Home » Articles posted by Siniša Ranđić

Author Archives: Siniša Ranđić

Kalendar

јул 2020.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031  

Ambijentalna udobnost

Ko u klin, ko u ploču

Skoro da nema segmenta našeg društva u kome, kad se malo začeprka ne stigne do problema. Nažalost, kada treba ponuditi, a kamo li kada treba naći rešenje, tek tada na videlo isplivaju sve naše slabosti. Jednostavno prvo moramo naći krivca. A onda od rešenja problema nema ništa. Od svojih prvih koraka u struci shvatio sam da svaki čovek ima “svoje mesto pod Suncem”. Tačnije svaki čovek može da bude jako koristan član zajednice. Samo mu treba naći odgovarajuće mesto. Na kome će se on maksimalno iskazati u skladu sa svojim opštim kvalitetima. Ako bi se rukovodili ovim principom onda traženje krivca i njegova grčevita borba za opstanak ne bi ličili na – ko u klin, ko u ploču. Jednostavno, pojedinac koji nije ostvario rezultat ne bi težio da uporno traži – još jednu šansu. Umesto na mestu kome nije dorastao šansu bi dobio na mestu koje odgovara njegovim sposbnostima.

Šta je sa odgovornošću?

Slično važi i kad je odgovornost u pitanju. Makar se radilo samo o izgovrenoj reči. Bez obzira na lično osečanje i sklonosti moramo priznati da se pristup obrazovanju u svetu promenio. Pored toga što su mnoge struke nestale, a nove se pojavile treba reći savremeni svet zahteva dimanične stručnjake, koji se brzo prilagođavaju novim poslovima. I pri tome nisu opterećeni dužinom i dubinom obrazovanja koje su stekli. Shodno tome obrazovanje mora da bude selektivnije nego do sada. Pri tome se kao važno pitanje postavlja da li je sadašnji obim akademskih studija potreban Srbiji. Zar najbolji pokazatelj, da nešto “ne valja u državi Danskoj” nije činjenica da se u poslednjih deceniju ipo broj studenata doktorskih studija, ali i odbranjenih doktorskih teza nije drastično povećao.

Tu i tamo postavljaju se pitanja vezana za te studije. Ali pravih odgovora i pokazatelja koliko su one kvalitetne nema. Ako niko drugi, onda bi bar prosvetne vlasti morale da razmotre sve aspekte datih studija i javnosti predstave rezultate. Možda bi oni bili poražavajući, pa zato i ćutimo. Onda nas isključenje iz udruženja akreditacionih tela Evrope svakako ne bi iznenadilo.

Kao pokazatelj razmišljanja koje je u skladu sa naslovom ovog članka mogu da posluže stavovi predsednika SANU  i nekih bivših univerzitetskih profesora na temu formalnog i neformalnog obrazovanja. I opet imamo ko u klin ko u ploču. 

Pogled iza

U poslednje vreme trudim se da svedem delimične račune svog životnog delovanja. Jer za svođenje i pravljenje završnog računa života treba mnogo više vremena. Možda ga neću imati do kraja životnog kruga. Ali vredi pokušati. Pored stručnih aktivnosti jedna od stvari koja me je celog života okupirala bilo je pisanje. Ranije je to više bilo piskaranje, jer sam imao mišljenje da u pisanju nisam baš previše vešt. Ali kako obično – svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo – kasnije mi se učinilo da i nisam baš tako loš. Bar kad je pisanje u pitanju. Pogled iza bi trebalo da bude više retrospektiva onoga o čemu sam razmišljao i kako sam razmišljao.

