  (fali mi ikonica bureta da ovu trojicu smajlija stavim unutra da emotikon bude kompletan).

Asistent je nastavio da i dalje kažnjava za int main() a povratne statuse neću ni da pominjem. Nekome se možda učini da su ovo sitnice ali stvar je u suštini mnogo bitnija i važnija jer vi odmah u startu osuđujete studenta zbog toga što pokušava da bude student a ne srednjoškolac koji će da guta zacrtano gradivo kao kafanska populacija gajbe piva u rane jutarnje sate

Šta bih ja voleo da vidim na TF-u kada su u pitanju bar predmeti vezani za razvoj softvera? Da sumiram.

1) Na prvom mestu moram da primetim ono što su i ostali a to je potreba za iskusnijim profesorima i asistentima kojima je razvoj softvera jedina i isključiva zanimacija bar u poslednjih nekoliko godina plus da imaju dobran CV napunjen referencama ka praktičnim projektima (žvakanje novih formula za pronalaženje savremenih algoritama koji će da izračunaju PI za još jednu decimalu više čisto da bi se oborio Ginisov rekord ne računam u praktične radove ).

2) Sledeća stavka je bataljivanje tih prokletih (pardonirajte moj francuski ali ovde sam morao da upotrebim mrsnu reč:whistle2:) matričnih i matematičkih zadataka! Student koji završi fakultet i poželi da se aktivnije bavi razvojem softvera za rešavanje matematičkih problema sigurno će imati dovoljno vremena da se posveti konkretnije matricama, izvodima i difrencijalnim jednačinama ali ako već u startu studenta koji se slabo snalazi sa matematikom ubijete takvim nebulozama, koje verovatno nijedan projekt menadžer nije nikad potpisao kao zadatak (pa čak ni "gušteru" u firmi), onda mislim da ne treba ni komentarisati.

3) Jedna stavka koja je po meni veoma bitna je da prilikom ocenjivanja koda ne treba ocenjivati samo njegova tačnost već i elegancija samog pisanja. Šta pod time podrazumevam? Pa primera radi poznato je da je jedan te isti algoritam moguće rešiti na najmanje nekoliko različitih načina kodom a šta tek treba reći za rešavanje problema? Drugim rečima neko može da napiše ispravan kod u kome će (primera radi uzeću PHP) unutar duple for petlje postaviti kod za slanje upita MySQL serveru. Jasno taj kod će možda biti ispravan i radiće šta treba da radi ali otprilike negde na pola izvršavanja te skripte MySQL server ima da lipše ili će napraviti toliko opterećenje na njemu da će sve ostale PHP aplikacije na tom serveru poželeti da se preko novina odreknu svog MySQL servera  . Ne kažem ja da sad bukvalno svako treba da poznaje cake i cakice za PHP ali čini mi se da je malo nepošteno da recimo istu ocenu (primera radi 10) dobije neko ko je samo uspeo da reši zadatak i neko ko je zaista zašao u problematiku slučaja i dao elegantnije i funkcionalnije rešenje. To je ipak svrha studiranja zar ne? Taj početak navikavanja na istraživački život i težnja ka usavršavanju

4) Studente treba prvo naučiti da koriste razvojna okruženja i alate koji se koriste za razvoj softvera. Šta bilo kome od njih vredi što zna da napiše kod za proračunavanje mesečevih mena kada čovek nikada u životu nije naučen da koristi dibager ili da kompajlira kod u nekom drugom razvojnom okruženju a koje nije recimo Microsoft Visual Express. U vreme kada sam ja počinjao sa računarima (uf al sam mator) programe sam pisao na Amigi sa 512KB RAM-a i programi su se kompajlirali isključivo iz shell-a (ah stari dobri Aztec-C i SASC ) a pošto su izvorni kodovi bili neretko veliki a memorije za kompajlere nikad dosta koristile su se diskete kao skladište za "page" file Pa kad se jedna disketa napuni a ono morate da ubacite drugu da bi se nastavilo kompajliranje Danas je developerima na raspolaganju toliko softverskih alata koje većina studenata verujem da ne ume ni da identifikuje kad vidi.

