Home » Articles posted by Siniša Ranđić

Author Archives: Siniša Ranđić

Poslednje izmene

Kalendar

novembar 2019.
P U S Č P S N
« okt    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

Ambijentalna udobnost

Indukovane potrebe

Iako sam imao puno ideja o kojima je vredelo nešto napisati nikako nisam mogao da sklopim tekst kakav bih želeo. Ne znam da li ću ni ovog puta u tome uspeti. Ali me je razgovor sa starim prijateljem i kolegom naterao da ipak pokušam. U proteklih nekoliko godina nisam koristio javni prevoz u Beogradu. Zato sam odlučio da ovaj boravak u prestonici iskoristim i da se ponovo upoznam sa „čarima“ gradskog prevoza. Pored prilično neorganizovanog prevoza i velikih gužvi u prevozu uočio sam gotovo svaki putnik ni u prevozu ne može bez njegovog veličanstva – mobilnog telefona. Svi jednostavno kuckaju ili vode nekakve razgovore. Pošto je mobilni telefon de facto mali računar odavno sam shvatio da se računari u najvećoj meri više ne koriste u svoj osnovnoj ideji, već jednostavno za zabavu. A onda u razgovoru na tu temu, pomenuti prijatelj upotrebi termin – indukovane potrebe.

Šta se krije iza – indukovane potrebe

Mnogi se neće složiti sa ovom tezom, uostalom juče sam potvrdu za to dobio kroz razgovor sa drugim kolegama. Ali činjenica je da ima malo realnih potreba za držanjem u ruci mobilnog telefona, dok se čak i oni srećnici koji su se domogli sedišta bore da održe ravnotežu u autobusima koji se kreću kroz uske, strme i krivudave beogradske sokake. Neko nas je ubedio da ćemo sa mobilnim telefonom biti efikasniji, brži i uspešniji u životu. Da baš i nije tako možemo se uveriti na svakom koraku. Jer nametnut nam je neopravdano brz način življenja. Neogdovorni i nevaspitani ljudi vas bombarduju porukama u njima pogodno vreme. I to sve pravdajući potrebama efikasnosti u poslu i ostvarivanju boljih rezultata rada. A da li je to baš tako, neka svako prosudi.

Neupitno korišćenje i oslanjanje na tekovine tzv. informaciono – komunikacionih tehnologija čini nas krajnje zavisnim od njih. Istovremeno smanjuje potrebu za razmišljanjem i samostalnim donošenjem odluka. O posledicama treba svako da dobro razmisli. Jer umesto zadovoljenja prirodnih ljudskih potreba živimo u svetu u kome dominiraju indukovane potrebe. A njih nam nameću oni kojima je pre svega stalo do ličnog interesa.

Međunarodni sajam zaštite životne sredine – EcoFair 2 – 4. oktobra 2019. godine

Na Beogradskom sajmu od 2 – 4. oktobra održane su tri sajamske izložbe: Energetika (Međunarodni sajam energetike), EcoFair (Međunarodni sajam zaštite životne sredine) i iSEC (Međunarodni sajam pametnih tehnologija). U okviru sva tri sajma pored izlagačkog bio je zastupljen i stručno – konferencijski segment. U okviru EcoFair sajma održano je sedam panel diskusija i tri radionice. U okviru panela IV – IT i životna sredina – Digitalna transformacija zaštite životne sredine – u funkciji unapređivanja privrede učestvovao je Siniša Ranđić. Kroz izlaganje su predstavljene istraživačke aktivnosti na Fakultetu tehničkih nauka iz Čačka. Poseban osvrt je dat na primenu informacionih tehnologija u zaštiti životne sredine. Detaljanije o pratećim stručnim dešavanjima na Sajmu može se videti iz odgovarajućeg programa.

sajam zaštite životne sredine

Nauka i fudbal

Oni koji se sećaju fudbala znaju kako je on izgledao do kraja šesdesetih godina prošlog veka. A onda se pojavio Rinus Mihels i sa Ajaksom uveo tzv. “totalni fudbal”. Fudbal koji se danas igra je više nego ikad totalan. Valjda je jedino golmanu uloga jasno definisana. Svi ostali po potrebi moraju da igraju na svakom mestu u timu. Ako se detaljnije analizira fudbal i sve ono što se oko njega dešava može se slobodno reći da je on od igre postao prava nauka. Kondicione pripreme, ishrana, taktika u sve se umešala nauka. Sve je to pomalo logično. Jer je od najvažnije sporedne stvari na svetu fudbal postao de facto nova privredna grana. U kojoj se vrte milioni dolara, evra, funti. A uskoro će se možda vrteti i milijarde.

