Pad na tzv. Šangajskoj listi koji je doživeo Univerzitet u Beogradu u odnosu na prošlu godinu ponovo je u žižu javnosti stavio položaj nauke i istraživanja u Srbiji. I opet je u prvi plan istaknut novac. Osnovni uzrok je po mišljenju većine, koja je bila u prilici da se o tome javno oglasi je nizak nivo ulaganja u nauku. Pri tome se uglavnom radi o paušalnim, kako se to kod nas kaže „od oka“ izrečenim stavovima. Možda prvi put su u današnjoj „Politici“ (22. avgust 2019. godine) izneti neki opipljiviji podaci. A i bez toga činjenice su neumoljive. Bojim se da bi opet mogli da pomenemo opet priču o glavi i nogama. Jer izgleda da smo mi te delove tela nekako pobrkali.

Gde su problemi?

Srbija, tj. resorno Ministarstvo ni danas ne zna koliko istraživača deluje u Srbiji. Kakva je njihova struktura prema oblastima u kojima rade, koliko godina iskustva poseduju i kakvi su njihovi nuačno – istraživački preferencijali. Takođe, niko nije eksplicitno objavio koliko je novca potrošeno u okviru aktuelnog projektnog ciklusa, koji traje od 1. januara 2011. godine. Naravno bilo bi interesantno da se zna koliko je potrošeno po istraživaču kako za plate tako i za materijalne troškove. Tek tada bi mogli da sagledamo pravo materijalno stanje srpske nauke.

Tokom aktuelnog projektnog ciklusa praktično jedini kriterijum za vrednovanje rezultata istraživanja bili su radovi objavljeni u časopisima na tzv. Sci listama. Pri tome se zaboravlja pojava objavljivanja radova u časopisima kao što su bosanski TTEM (Technics Technologies Education Management) i rumunski Metalurgia International. Ni danas nije poznato koliko je novca iz naučnih fondova potrošeno za plaćanje objavljivanja radova u pomenutim časopisima. A to nisu bili jedini takvi časopisi gde su naši naučnici publikovali svoje rezultate. Takođe, bilo bi interesantno videti u kojoj meri su takvi radovi omogućili napredovanje u nastavničkim i istraživačkim zvanjima. Odnosno polsužili za opravdavanje rada na projektima koje je Ministarstvo finansiralo.

Šta stvarno hoćemo?

Mediji se poslednjih dana bave i profesorom Radenovićem koji sada radove objavljuje pod tzv. afilacijom Univerziteta iz Saudijske Arabije. I to se navodi kao najvažniji razlog zašto je došlo do pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Niko iole ozbiljan ne može i ne sme da prenebregne rezultate profesora Radenovića. Ali ako je izostanak njegovih rezultata uticao na taj pad onda ima nešto „trulo u državi Danskoj“.

Ovo je jedna suviše ozbiljna tema da bi je bilo koji pojedinac mogao sagledati na sveobuhvatan način. Ali neka ad hoc pitanja mogu da se postave. Bez imalo zazora može se postaviti pitanje da li je nama prvenstveni i jedini cilj da naši univerziteti budu po svaku cenu što bolje plasirani na raznim akademskim listama. Što pri tome nemamo čak ni ideju kako da to lokalno iskoristimo nije izgleda preterano važno. Odnosno koliko će te pozicije na listama poput Šangajske uticati na srspku privredu niko ne razmatra. Takođe, zaboravlja se da povećanje ulaganja u nauku može da podnese samo produktivna i izvozno orijentisana privreda. Osim ako se nećemo, zbog nauke dodatno zaduživati. Mnogi su zaboravili da je za poslednji projektni ciklus uzet kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Zato opet pominjem priču o glavi i nogama. Konačno stanimo ipak samo na noge.