Da ne davim više jer me čeka sledeća runda prepucavanja sa tipom koji odbija da se usavršava i sledi jedno te isto (loše) rešenje pokušavajući da ubedi i ostale da je ono dobro. Možda sam nešto i zaboravio da napomenem ali cenim da će me neki onda kasnije psovati za povećanje svoje dioptrije zbog mojih postova koji svaki put liče kao da su izašli iz skupštinske procedure

[Siniša Ranđić]

Pre desetak godina, kao "mlad" nastavnik počeo sam da razmišljam kako da nastavni plan RT učinimo boljim nego što je bio definisan 1998. godine, kada je počela njegova primena. Još uvek se negde u fasciklama u Laboratoriji za računarsku tehniku može naći brdo materijala koje sam tada skinuo sa Interneta posećujući sajtove univerziteta širom sveta. Tada sam našao i počeo da promovišem onaj Computing Curricula - um, koji su radili ljudi iz struke pod pokroviteljstvom IEEE i ACM. Imao sam želju da napravimo nastavni plan u kome će ugrađeno ono što najbolje predstavlja računarstvo kao struku. Nije me prvenstveno rukovodila želja da plan bude moderan po svaku cenu, već da bude takav da budućim inženjerima računarske tehnike pruži dovoljno široka i dobra znanja da se kasnije mogu lako prilagoditi savremenim trendovima u računarstvu. Naravno to je podrazumevalo i prilagođavanje strategije razvoja istraživanja na TF i osposobljavanja kadrova koji bi taj posao mogli da iznesu. Kada se 2004 - 2006. godine oko Laboratorije za računarsku tehniku okupio tim mladih  pametnih i inicijativnih ljudi činilo mi se da sam na korak do ostvarenja sna o pravom računarstvu na Tehničkom fakultetu. Paralelno sa tim stvoreni su sasvim solidni materijalni i tehnički uslovi za organizovanje pristojnog istraživanja u Laboratoriji. Uspostavljena je saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu. Ali sve je nekako otišlo u drugom smeru ...


Intenziviranje diskusije koja se odvija na temu nastave računarstva na Tehničkom fakultetu ukazuje da ovde postoji potreba, ali i želja da se stvari pokrenu i usmere u drugom smeru od onoga kuda trenutno "plovi ovaj brod". Mislim da je već ukazano na puno problema, koji se mogu rešiti relativno jednostavno pod uslovom da ljudski faktor to prihvati na pravi način, a to podrazumeva menjanje samog sebe i činjenje napora da se nedostaci koji potiču od nas otklone. Na taj način će se stvoriti uslovi da se i oni objektivni nedostaci prevaziđu. Pre svega mislim da Tehnički fakultet raspolaže sa dovoljno materijalnih resursa (čitajte RAČUNARA) da se nastava može učiniti praktičnijom i očiglednijom, jer će to svima doneti korist. Naravno potrebno je učiniti napor da svi - nastavnici, saradnici i naravno studenti više vremena provode na fakultetu, jer treba konačno shvatiti da samo timski rad, pa i u procesu sticanja znanja može da donese dobre rezultate. Nastavnici i saradnici moraju da shvate da treba da rade u ovakvoj vrsti institucije zato što mogu da rade 25 sati dnevno, a ne zato što mogu da ne dolaze svaki dan na posao i da za to budu ipak plaćeni. Što mogu da imaju slobodu u izboru onoga što će raditi (istraživati), što mogu da rade sa studentima koji bi u ceo ovaj proces trebalo da unose svoju energiju i želju za novim znanjima.


Nekome će se ovi moji stavovi učiniti odveć socrealistički, kako pojedinci vole da pežorativno nazivaju pozivanje na rad i entuzijazam. Ali kada se malo začeprka ispod površine može se videti da su najveća ljudska dostignuća ostvarena upravo na bazi entuzijazma pojedinaca i njihovih nastojanja da i bez adekvatne naknade rade i stvaraju.