A nauka

S druge strane u nauci kao da su počele da se primenjuju neke tehnike iz fudbala. Nažalost ne one najbolje. Prema medijima i izjavama mnogih poslenika u oblasti istraživanja i nauke loše stanje u ovom društvenom segmentu se pripisuje nedostatku novca. Tačnije nedovoljnom izdvajanju u nauku od strane države. Bojim se da problem nije tako jednostavan. Ako se pođe od novca kao bitnog faktora za uspeh naučno – istraživačkog rada moraju se postaviti dva pitanja. Kako se taj novac troši i naravno ko ga obezbeđuje. Što se tiče obezbeđivanja novca naučno – istraživačka javnost očekuje da novac treba da obezbedi država. Niko ne razmišlja o drugim mogućim izvorima finansiranja nauke. A sa druge strane malo se priča o tome kako se troši novac, najvažnije je da ga nema. Niko ne iznosi podatke o tome koliki udeo sredstava uloženih u nauku odlazi na materijalne troškove, a koliki na honorare istraživača. Želeći da se pokažemo u boljem svetlu nego što objektivno jesmo sve više se pribegava fudbalskim rešenjima. Kao ono što je „preskakanje sredine terena“. Pošto – poto želimo da se što bolje plasiramo na kojekakvim listama, poput one najčešće spominjane Šangajske. A niko ne postavlja pitanje da li našu nauku gradimo poput „čardaka ni na nebu ni na zemlji“. A kad tamo doživimo pad uzroke tražimo na pogrešnoj strani. Niko se ne zapita, iskreno za sebe – Koliko su nam istraživanja i nauka zaista dobri?

I tu se vraćamo sličnosti na relaciji nauka i fudbal. Nažalost gledano na svetskom nivou fudbal je zaista postao nauka. A li zato naša nauka i naš fudbal imaju puno sličnosti. Kako to prevazići, bar što se nauke tiče je predmet posebne priče. Za početak trebaće nam malo više – entuzijazma neupućenih.

Opet o glavi i nogama

Pad na tzv. Šangajskoj listi koji je doživeo Univerzitet u Beogradu u odnosu na prošlu godinu ponovo je u žižu javnosti stavio položaj nauke i istraživanja u Srbiji. I opet je u prvi plan istaknut novac. Osnovni uzrok je po mišljenju većine, koja je bila u prilici da se o tome javno oglasi je nizak nivo ulaganja u nauku. Pri tome se uglavnom radi o paušalnim, kako se to kod nas kaže „od oka“ izrečenim stavovima. Možda prvi put su u današnjoj „Politici“ (22. avgust 2019. godine) izneti neki opipljiviji podaci. A i bez toga činjenice su neumoljive. Bojim se da bi opet mogli da pomenemo opet priču o glavi i nogama. Jer izgleda da smo mi te delove tela nekako pobrkali.

Gde su problemi?

Srbija, tj. resorno Ministarstvo ni danas ne zna koliko istraživača deluje u Srbiji. Kakva je njihova struktura prema oblastima u kojima rade, koliko godina iskustva poseduju i kakvi su njihovi nuačno – istraživački preferencijali. Takođe, niko nije eksplicitno objavio koliko je novca potrošeno u okviru aktuelnog projektnog ciklusa, koji traje od 1. januara 2011. godine. Naravno bilo bi interesantno da se zna koliko je potrošeno po istraživaču kako za plate tako i za materijalne troškove. Tek tada bi mogli da sagledamo pravo materijalno stanje srpske nauke.

Tokom aktuelnog projektnog ciklusa praktično jedini kriterijum za vrednovanje rezultata istraživanja bili su radovi objavljeni u časopisima na tzv. Sci listama. Pri tome se zaboravlja pojava objavljivanja radova u časopisima kao što su bosanski TTEM (Technics Technologies Education Management) i rumunski Metalurgia International. Ni danas nije poznato koliko je novca iz naučnih fondova potrošeno za plaćanje objavljivanja radova u pomenutim časopisima. A to nisu bili jedini takvi časopisi gde su naši naučnici publikovali svoje rezultate. Takođe, bilo bi interesantno videti u kojoj meri su takvi radovi omogućili napredovanje u nastavničkim i istraživačkim zvanjima. Odnosno polsužili za opravdavanje rada na projektima koje je Ministarstvo finansiralo.

