DOKUMENTOVANJE PROJEKATA - Gde smo par godina kasnije

[Siniša Ranđić]

Kada sam pre šest godina pokretao ovu temu imao sam u vidu želju da studente podstaknem na napor da svoja teorijska i praktična znanja koja stiču na Fakultetu prošire znanjima koja treba da im omoguće da sve ono što znaju ili su uradili mogu na pravi način da predstave okruženju. Ti pokušaji nekako su koincidirali sa punim zamahom realizacije "Bolonjskog procesa" u Srbiji, koji je između ostalog trebao da obezbedi sticanje praktičnijih I primenljivijh znanja. Nažalost posle svega i iskustava sa prvim studentima koji su završili studije po novom sistemu ne može se osećati zadovoljstvo. Međutim, nije mi cilj da tražim krivca za takve rezultate, jer uzrok loših rezultata (iako ni fakulteti ni prosvetne vlasti to neće za sada da priznaju) leži u činjenici da novi sistem obrazovanja i civilizacijski dometi našeg društva nisu kompatibilni tako da neke dobre stvari nisu zaživele, ali su zato one dobre stvari iz prethodnog sistema degradirane. U tom slučaju rezultat nije teško zamisliti.
 
U kontekstu ove teme može se uočiti da studenti nikada više nisu radili tzv. seminarske radove i projekte koji po svom obimu i sadržaju često prevazilaze potrebne okvire. Međutim, umesto da se na taj način studenti osposobljavaju za izdvajanje onih najbitnijih stvari tekstovi koji prate seminarske radove i projekte po pravilu vrve od tzv. "opštih mesta", tj. najopštije poznate teorije vezane za problem  koji se tretira u radu. Zato je jedan od najvažnijih zadataka promena koje treba da uslede u srpskom visokom školstvu osposobljavanje studenata za valjano sagledavanje problema koje rešavaju uz artikulisanje najvažnije teorijske osnove i na kraju jasno prikazivanje urađenog posla okruženju. To su pored nepripremljenosti za rad pod pritiskom i rad u timskom okruženju najveći nedostaci srpskog visokog obrazovanja.