Ne bih sada o svemu što sam napisao, ili o čemu sam pisao. Ovoga puta ću se ograničiti govoreći o tekstovima koje sam objavio u rubrici Blog na WEB portalu Laboratorije za računarsku tehniku. Do sada sam tamo objavio 54 članka. Prvi 22. marta 2012. godine, a do ovoga poslednji 11. decembra 2019. godine. Sam sam se iznenadio tolikom broju. Pogotovu što sam u međuvremenu bio aktivan i na ličnoj WEB prezentaciji (rasin.ddns.net) na kojoj sam objavio četiri članka. Jednoga dana i tu ću napraviti pogled iza.

Oglas za posao u firmi ETRAGE

Američka firma ETRAGE objavljuje oglas za posao u svojoj kancelariji u Čačku za poziciju QA Automation Engineer. Tekst oglasa dat je u  prilogu – QA job offer V3

Sa firmom Etrage možete se više upoznati preko njihove WEB prezentacije na adresi – www.etrage.com

Jezik naš nasušni

Nikada sebe nisam smatrao puritancem kada je u pitanju srpski jezik. Struka kojom se bavim ceo radni vek je takva da je upliv tuđica izuzetno veliki. Ali čini mi se da sam maksimalno uspeo da plivam u tim vodama. I da strane, pogotovu engleske termine koristim samo onda kada je to zaista neophodno. Takav pristup je čak bio uobičajen pre više od dve decenije. Međutim, novi vek doneo je značajnu promenu kad je koriščenje stranih reči u pitanju. Jednostavno kočnice su popustile i svedoci smo da se strani, pogotovu engleski termini koriste krajnje nekritički. Čak i u situacijama kada to nije potrebno, a i neprimereno je. Zato čak i oni koji nisu preterani jezički čistunci moraju da se zapitaju – gde se dede naš jezik nasušni?

Zar baš mora?

Ovih dana iz profesionalne znatiželje pregledam nastavne planove u oblasti računarske tehnike. Interesuje me šta se to novo u obrazovnom smislu nudi budućim studentima. I naiđoh na nemali broj predmeta koji u celini i delimično direktno sadrže engleske termine. I ti sve napisano ćirilicom. Nadam se da će se svako, ko računarsku tehniku smatra svojom strukom u najmanju ruku osećati nelagodno. A šta tek za običnog čoveka znači ембеддед ili дата мајнинг. Ne bih se ovde bavio pitanjima adekvatnog prevođenja ovih i drugih stručnih pojmova. jer i to je ozbiljan posao.

Hteo sam samo da ukažem na jezički haos koji vlada. Ne treba podsećati da su nekada, a valjda i danas sve ozbiljne medijske, a pogotovu izdavačke kuće imale lektore. Zato je logično očekivati da stručnjaci iz pojedinih oblasti ako nisu sami u stanju da nađu adekvatan srpski izraz za stručne termine konsultuju te iste lektore. Ili misle da su sticanjem akademskih zvanja stekli pravo stručnosti i na opštem nivou. Možda neki to smatraju nevažnim. Ali treba se podsetiti da je jezik jedno od obeležja svake nacije.

Još jedan doktor nauka među studentima Fakulteta tehničkih nauka u Čačku

U sredu 27. novembra 2019. godine na Vrije University u Amsterdamu Milan Jelisavčić je odbranio svoju doktorsku tezu. Milan Jelisavčić je svoje osnovne studije završio na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Time je on postao još jedan doktor nauka koji je svoje studije završio na našem fakultetu. Više o odbrani doktorata može se videti na stranici – Odbrana doktorata Milana Jelisavčića. O istraživanjima u okviru izrade doktorske disertacije Milan Jelisavčić je govorio u okviru predavanja na Fakultetu tehničkih nauka. Predavanje je održano 22. maja 2017. godine.