Šta stvarno hoćemo?

Mediji se poslednjih dana bave i profesorom Radenovićem koji sada radove objavljuje pod tzv. afilacijom Univerziteta iz Saudijske Arabije. I to se navodi kao najvažniji razlog zašto je došlo do pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Niko iole ozbiljan ne može i ne sme da prenebregne rezultate profesora Radenovića. Ali ako je izostanak njegovih rezultata uticao na taj pad onda ima nešto „trulo u državi Danskoj“.

Opet o glavi i nogama

Ovo je jedna suviše ozbiljna tema da bi je bilo koji pojedinac mogao sagledati na sveobuhvatan način. Ali neka ad hoc pitanja mogu da se postave. Bez imalo zazora može se postaviti pitanje da li je nama prvenstveni i jedini cilj da naši univerziteti budu po svaku cenu što bolje plasirani na raznim akademskim listama. Što pri tome nemamo čak ni ideju kako da to lokalno iskoristimo nije izgleda preterano važno. Odnosno koliko će te pozicije na listama poput Šangajske uticati na srspku privredu niko ne razmatra. Takođe, zaboravlja se da povećanje ulaganja u nauku može da podnese samo produktivna i izvozno orijentisana privreda. Osim ako se nećemo, zbog nauke dodatno zaduživati. Mnogi su zaboravili da je za poslednji projektni ciklus uzet kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Zato opet pominjem priču o glavi i nogama. Konačno stanimo ipak samo na noge.

Traženje mesta pod Suncem

Imam vremena pa razmišljam o prošlosti. Šta bi to danas drugačije radio i koje greške ne bih pravio. Jer ceo život nam liči kao traženje mesta pod Suncem. Zato greške i jesu sastavni deo života. A hteli bi da ih bude što manje. Međutim, ipak nam se često dešava da „kola odu niza stranu“. Tj. da srljamo u greške iako smo svesni da tako ne treba činiti.

Na drugom polu ovog problema stoji pitanje mere. A to najčešće znači da nam želje i emocije nisu u saglasnosti sa realnošću. Doduše ima i suprotnih pojava, kada nas strah sputa i spreči da iskažemo prave vrednosti. Ne zna se šta je gore? Možda ipak malo ono prvo. Ako nas neki spolašnji uticaj ne vrati „k spoznaniju prava“ teško ćemo sami priznati da nismo nečemu dorasli. Zato svaka zajednica pokušava da uvede vrednosne kriterijume. Oni treba da obezbede da se svako nađe na onom nivou koji odgovara njihovim sposobnostima. Ali majstori smo da izigramo te kriterijume. Sve krijući se iza nekih drugih pravila.

I jednom kada prekršimo vrednosne kriterijume onda to postaje opravdanje za sve naredne slične postupke. Kad bi posledice bile odmah vidljive lako bi se vratili na pravi put. Nažalost najčešće protekne puno vremena pre nego postanemo svesni promašaja. A sve nam se nekako nameće opravdanje – sve je to traženje mesta pod Suncem. Pri tome ne treba zaboraviti da svaki čovek ima svoje mesto pod Suncem. Ali ono treba da bude u skladu sa stvarnim vrednostima.

AgTech meetup „Sinergija IKT i poljoprivrede“

U Startit Centru Novi Sad u ponedeljak 27. maja 2019. godine održan je AgTech meetup. Tema skupa bila je „Sinergija IKT i poljoprivrede“. U okviru ove manifestacije dr Uroš Pešović je imao izlaganje pod naslovom „Primena bežičnih senzorskih mreža u poljoprivredi“. Detaljnije o ovom događaju može se videti na stranici – Sinergija IKT i poljoprivrede

Održano predavanje „Verifikacija čipova u automobilskoj industriji“

U utorak 28. maja 2019. godine saradnici firme VTool održali su predavanje pod naslovom „Verifikacija čipova u automobilskoj industriji“. U okviru predavanja predstavljeni su i alati koji se koriste za verifikaciju integrisanih kola. U okviru toga predstavljen je i alat Cogita koji je razvijen u firmi VTool.

Firma VTool planira da počev od jula 2019. godine organizuje novi krug prakse za studente Fakulteta. Zainteresovani studenti mogu da dostave svoj CV do 10. juna 2019 na Email: jobs@thevtool.com.

