U okviru ove stranice iznosiće se stavovi vezani za istoriju, sadašnjost i budućnost oblasti koju zovemo RAČUNARSTVO. Računarstvu, kao i svim oblastima koje se dinamično razvijaju, prati opasnost da se u vremenu izgubi njegovo pravo značenje. Računarstvo predstavlja ozbiljnu infrastrukturnu oblast, koja zahteva visok nivo znanja od onih koji se njome bave. Zbog toga se obično traže srodne protivteže, koje bi bile prihvatljive širim slojevima ljudske zajednice. Pre tridesetak godina informatika je bila ta iza koje su stajale težnje za približavanjem računarstvu, a danas su to informacione tehnologije. Činjenica je da je svi govore o informacionim tehnologijama iako se bar na prvi pogled niko nije potrudio da odgovori šta tačno pod tim podrazumeva. Ako pođemo od pojednostavljenog pristupa o informacionim tehnologijama možemo da govorimo kao konglomeratu svih tehnologija koje se bave generalno informacijama. Iz toga svakako sledi da su npr. i računarstvo i telekomunikacije deo informacionih tehnologija. Ako se prihvati ovakav pristup s pravom se može postaviti pitanje da li treba informacione tehnologije posmatrati kao nešto samobitno.
Ali ovo nije priča o informacionim tehnologijama, već računarstvu ili računarskoj tehnici kako je uobičajeni naziv na našim prostorima. Računarska tehnika se na početku svoje ere razvijala kao samobitna oblast nastala iz težnje da se automatizuje proces računanja. Razvojem tehnologije računarskih komponenata, pogotovu razvojem poluprovodničke tehnologije računarska tehnika je, na kraju XX veka sve više bila usmeravana ka razvoju računara namenjenih za podršku specijalizovanih zahteva različitih oblasti ljudske delatnosti. Na taj način od tehnike kojoj su se prilagođavale druge tehnike danas je računarska tehnika postala sluškinja.
Malo istorije
Iako je računarstvo relativno mlada tehnika nimalo nije lako napisati njenu istoriju. Jer pokušaji da se proces računanja učini lakšim verovatno su stari koliko i sam čovek. Verovatno je svako ko se dotakao prošlosti računarstva sreo sa abakusom, kao nekakvim praroditeljem računara ili bar računske mašine. Međutim, prvi koraci ka uređajima koji zaista mogu da se smatraju pretečama savremenih računara učenjeni su kada se pokušao automatizovati proces računanja.
S druge strane pokušaj da se napiše jedna sveobuhvatna istorija računarstva je preveliki izazov za bilo kog pojedinca, pa čak i za tim dobrih poznavalaca ove problematike. A veliko je pitanje da li će neko uopšte moći da napiše jednu integralnu istoriju računarstva. Zato je realno očekivati da takva istorija bude sastavljena iz mnogo pojedinačnih studija koje će se zahvaljujući povezanosti računara u Internet mogu indirektno povezati u jedinstvenu celinu.
Računarske tehnologije
Jedan od mogućih kriterijuma za istorijsko sagledavanje računara svakako su tehnologije na kojima su se bazirale računarske komponente. Ovaj pristup je odavno prerastao tehnološke aspekte i koristi se kao princip za razvrstavanje računara prema tzv. generacijama.
- I generacija – računari bazirani na elektronskim cevima;
- II generacija – računari bazirani na tranzistorima kao diskretnim komponentama;
- III generacija – računari bazirani na integrisanim kolima niskog i srednjeg stepena integracije (SSI – Small Scale Integration, MSI – Medium Scale Integration);
- IV generacija – računari bazirani na integrisanim kolima visokog stepena integracije (LSI – Large Scale Integration, VLSI – Very Large Scale Integration, ULSI – Ultra Large Scale Integration).
Već krajem sedamdesetih godina počelo se govoriti o računarima tzv. V generacije. Međutim, o njima se govorilo kao o sistemima baziranim na elementima veštačke inteligencije što je de facto odstupalo od kriterijuma uspostavljenih na bazi tehnologija izrade računarskih komponenata.
Korak napred
A onda je došlo do eksplozije poluprovodničke tehnologije i računarstvo je džinovskim koracima krenulo napred. Samo desetak godina od pojave prvog integrisanog računarskog kola – mikroprocesora, računari su počeli da ulaze u naše domove. A to je do tada bilo nezamislivo. Jer bili su veliki, teški, trošili su puno energije i nadsve bili su skupi za običnog čoveka. Za proteklih skoro četrdeset godina došlo je skoro do dramatičnih promena tako da svako od nas verovatno i ne zna koliko ima računara u svom domu. Jer nisu računari samo oni poslovični stoni računari, najčešće poznati kao PC, tableti ili mobilni telefoni. Sad se praktično u svakom kućnom aparatu nalazi računar, a da toga najčešće nismo ni svesni.
Računar je nastao iz čovekove iskonske težnje da olakša računanje – odatle i naziv. Međutim, ako se pokuša da se sagleda sva širina primene računara doći će se do zaključka da se računari danas mnogo više koriste kod primena koje de facto nisu računanje. Razvoj računara išao je za zvezdom vodiljom da se čoveku olakša svakodnevni život i rad. Međutim, danas možemo da vidimo da je računar postao moćno sredstvo za zabavu. „Zahvaljujući“ tome došlo je do gotovo paradoksa da je čovek postao rob uređaja koji je stvaran sa idejom da čoveka odmeni u mnogim poslovima. Zbog toga računarstvo, osim sa tehničko – tehnološkog aspekta treba posmatrati i sa socio – psihološkog stanovišta.
Kako dalje?
Danas se sve više govori o računaru kao osnovi za tzv. veštačku inteligenciju. Zbog toga se čovečanstvo verovatno nalazi pred najvećim izazovom u svojoj istoriji. Jer do sada je sam čovek odlučivao o sudbini drugih ljudi, ali i sopstvenoj. Naravno pri tome do izražaju nisu dolazile samo dobre strane čoveka. Jer ako se osvrnemo iza sebe videćemo da su istoriju čovečanstva više obeležili ratovi. A u njima su po pravilu do izražaja dolazile loše strane čoveka. Ali ako veštačka inteligencija postane stvarnost na način kako to mnogi zamišljaju onda se postavljaju mnoga pitanja. Ono glavno je – Da li će čovečanstvo sopstvenu sudbinu staviti u ruke mašine?