Još jedan doktor nauka
Proglašenje Milana Jelisavčića za doktora nauka

Indukovane potrebe

Iako sam imao puno ideja o kojima je vredelo nešto napisati nikako nisam mogao da sklopim tekst kakav bih želeo. Ne znam da li ću ni ovog puta u tome uspeti. Ali me je razgovor sa starim prijateljem i kolegom naterao da ipak pokušam. U proteklih nekoliko godina nisam koristio javni prevoz u Beogradu. Zato sam odlučio da ovaj boravak u prestonici iskoristim i da se ponovo upoznam sa „čarima“ gradskog prevoza. Pored prilično neorganizovanog prevoza i velikih gužvi u prevozu uočio sam gotovo svaki putnik ni u prevozu ne može bez njegovog veličanstva – mobilnog telefona. Svi jednostavno kuckaju ili vode nekakve razgovore. Pošto je mobilni telefon de facto mali računar odavno sam shvatio da se računari u najvećoj meri više ne koriste u svoj osnovnoj ideji, već jednostavno za zabavu. A onda u razgovoru na tu temu, pomenuti prijatelj upotrebi termin – indukovane potrebe.

Šta se krije iza – indukovane potrebe

Mnogi se neće složiti sa ovom tezom, uostalom juče sam potvrdu za to dobio kroz razgovor sa drugim kolegama. Ali činjenica je da ima malo realnih potreba za držanjem u ruci mobilnog telefona, dok se čak i oni srećnici koji su se domogli sedišta bore da održe ravnotežu u autobusima koji se kreću kroz uske, strme i krivudave beogradske sokake. Neko nas je ubedio da ćemo sa mobilnim telefonom biti efikasniji, brži i uspešniji u životu. Da baš i nije tako možemo se uveriti na svakom koraku. Jer nametnut nam je neopravdano brz način življenja. Neogdovorni i nevaspitani ljudi vas bombarduju porukama u njima pogodno vreme. I to sve pravdajući potrebama efikasnosti u poslu i ostvarivanju boljih rezultata rada. A da li je to baš tako, neka svako prosudi.

Neupitno korišćenje i oslanjanje na tekovine tzv. informaciono – komunikacionih tehnologija čini nas krajnje zavisnim od njih. Istovremeno smanjuje potrebu za razmišljanjem i samostalnim donošenjem odluka. O posledicama treba svako da dobro razmisli. Jer umesto zadovoljenja prirodnih ljudskih potreba živimo u svetu u kome dominiraju indukovane potrebe. A njih nam nameću oni kojima je pre svega stalo do ličnog interesa.

Međunarodni sajam zaštite životne sredine – EcoFair 2 – 4. oktobra 2019. godine

Na Beogradskom sajmu od 2 – 4. oktobra održane su tri sajamske izložbe: Energetika (Međunarodni sajam energetike), EcoFair (Međunarodni sajam zaštite životne sredine) i iSEC (Međunarodni sajam pametnih tehnologija). U okviru sva tri sajma pored izlagačkog bio je zastupljen i stručno – konferencijski segment. U okviru EcoFair sajma održano je sedam panel diskusija i tri radionice. U okviru panela IV – IT i životna sredina – Digitalna transformacija zaštite životne sredine – u funkciji unapređivanja privrede učestvovao je Siniša Ranđić. Kroz izlaganje su predstavljene istraživačke aktivnosti na Fakultetu tehničkih nauka iz Čačka. Poseban osvrt je dat na primenu informacionih tehnologija u zaštiti životne sredine. Detaljanije o pratećim stručnim dešavanjima na Sajmu može se videti iz odgovarajućeg programa.

sajam zaštite životne sredine

Nauka i fudbal

Oni koji se sećaju fudbala znaju kako je on izgledao do kraja šesdesetih godina prošlog veka. A onda se pojavio Rinus Mihels i sa Ajaksom uveo tzv. “totalni fudbal”. Fudbal koji se danas igra je više nego ikad totalan. Valjda je jedino golmanu uloga jasno definisana. Svi ostali po potrebi moraju da igraju na svakom mestu u timu. Ako se detaljnije analizira fudbal i sve ono što se oko njega dešava može se slobodno reći da je on od igre postao prava nauka. Kondicione pripreme, ishrana, taktika u sve se umešala nauka. Sve je to pomalo logično. Jer je od najvažnije sporedne stvari na svetu fudbal postao de facto nova privredna grana. U kojoj se vrte milioni dolara, evra, funti. A uskoro će se možda vrteti i milijarde.