Otvaranje startap centra

Sutra, 24. maja 2019. godine u Domu kulture se otvara regionalni startap centar Naučno – tehnološkog parka Čačak. Otvaranje je u 12 sati. Startap centar je realizovan uz podršku Vlade Republike Srbije, Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj i grada Čačka.

Relativizacija

Često se može čuti, „Nismo mi najgori“. Iza ove fraze krije se opasna stvar. Jer i mi možemo biti loši, ali ćemo naći nekoga ko je još lošiji od nas. Zahvaljujući tome referentna tačka može da se spusti dovoljno nisko da i jako loši postanu dobri. Primeri za ovo postoje svuda oko nas. I mislim da ih ne treba posebno nabrajati. Jer majstori smo za ono što se zove – relativizacija.

Zajednica, ma kog obima bila mora da ima izgrađene vrednosne kriterijume. To podrazumeva da mora da postoji referentna tačka na kojoj se deli dobro od lošeg. I tada za svakoga cilj treba da bude da se nađe na pozitivnoj strani vrednosne skale. U protivnom ako se nalazimo sa leve strane onda smo u svakom slučaju loše. To što ima lošijih od nas ne može da bude opravdanje. A još manje nešto što će izazivati zadovoljstvo. A relativizacija sve to omogućava i dozvoljava.

Problem relativizacije je naročito značajan u društvenim segmentima koji određuju dalje napredovanje zajednice. A obrazovanje i nauka su sigurno takvi društveni segmenti. Pogotovu ako se prepliću, kao što je slučaj kod visokoškolskog obrazovanja. Da bi se bio uspešni deo akademske zajednice nije dovoljno imati popunjenu budžetsku kvotu studenata. Ili imati nastavnike i saradnike koji objavljuju radove u časopisima na Sci listama.

relativizacija

A vozovi prolaze

Skoro će decenija ipo kako smo Zakonom iz 2005. godine zakoračili u „Bolonjsku eru“. Očekivalo se da ćemo dobiti bolje visoko školstvo sa efikasnijim obrazovnim procesom i stvaranje stručnjaka koji će u startu biti bolje praktično potkovani od svojih prethodnika. Hteli ne hteli moramo da budemo pošteni i da konstatujemo da praktično ništa od toga nije ostvareno. Mi matori smo imali sreću da je u nekadašnjoj državi postojala privreda koja je mogla da nas osposobi za siguran hod kroz život, tj. da nadomesti ono što nije učinjeno na fakultetima. Danas nema privrede koja je sposobna za to, a fakulteti daju još manje praktičnih znanja. Ali to je kako se kaže „već viđeno“. A i vozovi prolaze.

Akreditacija kao rešenje, a vozovi prolaze

Međutim, pomenuti Zakon je u visoko školstvo uveo pojam akreditacije različitih delatnosti koje obavljaju fakulteti, pa tako i obrazovne delatnosti. Trenutno se Srbija nalazi pred trećim krugom akreditacije, a sve se čini kao da stvari idu u kontra smeru. Umesto da akreditacija garantuje kvalitet obrazovnog procesa ona je postala samo paravan iza koga se često odvijaju vrlo nekvalitetne stvari. Na sajtovima visokoškolskih ustanova naći će se akreditacioni materijali u kojima se kroz razne tekstove „argumentuje“ ispunjenost raznih standarda kvaliteta. A da li je baš tako, pa treba staviti prst na čelo i dobro razmisliti. A vozovi prolaze.

Poslednjih godina uočljivo je da fakulteti širom Srbije akredituju nastavne planove i programe u oblasti informacionih tehnologija ili sličnih oblasti samo predstavljenih pod drugim prepoznatljivim imenima. Čak to radi i oni fakulteti koji nemaju nikakvu tradiciju u pomenutoj oblasti. Ali to je sada u trendu i ko bi im zamerio. A trebalo bi. Ako niko drugi onda oni koji su plaćeni – Agencija za akreditaciju. Oni bi trebalo da znaju da li sve u predloženim kurikulumima ima smisla i da li su svi predviđeni nastavnici kompetentni za izvođenje nastave iz predmeta uz koje je navedeno njihovo ime.

Ako se time ne pozabavimo, vozovi će prolaziti. A rezultat će biti svršeni studenti sa znanjem koje je daleko od prakse koja ih čeka. Možda već iza ugla.