Zato ako sebi kažemo da hoćemo da radimo, šat nam onda još nedostaje. Pa treba sesti i videti, ali objektivno šta je to što treba naučiti studente da se sutra mogu uhvatiti u koštac sa izazovima projektovanja i istraživanja u oblasti računarstva. Na osnovu toga treba osmisliti odgovarajući nastavni plan i ponuditi ga potencijalnim studentima. Naravno tu nedostaju najmanje dve stvari. A to je onaj sledeći korak:

   
• Treba osmisliti strategiju kako odškolovati nastavnike koji će svojim svakodnevnim radom biti na raspolaganju studentima, ali i nosioci onog paralelnog posla - ISTRAŽIVANJA
• Treba sačekati da počnu da dolaze još bolji studenti, što treba bude zajedno sa nastavanicima faktor sistema koji se održava u pogonu.

[Siniša Ranđić]

Studente treba prvo naučiti da koriste razvojna okruženja i alate koji se koriste za razvoj softvera. Šta bilo kome od njih vredi što zna da napiše kod za proračunavanje mesečevih mena kada čovek nikada u životu nije naučen da koristi dibager ili da kompajlira kod u nekom drugom razvojnom okruženju a koje nije recimo Microsoft Visual Express.

Apsolutno se slažem sa ovim (naravno i sa drugim iznetim stavovima) i dodatno naglađavam potrebu za ovim, jer razvoj softvera u današnje vreme ne podrazumeva držanje za određene alate, pa čak i programske jezike, kao "pijan plota" što se kod nas plastično kaže. Jednostavno treba studenta uputiti i naučiti da će on često morati da se prilagođava okolnostima, a ne da lamentira nad nepostojanjem onoga što on zna i na šta je navikao. da mora sebi da kaže "Imam vikenda da to naučim", a ne da ga to sačeka od profesora ili pretpostavljenog.

Ovde bih samo još jednom naglasio ljudski faktor, kao ključni činilac promena i kretanja u pravom smeru. Moramo svi shvatiti da se moramo menjati i koristiti prednosti raspoložive tehnike da bi proces prenosa znanja učinili efikasnijim i produktivnijim. Istrajavanje na krutim stavovima uvek se vraća kao bumerang. A pretpostavljam da to niko ne želi da oseti na vlastitoj koži!

[vukasheen]

   
• Treba osmisliti strategiju kako odškolovati nastavnike koji će svojim svakodnevnim radom biti na raspolaganju studentima, ali i nosioci onog paralelnog posla - ISTRAŽIVANJA
• Treba sačekati da počnu da dolaze još bolji studenti, što treba bude zajedno sa nastavanicima faktor sistema koji se održava u pogonu.

Ovo je verovatno i ključna stvar. Zaista za ovo neko vreme vreme koje sam proveo na fakultetu primetio sam da ima dosta vrednih i pametnih asistenata, saradnika i studentata. Naravno ima i onih drugih, ali to nije tema. Problem je što nisu dovoljno obučeni i upoznati sa metodama nastave i novim dostignućima. Možda nisu dobili poverenje profesora da menjaju stvari koje vide drugačije. A možda i nemaju gde da vide sva nova znanja i ideje ako već nemaju svoje. Koliko god Internet bio dostupan i na njemu bivalo sve i svašta, neophodna je neka bliža komunikacija između ljudi kako bi se ta znanja i ideje što brže razmenjivale. Nisu ti ljudi krivi za sve. Oni su tu došli nekim svojim dotadašnjim radom i potreban je neko ko bi morao da preuzme odgovornost za njih. Ipak je ovo relativno mali fakultet i treba biti svestan da nemaju svi ljudi izražen istraživački duh i da ih neko mora i tome naučiti. Istina je da je to trebalo od samog početka razvijati, ali su za to opet odgovrni profesori koji nisu insistirali na tome nego na nečemu drugom što su vrednovali. Šta su vrednovali to su i dobili. Sada treba da preuzmu odgovornost za to i obuče te ljude da rade kako treba, a siguran sam da oni to jedini mogu a i moraju.