A nauka

S druge strane u nauci kao da su počele da se primenjuju neke tehnike iz fudbala. Nažalost ne one najbolje. Prema medijima i izjavama mnogih poslenika u oblasti istraživanja i nauke loše stanje u ovom društvenom segmentu se pripisuje nedostatku novca. Tačnije nedovoljnom izdvajanju u nauku od strane države. Bojim se da problem nije tako jednostavan. Ako se pođe od novca kao bitnog faktora za uspeh naučno – istraživačkog rada moraju se postaviti dva pitanja. Kako se taj novac troši i naravno ko ga obezbeđuje. Što se tiče obezbeđivanja novca naučno – istraživačka javnost očekuje da novac treba da obezbedi država. Niko ne razmišlja o drugim mogućim izvorima finansiranja nauke. A sa druge strane malo se priča o tome kako se troši novac, najvažnije je da ga nema. Niko ne iznosi podatke o tome koliki udeo sredstava uloženih u nauku odlazi na materijalne troškove, a koliki na honorare istraživača. Želeći da se pokažemo u boljem svetlu nego što objektivno jesmo sve više se pribegava fudbalskim rešenjima. Kao ono što je „preskakanje sredine terena“. Pošto – poto želimo da se što bolje plasiramo na kojekakvim listama, poput one najčešće spominjane Šangajske. A niko ne postavlja pitanje da li našu nauku gradimo poput „čardaka ni na nebu ni na zemlji“. A kad tamo doživimo pad uzroke tražimo na pogrešnoj strani. Niko se ne zapita, iskreno za sebe – Koliko su nam istraživanja i nauka zaista dobri?

I tu se vraćamo sličnosti na relaciji nauka i fudbal. Nažalost gledano na svetskom nivou fudbal je zaista postao nauka. A li zato naša nauka i naš fudbal imaju puno sličnosti. Kako to prevazići, bar što se nauke tiče je predmet posebne priče. Za početak trebaće nam malo više – entuzijazma neupućenih.

Opet o glavi i nogama

Pad na tzv. Šangajskoj listi koji je doživeo Univerzitet u Beogradu u odnosu na prošlu godinu ponovo je u žižu javnosti stavio položaj nauke i istraživanja u Srbiji. I opet je u prvi plan istaknut novac. Osnovni uzrok je po mišljenju većine, koja je bila u prilici da se o tome javno oglasi je nizak nivo ulaganja u nauku. Pri tome se uglavnom radi o paušalnim, kako se to kod nas kaže „od oka“ izrečenim stavovima. Možda prvi put su u današnjoj „Politici“ (22. avgust 2019. godine) izneti neki opipljiviji podaci. A i bez toga činjenice su neumoljive. Bojim se da bi opet mogli da pomenemo opet priču o glavi i nogama. Jer izgleda da smo mi te delove tela nekako pobrkali.

Gde su problemi?

Srbija, tj. resorno Ministarstvo ni danas ne zna koliko istraživača deluje u Srbiji. Kakva je njihova struktura prema oblastima u kojima rade, koliko godina iskustva poseduju i kakvi su njihovi nuačno – istraživački preferencijali. Takođe, niko nije eksplicitno objavio koliko je novca potrošeno u okviru aktuelnog projektnog ciklusa, koji traje od 1. januara 2011. godine. Naravno bilo bi interesantno da se zna koliko je potrošeno po istraživaču kako za plate tako i za materijalne troškove. Tek tada bi mogli da sagledamo pravo materijalno stanje srpske nauke.

