Nikada sebe nisam smatrao puritancem kada je u pitanju srpski jezik. Struka kojom se bavim ceo radni vek je takva da je upliv tuđica izuzetno veliki. Ali čini mi se da sam maksimalno uspeo da plivam u tim vodama. I da strane, pogotovu engleske termine koristim samo onda kada je to zaista neophodno. Takav pristup je čak bio uobičajen pre više od dve decenije. Međutim, novi vek doneo je značajnu promenu kad je koriščenje stranih reči u pitanju. Jednostavno kočnice su popustile i svedoci smo da se strani, pogotovu engleski termini koriste krajnje nekritički. Čak i u situacijama kada to nije potrebno, a i neprimereno je. Zato čak i oni koji nisu preterani jezički čistunci moraju da se zapitaju – gde se dede naš jezik nasušni?

Zar baš mora?

Ovih dana iz profesionalne znatiželje pregledam nastavne planove u oblasti računarske tehnike. Interesuje me šta se to novo u obrazovnom smislu nudi budućim studentima. I naiđoh na nemali broj predmeta koji u celini i delimično direktno sadrže engleske termine. I ti sve napisano ćirilicom. Nadam se da će se svako, ko računarsku tehniku smatra svojom strukom u najmanju ruku osećati nelagodno. A šta tek za običnog čoveka znači ембеддед ili дата мајнинг. Ne bih se ovde bavio pitanjima adekvatnog prevođenja ovih i drugih stručnih pojmova. jer i to je ozbiljan posao.

Hteo sam samo da ukažem na jezički haos koji vlada. Ne treba podsećati da su nekada, a valjda i danas sve ozbiljne medijske, a pogotovu izdavačke kuće imale lektore. Zato je logično očekivati da stručnjaci iz pojedinih oblasti ako nisu sami u stanju da nađu adekvatan srpski izraz za stručne termine konsultuju te iste lektore. Ili misle da su sticanjem akademskih zvanja stekli pravo stručnosti i na opštem nivou. Možda neki to smatraju nevažnim. Ali treba se podsetiti da je jezik jedno od obeležja svake nacije.

Iako sam imao puno ideja o kojima je vredelo nešto napisati nikako nisam mogao da sklopim tekst kakav bih želeo. Ne znam da li ću ni ovog puta u tome uspeti. Ali me je razgovor sa starim prijateljem i kolegom naterao da ipak pokušam. U proteklih nekoliko godina nisam koristio javni prevoz u Beogradu. Zato sam odlučio da ovaj boravak u prestonici iskoristim i da se ponovo upoznam sa „čarima“ gradskog prevoza. Pored prilično neorganizovanog prevoza i velikih gužvi u prevozu uočio sam gotovo svaki putnik ni u prevozu ne može bez njegovog veličanstva – mobilnog telefona. Svi jednostavno kuckaju ili vode nekakve razgovore. Pošto je mobilni telefon de facto mali računar odavno sam shvatio da se računari u najvećoj meri više ne koriste u svoj osnovnoj ideji, već jednostavno za zabavu. A onda u razgovoru na tu temu, pomenuti prijatelj upotrebi termin – indukovane potrebe.

Šta se krije iza – indukovane potrebe

Mnogi se neće složiti sa ovom tezom, uostalom juče sam potvrdu za to dobio kroz razgovor sa drugim kolegama. Ali činjenica je da ima malo realnih potreba za držanjem u ruci mobilnog telefona, dok se čak i oni srećnici koji su se domogli sedišta bore da održe ravnotežu u autobusima koji se kreću kroz uske, strme i krivudave beogradske sokake. Neko nas je ubedio da ćemo sa mobilnim telefonom biti efikasniji, brži i uspešniji u životu. Da baš i nije tako možemo se uveriti na svakom koraku. Jer nametnut nam je neopravdano brz način življenja. Neogdovorni i nevaspitani ljudi vas bombarduju porukama u njima pogodno vreme. I to sve pravdajući potrebama efikasnosti u poslu i ostvarivanju boljih rezultata rada. A da li je to baš tako, neka svako prosudi.

