Kakve studije računarstva trebaju Srbiji?

[Siniša Ranđić]

Akreditacija obrazovne delatnosti na fakultetima u Srbiji otvorila je mnoga pitanja. Pre svega koje to struke treba školovati, kakva struktura obrazovanja u okviru njih treba da bude i konačno da li fakulteti u Strbiji poseduju dovoljan kvalitet da bi se tako definisane studije mogle uspešno da realizuju.

Poslednjih godina pored poljoprivrede, tzv. informacione tehnologije nametnule su se kao struka ili skup struka koje bi mogle da Srbiji donesu bolje pozicioniranje u svekolikim svetskim okvirima. Pošto se problem odnosa računarstva i informacionih tehnologija razmatra u okviru druge teme ovde će se pokušati dati, makar okviran odgovor na pitanje kakve studije računarstva trebaju Srbiji?


Naravno odgovor na to pitanje nije nimalo lak i pre nego što se pokuša sa tim moraju se utvrditi potrebe Srbije za stručnjacima iz ove oblasti. I to ne samo potrebe već i struktura poslova koje će budući inženjeri računarstva moći da obavljaju u Srbiji.

Imajući u vidu dramatičan razvoj poluprovodničke tehnologije u poslednjih najmanje četiri decenije svakome je jasno daSrbija nema kapacitete tehnološke i materijalne za ovu vrstu delatnosti. Međutim, to ne znači da u Srbiji ne postoje uslovi za ono što se naziva projektovanje integrisanih elektronskih kola. Više od decenije kod nas deluju firme koje se uspešno bave ovim poslom, kao što su HDL DH, Elsys, Veriest Ventura i dr. Takođe, razvoj programabilnih logičkih, ali i kola koja imaju obeležja anlognih kola, posebno tzv. FPGA kola pružaju mogućnost da inženjeri bave projektovanjem elektronskih sklopova koristeći ove komponente na širokom planu njihove primene. Iako se široko ukazuje na mogućnosti IT ovaj segment nekako ostaje u senci. Istina još uvek se pominje investicija u fabriku "čipova", ali se postavlja pitanje da li će ona stvoriti prostor za zapošljavanje stručnjaka iz oblasti računarstva.

S druge strane široku primenu ima razvoj tzv. embedded sistema baziranih na gotovim računarskim komponentama, kao što su mikrokontroleri. Ovde je od posebnog značaja razvoj programske podrške, tzv. firmware pomoću koga se ostvaruje željena funkcionalnost ovakvih uređaja u kontekstu konkretne primene. Međutim, u ovom slučaju značajnu dimenziju u razvoju ovakvih uređaja ima konkretna primena, a sama računarska znanja su uglavnom vezana za poznavanje karakteristika koriščenih komponenata i alata za razvoj firmware.


Što se tiče softverskog sektora u Srbije se sada uglavnom razvija aplikativni softver. Ovde se može postaviti jedno jeretičko pitanje - da li treba studirati računarstvo da bi se bavili ovom vrstom programiranja. Jer za njim sledi pitanje - koje su šanse da se u Srbiji razvija sistemski softver i alati za razvoj softvera. Ovo je jedno zaista ozbiljno pitanje kojim mora da se pozabavi akademska zajednica u Srbiji, jer od dobijenog odgovora uveliko zavisi i struktura obrazovanja u oblasti računarstva, da ne kažem njegova sudbina u Srbiji.