Home » Articles posted by Siniša Ranđić

Author Archives: Siniša Ranđić

Poslednje izmene

Kalendar

jul 2019.
P U S Č P S N
« jun    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  

Ambijentalna udobnost

AgTech meetup „Sinergija IKT i poljoprivrede“

U Startit Centru Novi Sad u ponedeljak 27. maja 2019. godine održan je AgTech meetup. Tema skupa bila je „Sinergija IKT i poljoprivrede“. U okviru ove manifestacije dr Uroš Pešović je imao izlaganje pod naslovom „Primena bežičnih senzorskih mreža u poljoprivredi“. Detaljnije o ovom događaju može se videti na stranici – Sinergija IKT i poljoprivrede

Održano predavanje „Verifikacija čipova u automobilskoj industriji“

U utorak 28. maja 2019. godine saradnici firme VTool održali su predavanje pod naslovom „Verifikacija čipova u automobilskoj industriji“. U okviru predavanja predstavljeni su i alati koji se koriste za verifikaciju integrisanih kola. U okviru toga predstavljen je i alat Cogita koji je razvijen u firmi VTool.

Firma VTool planira da počev od jula 2019. godine organizuje novi krug prakse za studente Fakulteta. Zainteresovani studenti mogu da dostave svoj CV do 10. juna 2019 na Email: jobs@thevtool.com.

Otvaranje startap centra

Sutra, 24. maja 2019. godine u Domu kulture se otvara regionalni startap centar Naučno – tehnološkog parka Čačak. Otvaranje je u 12 sati. Startap centar je realizovan uz podršku Vlade Republike Srbije, Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj i grada Čačka.

Relativizacija

Često se može čuti, „Nismo mi najgori“. Iza ove fraze krije se opasna stvar. Jer i mi možemo biti loši, ali ćemo naći nekoga ko je još lošiji od nas. Zahvaljujući tome referentna tačka može da se spusti dovoljno nisko da i jako loši postanu dobri. Primeri za ovo postoje svuda oko nas. I mislim da ih ne treba posebno nabrajati. Jer majstori smo za ono što se zove – relativizacija.

Zajednica, ma kog obima bila mora da ima izgrađene vrednosne kriterijume. To podrazumeva da mora da postoji referentna tačka na kojoj se deli dobro od lošeg. I tada za svakoga cilj treba da bude da se nađe na pozitivnoj strani vrednosne skale. U protivnom ako se nalazimo sa leve strane onda smo u svakom slučaju loše. To što ima lošijih od nas ne može da bude opravdanje. A još manje nešto što će izazivati zadovoljstvo. A relativizacija sve to omogućava i dozvoljava.

Problem relativizacije je naročito značajan u društvenim segmentima koji određuju dalje napredovanje zajednice. A obrazovanje i nauka su sigurno takvi društveni segmenti. Pogotovu ako se prepliću, kao što je slučaj kod visokoškolskog obrazovanja. Da bi se bio uspešni deo akademske zajednice nije dovoljno imati popunjenu budžetsku kvotu studenata. Ili imati nastavnike i saradnike koji objavljuju radove u časopisima na Sci listama.

relativizacija

A vozovi prolaze

Skoro će decenija ipo kako smo Zakonom iz 2005. godine zakoračili u „Bolonjsku eru“. Očekivalo se da ćemo dobiti bolje visoko školstvo sa efikasnijim obrazovnim procesom i stvaranje stručnjaka koji će u startu biti bolje praktično potkovani od svojih prethodnika. Hteli ne hteli moramo da budemo pošteni i da konstatujemo da praktično ništa od toga nije ostvareno. Mi matori smo imali sreću da je u nekadašnjoj državi postojala privreda koja je mogla da nas osposobi za siguran hod kroz život, tj. da nadomesti ono što nije učinjeno na fakultetima. Danas nema privrede koja je sposobna za to, a fakulteti daju još manje praktičnih znanja. Ali to je kako se kaže „već viđeno“. A i vozovi prolaze.

Akreditacija kao rešenje, a vozovi prolaze

Međutim, pomenuti Zakon je u visoko školstvo uveo pojam akreditacije različitih delatnosti koje obavljaju fakulteti, pa tako i obrazovne delatnosti. Trenutno se Srbija nalazi pred trećim krugom akreditacije, a sve se čini kao da stvari idu u kontra smeru. Umesto da akreditacija garantuje kvalitet obrazovnog procesa ona je postala samo paravan iza koga se često odvijaju vrlo nekvalitetne stvari. Na sajtovima visokoškolskih ustanova naći će se akreditacioni materijali u kojima se kroz razne tekstove „argumentuje“ ispunjenost raznih standarda kvaliteta. A da li je baš tako, pa treba staviti prst na čelo i dobro razmisliti. A vozovi prolaze.

