Opet je na tapetu „Bolonja“. Studenti u Srbiji su pokrenuli akciju potpisivanja peticije za ukidanje „Bolonje“. Ta akcija i sve priče koje su pratile uvođenje „Bolonjskog procesa“ u srpsku visokoškolsku obrazovnu praksu nameću više pitanja. Ali samo par njih je suštinsko. Šta je to bilo loše u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji da ga je trebalo ad hoc prilagođavati nekim novim trendovima, pre svega u Evropi? Da li su neki elementi obrazovnog procesa definisani „Bolonjskom deklaracijom“ mogli da se realizuju i bez rezova koji su napravljeni po nekom zamišljenom diktatu koga u suštini i nema u deklaraciji? Da li je trebalo po svaku cenu sistem obrazovanja u Evropi, a time i u Srbiji prilagođavati tzv. američkom modelu, jer će se time tobože obezbediti veća efikasnost studiranja? Ja nemam dilemu.

Činjenica je da obrazovni proces ne može da se promeni preko noći. Potrebno je vreme da se iskristališu dobre i loše strane novog procesa. Zar to nismo iskusili kroz uvođenje usmerenog obrazovanja u srednje škole pre tri decenije. Posledice se još uvek osećaju! Upravo su se zato posledice „Bolonje“ možda i brže osetile. Jer posle ovih par godina iskustva sa novim pristupom u visokoškolskom obrazovanju slobodno mogu da konstatujem da samo ovaj nivo obrazovanja spustili ka srednjoškolskom obrazovanju.

Možda je povećana efikasnost studiranja i znanje izraženo kroz srednje ocene studija. Ali se bojim da je znanje u onom funkcionalnom smislu drastično palo. Jer studenti sve manje uče kako se razmišlja, da bi se sutra lakše mogli snalaziti u nepoznatim situacijam. Na delu imamo upravo suprotan trend da se na ispitu/kolokvijumu očekuju zadaci u kojima će oni prepoznati ono što su obrađivali tokom nastave. Iskustva iz neposredne prakse pokazuju da čak i najpoznatiji fakulteti u Srbiji školuju takve kadrove.

Večito pitanje krivice, a ja nemam dilemu

Naravno u ovakvim situacijama nameće se pitanje – ko je kriv? Sigurno je važno znati odgovor i na takvo pitanje bar zbog toga da isti ne bi ponovo bili u situaciji da ponavljaju greške. Makar samo pokušavali da poprave postojeće stanje. Mislim da niko ne spori potrebu za permanentnim prilagođavanjima visokoškolskog obrazovanja promenama koje se dešavaju na tehničko – tehnološkom pa i civilizacijskom planu.

Svakako da je u tom poslu postizanje efikasnosti jedan od najvažnijih ciljeva. Ali on ne sme da bude u koliziji sa kvalitetom znanja koje studenti treba da ponesu po okončanju studija. S druge strane sigurno je značajna intencija „Bolonjske deklaracije“ o jedinstvenosti akademskog prostora u Evropi. A upravo su to stvari koje su u praktičnoj realizaciji „Bolonjskog procesa“ najmanje zastupljene.

Nema sumnje da stvari treba menjati i tražiti prava rešenja. Jer samo konstatovanje da postoje problemi i lamentiranje nad posledicama može samo da pogorša i onako loše stanje. Nažalost u Srbiji za to trenutno nema volje.