Što se tiče programa računarske tehnike i načina izvođenja vežbi.
Nastavni plan je daleko od lošeg, i stvarno ne vidim neke predmete koji bi mogli da otpadnu. Možda jedan ali ne smem da kažem koji je u pitanju, da me profesor ne bi oborio na poslednjem ispitu. Prva i druga godina su dosta opterećenije od treće i četvrte. Sa druge strane primetno je da studenti ne poseduju odgovarajuća predznanja da bi se ozbiljno bavili užestručnim predmetima. I to gle čuda baš im programiranje fali. Programiranje "ruku na srce" obično predstavlja bauk za bar trečinu studenata. I kao što ste lepo rekli treba poraditi na vežbama. Kako prosećan student da nauči programiranje ako ne programira bar tri sata nedeljno. Makar to bila if petlja,a da ne pričamo od dinamičkim nizovima, listama implementiranim u redove, stekove . ...
Kao "QUICK FIX" treba studente računarske tehnike što više osloboditi mukotrpnog ispisivanja, sastavljanja praktikuma iz fizike,elektrotehnike, itd. i to svesti na obično popunjavanje već gotovih vežbi gde bi student osnovna znanja a ne gubio previše vremena. Onda će ostati vremena za intezivne vežbe na računarima. Ali računari treaže novac, nije to unimer da se ne menja 30 godina i da može da radi kako treba.

Detalje bi ostavio stručnjacima a na osnovu iskustva bi rekao sledeće:
Vežbe iz programiranja u toku prve dve godine bi trebalo da budu jako intezivne da problemi budu jednostavni i vreme jako ograničeno. Te male zadačiće bi morao da zna da reši svaki student na osnovu prethodnog zadatka ili opštepoznatog znanja. U višim godinama zadaci bi trebalo da budu okvirni i liberalniji kako bi se razvijala kreativnost i snalažljivost. Sve ostalo na predavanjima 

[marjan]

Na prvom mestu moram da primetim ono što su i ostali a to je potreba za iskusnijim profesorima i asistentima kojima je razvoj softvera jedina i isključiva zanimacija bar u poslednjih nekoliko godina plus da imaju dobran CV napunjen referencama ka praktičnim projektima

Želja je na mestu, ali i pitanje: kakva motivacija je potrebna nekome sa iskustvom senior-developera da bi radio kao asistent iz Programiranja??
Znači, em da bude kompetentan, em pedagoški stručan, em motivisan da se prevashodno posveti nastavi.
Kome je $$$ osnovni motiv, malo teže će se odlučiti za "učiteljski" hleb.
BTW, daleko od toga da impliciram da ako je Y(X) nastavnik/asistent -> ne bavi se ozbiljno poslom X.
Već, tu dolaze do izražaja oni, što kaže prof. Ranđić, koji su motivisani "onim nečim", nematerijalnim, valjda suštinskim: željom da prenesu znanje, a i sami svakodnevno uče.

[Marko Аcović]

Da se nadovezem na prethodni post. U sustini, nije bitno da li je potencijalni predavac neko iz privrede ili sa fakulteta. Bitno je da je imao iskustva sa realnim problemima kad je u pitanju projektovanje softvera. Nije isto ako je neko imao iskustva u pisanju skolskih programcica ili ako je projektovao/isprogramirao aplikaciju koja npr mora da radi u realnom vremenu ili da izdrzi velika opterecenja (npr. veliki broj konkuretnih obracanja aplikaciji) itd.

Želja je na mestu, ali i pitanje: kakva motivacija je potrebna nekome sa iskustvom senior-developera da bi radio kao asistent iz Programiranja??

Po meni postoje dva motiva. Prvi je zelja da svoje znanje prenese drugima a druga je sto je posao senior-developera daleko stresniji od posla asistenta. Ne kazem da posao asistenta nije stresan (ipak radi se sa ljudima) ali nije stresan kao posao programera u privredi.

[Adis A.]

Na prvom mestu moram da primetim ono što su i ostali a to je potreba za iskusnijim profesorima i asistentima kojima je razvoj softvera jedina i isključiva zanimacija bar u poslednjih nekoliko godina plus da imaju dobran CV napunjen referencama ka praktičnim projektima

Želja je na mestu, ali i pitanje: kakva motivacija je potrebna nekome sa iskustvom senior-developera da bi radio kao asistent iz Programiranja??

Nameće se pitanje na koji način onda dobiti/pronaći kvalitetne asistente. Sigurno ne na ustaljeni stereotip da visok prosek znači duboko i jasno poznavanje određene materije, a o pedagoškoj crti ličnosti da ne pričamo. Treba dati svima šansu.