Poslednjih godina uočljivo je da fakulteti širom Srbije akredituju nastavne planove i programe u oblasti informacionih tehnologija ili sličnih oblasti samo predstavljenih pod drugim prepoznatljivim imenima. Čak to radi i oni fakulteti koji nemaju nikakvu tradiciju u pomenutoj oblasti. Ali to je sada u trendu i ko bi im zamerio. A trebalo bi. Ako niko drugi onda oni koji su plaćeni – Agencija za akreditaciju. Oni bi trebalo da znaju da li sve u predloženim kurikulumima ima smisla i da li su svi predviđeni nastavnici kompetentni za izvođenje nastave iz predmeta uz koje je navedeno njihovo ime.

Ako se time ne pozabavimo, vozovi će prolaziti. A rezultat će biti svršeni studenti sa znanjem koje je daleko od prakse koja ih čeka. Možda već iza ugla.

Taoci digitalnog sveta

„Svako vreme svoje breme nosi“. Svakim danom srećemo se sa citiranjem sličnih izreka, kojima pojedinci žele da na okruženje ostave utisak i pokažu svoju visokoumnost. Naravno ovu izreku nisam naveo da bih se i sam predstavio okruženju. Radi se o čisto preventivnoj ogradi, jer se bojim da će mi mnogi posle ovog teksta spočitavati kako sam deo retrogradnog dela društva i kako ne osećam duh vremena u kome živimo. A samo razmišljam i kažem da smo taoci digitalnog sveta.

Na pisanje me je navela Kolumna nedelje u današnjoj „Politici“ iz pera Aleksandra Apostolovskog, „Mobilni klinci“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/427395/Pogledi/Mobilni-klinci). U svom tekstu on govori o načinu života mlade generacije, pre svega u Srbiji. I to mladih od samo par godina pa do tzv. tinejdžera. Odmah da kažem da se slažem sa tim što je uvaženi novinar napisao. Ali upravo zbog toga hoću dodatno da postavim pitanje. Šta mi kao društvo činimo da mlada generacija izađe iz svog virtuelnog sveta, baziranog na računarima, mobilnim telefonima i zakorači na svetlost dana. Upravo „matori“, usuđujem se da to kažem, želeći da se dodvore mladoj generaciji čine ogromne greške, koje je teško otkloniti na generacijskom nivou. A ona najveća greška je da takoreći od samog rođenja mladom biću u ruke guramo visokotehnološke spravice čineći od njih taoce digitalnog sveta za ceo život.

Mladi – taoci digitalnog sveta

Neko će reći da se mladi ipak bave sportom. Ali pogledajmo kako se to praktikuje, jer sve je isprogramirano. Nema više one nekadašnje spontanosti kada su se deca posle škole okuplja i časkom delila u igri na dva gola napravljena od školskih torbi ili delova skinute odeće. Ko još igde viđa devojčice koje se igraju školice. Da li se sećate kada ste poslednji put videli dečurliju kako se igra žmurke. Da neke druge dečije igre i ne spominjem. Da bilo je tu oguljenih kolena, ogrebotina, ali su se sticale i neke veštine.

Nisam ja protiv digitalnog sveta. Pa njemu sam posvetio ceo radni vek, i još uvek sam deo te priče. Ali moramo naći meru i petaka uputiti ka spoznaji stvarnog sveta oko nas. A ne terati ga da se bavi programiranjem. A on čestito ne zna mnogo toga što mu je već u tim godina bitno za život. Zato je ona misoa sa početka ove priče i te kako važna. Breme koje nosimo i kao društvo i kao pojedinci danas je mnogo veće od bremena koje su nosili naši preci. Pokušajmo da ga smanjimo bar našim potomcima.

Praksa u firmi Fujitsu iz Augzburga

Obaveštavaju se studenti računarskog inženjerstva da postoji mogućnost da se stručna praksa obavi u firmi Fujitsu u Augsburgu (Nemačka). Trajanje prakse je 10 (deset) meseci, od 1. juna 2019. do 1. aprila 2020. godine. Uslov je da su odslušali najmanje drugu godinu studija i da nisu diplomirali.

Zaintersovani studenti za detaljnije informacije mogu da se obrate Siniši Ranđiću u Laboratoriji za računarsku tehniku.

 

Aut digitalizacija aut nihil

Ako bih krenuo da se vraćam u istoriju neminovno bih morao da se ponavljam. Ali zar se ne kaže da je istorija učiteljica života. Za samo trideset godina na ovim našim prostorima doživeli smo prave jezičke veleobrte sve vreme govoreći o istoj stvari. Prvo beše informatika, pa informacione tehnologije, a danas ne može da se zamisli dan, a da se ne priča o digitalizaciji. Kao neko ko je skoro pola veka deluje u oblasti računarstva trebalo bi da budem zadovoljan, jer će konačno računar postati sredstvo dobrobiti čovečanstva u najširem smislu te reči. Jasno je da za mene ne postoji dilema u tom pogledu, ali ima nešto što me brine. Da li je digitalizacija sredstvo ili cilj koji treba ostvariti na nivou ljudske civilizacije. Bojim se da opet pomalo grešimo. Taman toliko da posledice mogu da budu dalekosežne. Zato moramo postaviti pitanje – Aut digitalizacija aut nihil?