Tokom aktuelnog projektnog ciklusa praktično jedini kriterijum za vrednovanje rezultata istraživanja bili su radovi objavljeni u časopisima na tzv. Sci listama. Pri tome se zaboravlja pojava objavljivanja radova u časopisima kao što su bosanski TTEM (Technics Technologies Education Management) i rumunski Metalurgia International. Ni danas nije poznato koliko je novca iz naučnih fondova potrošeno za plaćanje objavljivanja radova u pomenutim časopisima. A to nisu bili jedini takvi časopisi gde su naši naučnici publikovali svoje rezultate. Takođe, bilo bi interesantno videti u kojoj meri su takvi radovi omogućili napredovanje u nastavničkim i istraživačkim zvanjima. Odnosno polsužili za opravdavanje rada na projektima koje je Ministarstvo finansiralo.

Šta stvarno hoćemo?

Mediji se poslednjih dana bave i profesorom Radenovićem koji sada radove objavljuje pod tzv. afilacijom Univerziteta iz Saudijske Arabije. I to se navodi kao najvažniji razlog zašto je došlo do pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Niko iole ozbiljan ne može i ne sme da prenebregne rezultate profesora Radenovića. Ali ako je izostanak njegovih rezultata uticao na taj pad onda ima nešto „trulo u državi Danskoj“.

Opet o glavi i nogama

Ovo je jedna suviše ozbiljna tema da bi je bilo koji pojedinac mogao sagledati na sveobuhvatan način. Ali neka ad hoc pitanja mogu da se postave. Bez imalo zazora može se postaviti pitanje da li je nama prvenstveni i jedini cilj da naši univerziteti budu po svaku cenu što bolje plasirani na raznim akademskim listama. Što pri tome nemamo čak ni ideju kako da to lokalno iskoristimo nije izgleda preterano važno. Odnosno koliko će te pozicije na listama poput Šangajske uticati na srspku privredu niko ne razmatra. Takođe, zaboravlja se da povećanje ulaganja u nauku može da podnese samo produktivna i izvozno orijentisana privreda. Osim ako se nećemo, zbog nauke dodatno zaduživati. Mnogi su zaboravili da je za poslednji projektni ciklus uzet kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Zato opet pominjem priču o glavi i nogama. Konačno stanimo ipak samo na noge.

Traženje mesta pod Suncem

Imam vremena pa razmišljam o prošlosti. Šta bi to danas drugačije radio i koje greške ne bih pravio. Jer ceo život nam liči kao traženje mesta pod Suncem. Zato greške i jesu sastavni deo života. A hteli bi da ih bude što manje. Međutim, ipak nam se često dešava da „kola odu niza stranu“. Tj. da srljamo u greške iako smo svesni da tako ne treba činiti.

Na drugom polu ovog problema stoji pitanje mere. A to najčešće znači da nam želje i emocije nisu u saglasnosti sa realnošću. Doduše ima i suprotnih pojava, kada nas strah sputa i spreči da iskažemo prave vrednosti. Ne zna se šta je gore? Možda ipak malo ono prvo. Ako nas neki spolašnji uticaj ne vrati „k spoznaniju prava“ teško ćemo sami priznati da nismo nečemu dorasli. Zato svaka zajednica pokušava da uvede vrednosne kriterijume. Oni treba da obezbede da se svako nađe na onom nivou koji odgovara njihovim sposobnostima. Ali majstori smo da izigramo te kriterijume. Sve krijući se iza nekih drugih pravila.

I jednom kada prekršimo vrednosne kriterijume onda to postaje opravdanje za sve naredne slične postupke. Kad bi posledice bile odmah vidljive lako bi se vratili na pravi put. Nažalost najčešće protekne puno vremena pre nego postanemo svesni promašaja. A sve nam se nekako nameće opravdanje – sve je to traženje mesta pod Suncem. Pri tome ne treba zaboraviti da svaki čovek ima svoje mesto pod Suncem. Ali ono treba da bude u skladu sa stvarnim vrednostima.