Spska javnost poslednja 2 – 3 dana bruji od zadovoljstva što je Univerzitet u Beogradu „skočio“ ma tzv.  Šangajskoj rang listi i sada se nalazi između 300 i 400 mesta na svetu. Svi, počev od rukovodstva Univerziteta do medija trude se da daju svoje objašnjenje ovog napretka. Svakako je lepo naći se u društvu velikih makar to bilo i više od 300 mesta iza onih najvećih. Međutim, valjalo bi kada euforija prođe staviti prst na čelo i zapitati se. Da li smo sami zadovoljni našim rezultatima ili su oni samo rezultat naše želje da budemo bolje rangirani i potrebe da te iste preference, iskazane kroz radove na Sci listama iskoristimo za sopstveno napredovanje u akademskoj hijerarhiji. Zar mu to ne liči na jedno te isto. A gde su uzroci i posledice?

Istovremeno u svetu se akademska zajednica uzburkala zbog činjenice da velike visokotehnološke firme sve više ulažu u sopstvene razvojne centre, a manje u istraživanja na univerzitetima. Zbog toga postoji veliki odliv istraživača iz akdemske sredine, jer u takvim firmama dobijaju bolje uslove za rad i veće plate. Izgleda da je prošlo vreme „entuzijazma neupućenih“. Univerziti posežu za tvrdnjom da će zbog odliva vrhunskih istraživača i profesora obrazovanje biti lošije. Bez želje da procenjujem šta će nam doneti budućnost ako se ovakav trend nastavi, ali što se univerziteti ne zapitaju – „Da li je uzrok tih novih trendova u nama samima“.

Da li smo se previše uljuljkali u visoka mesta na raznim listama ili u one već pominjane radove. Možda smo zbog toga izgubili dodir sa stvarnošću. Umesto da se dičimo i rangiramo Sci radovima treba zaroniti u stvarnost srpske privrede. I tu pokazati da smo majstori svoga zanata. Kad se tu iskažemo onda ćemo napredovati na svim rang listama – i kao društvo i kao pojedinci. Jer tu su uzroci i posledice.