Da li je budućnost – Aut digitalizacija aut nihil

Ono što je neophodno učiniti da bi digitalizacija naših života imala uspeha podrazumeva stvaranje uslova da se svaki građanin upozna sa mogućnostima primene informaciono – komunikacionih tehnologija. Pre svega sa aspekta efikasnijeg obavljanja mnogih svakodnevnih poslova. Efikasnošću u obavljanju poslova stvorili bi se uslovi da savremeni čovek može više vremena da se posveti samom sebi i svojoj porodici. Da vodi zdraviji život sa više fizičke aktivnosti i naravno da se, kako se to nekad popularno govorilo kulturno uzdiže. Naravno to se neće postići ako u našim životima dominantni postanu upravo nusprodukti digitalizacije, npr. društvene mreže.

Uspešnost digitalizacije ne garantuje uvođenje programiranja od samog početka školovanja. Umesto toga upoznavanje sa pravim dometima digitalizacije mora biti utkano u ceo obrazovni proces. Samo na taj način će moći da se napravi kod čoveka stvori sposobnost da razlikuje žito od kukolja. Tj. šta je korisno u tzv. digitalnom svetu, a šta je u najmanju ruku nepotrebno.

Svaki normalan čovek složiće se da je cilj savremene civilizacije slobodnomisleći čovek. Čovek koji će znati da donosi celishodne i prave odluke. Naravno pri tome koristeći savremena tehnička i tehnološka dostignuća da bi proces donošenja odluka bio brži i lakši. A ne da tog istog čoveka zameni mašina, preko koje će odluke „donositi“ njeni zlonamerni tvorci. Ili nam je možda draži odgovor koji sam još pre više od tri decenije dobio od mladog čoveka na pitanje kako „stoji sa matematikom“. „Ja toliko dobro znam da radim sa računarima da mi je matematika nepotrebna“. Mislim da je komentar nepotreban, a moguće posledice nesagledive.

Otvorena kancelarija firme VTool

Izraelska firma VTool, proizvođač alata za verifikaciju, kao i samu verifikaciju integrisanih kola, početkom februara otvorila je svoju kancelariju u Čačku. Prvi polaznici prakse u novotvorenoj kancelariji su studenati Fakulteta tehničkih nauka u Čačku.

Na prekretnici

Prilikom prošlog javljanja bavih se problematikom izbora između Windows i Linux operativnog sistema. U međuvremenu malo razmišljah o širim aspektima računarskog obrazovanja, pa čak i generalno obrazovanja u oblasti tehnike. Jedan kolega, koji je sigurno dobro upoznat sa stanjem u oblasti poluprovodničke tehnologije i projektovanja integrisanih kola, pre neki dan u razgovoru iznese skeptičan stav po pitanju bavljenja naukom u Srbiji. I sam delim slično mišljenje, ma koliko to bio jeretički stav. Ali svako želi da bude objektivan ne bi smeo da ostane slep pred činjenicama. Jer naše društvo se nalazi, malo je to reći – na prekretnici.

S jedne stanje srpske privrede je daleko od onog nivoa koji je bio na kraju 80 – tih godina prošlog veka. A oni koji pamte to doba znaju da je u toj pretposlednjoj deceniji XX veka došlo do usporavanja privrednih tokova. Istovremeno statistika pokazuje da danas imamo doktora nauka više nego ikada u istoriji. Bez imalo cinizma trebalo bi očekivati da povećani broj obrazovanih i stručnih kadrova najvišeg ranga bude jedan od motora privrednoj razvoja. Ali nije tako.

Društvo na prekretnici

Ovaj debalans zahteva da se celo društvo zamisli nad svojom budućnošću u sektoru obrazovanja. Niko ne može da ospori da jednoj zajednici treba što više obrazovanih građana. Ali to ne može i ne sme da se odvija na principu „neka svi studiraju dok ne rešimo privredne i ekonomske probleme“. Takav koncept je na ovim prostorima prisutan već pola veka. Isto tako jedan krajnje liberalan koncept da je „svako kovač svoje sreće“ pa i u izboru zanimanja, može da bude poguban. Dovoljno je podsetiti se najsvežijih primera vezanih za školovanje menadžera. A po svoj prilici i sličan trend u oblasti tzv. informacionih tehnologija mogao bi da se završi na sličan način.

Zato je veoma važno da se čitavo društvo angažuje u traženju optimalnih pristupa obrazovanju. Jer samo na taj način ćemo doći do kvalitetnih kadrova. U tom kontekstu veoma je važna sinergija na relaciji država – obrazovne institucije. Dražava treba da obezbedi adekvatne uslove za rad škola i univerziteta. A pre svega fakulteti treba da se staraju da njihovi kadrovi budu što je moguće višeg kvaliteta. To podrazumeva da nastavnici pored visokog nivoa teorijskih znanja poseduju odgovarajuća praktična znanja. Jer sam na taj način će u potpunosti moći da se zadovolje potrebe za obrazovanjem savremenih stručnjaka.