Neupitno korišćenje i oslanjanje na tekovine tzv. informaciono – komunikacionih tehnologija čini nas krajnje zavisnim od njih. Istovremeno smanjuje potrebu za razmišljanjem i samostalnim donošenjem odluka. O posledicama treba svako da dobro razmisli. Jer umesto zadovoljenja prirodnih ljudskih potreba živimo u svetu u kome dominiraju indukovane potrebe. A njih nam nameću oni kojima je pre svega stalo do ličnog interesa.

Oni koji se sećaju fudbala znaju kako je on izgledao do kraja šesdesetih godina prošlog veka. A onda se pojavio Rinus Mihels i sa Ajaksom uveo tzv. “totalni fudbal”. Fudbal koji se danas igra je više nego ikad totalan. Valjda je jedino golmanu uloga jasno definisana. Svi ostali po potrebi moraju da igraju na svakom mestu u timu. Ako se detaljnije analizira fudbal i sve ono što se oko njega dešava može se slobodno reći da je on od igre postao prava nauka. Kondicione pripreme, ishrana, taktika u sve se umešala nauka. Sve je to pomalo logično. Jer je od najvažnije sporedne stvari na svetu fudbal postao de facto nova privredna grana. U kojoj se vrte milioni dolara, evra, funti. A uskoro će se možda vrteti i milijarde.

A nauka

S druge strane u nauci kao da su počele da se primenjuju neke tehnike iz fudbala. Nažalost ne one najbolje. Prema medijima i izjavama mnogih poslenika u oblasti istraživanja i nauke loše stanje u ovom društvenom segmentu se pripisuje nedostatku novca. Tačnije nedovoljnom izdvajanju u nauku od strane države. Bojim se da problem nije tako jednostavan. Ako se pođe od novca kao bitnog faktora za uspeh naučno – istraživačkog rada moraju se postaviti dva pitanja. Kako se taj novac troši i naravno ko ga obezbeđuje. Što se tiče obezbeđivanja novca naučno – istraživačka javnost očekuje da novac treba da obezbedi država. Niko ne razmišlja o drugim mogućim izvorima finansiranja nauke. A sa druge strane malo se priča o tome kako se troši novac, najvažnije je da ga nema. Niko ne iznosi podatke o tome koliki udeo sredstava uloženih u nauku odlazi na materijalne troškove, a koliki na honorare istraživača. Želeći da se pokažemo u boljem svetlu nego što objektivno jesmo sve više se pribegava fudbalskim rešenjima. Kao ono što je „preskakanje sredine terena“. Pošto – poto želimo da se što bolje plasiramo na kojekakvim listama, poput one najčešće spominjane Šangajske. A niko ne postavlja pitanje da li našu nauku gradimo poput „čardaka ni na nebu ni na zemlji“. A kad tamo doživimo pad uzroke tražimo na pogrešnoj strani. Niko se ne zapita, iskreno za sebe – Koliko su nam istraživanja i nauka zaista dobri?

I tu se vraćamo sličnosti na relaciji nauka i fudbal. Nažalost gledano na svetskom nivou fudbal je zaista postao nauka. A li zato naša nauka i naš fudbal imaju puno sličnosti. Kako to prevazići, bar što se nauke tiče je predmet posebne priče. Za početak trebaće nam malo više – entuzijazma neupućenih.

Pad na tzv. Šangajskoj listi koji je doživeo Univerzitet u Beogradu u odnosu na prošlu godinu ponovo je u žižu javnosti stavio položaj nauke i istraživanja u Srbiji. I opet je u prvi plan istaknut novac. Osnovni uzrok je po mišljenju većine, koja je bila u prilici da se o tome javno oglasi je nizak nivo ulaganja u nauku. Pri tome se uglavnom radi o paušalnim, kako se to kod nas kaže „od oka“ izrečenim stavovima. Možda prvi put su u današnjoj „Politici“ (22. avgust 2019. godine) izneti neki opipljiviji podaci. A i bez toga činjenice su neumoljive. Bojim se da bi opet mogli da pomenemo opet priču o glavi i nogama. Jer izgleda da smo mi te delove tela nekako pobrkali.

Gde su problemi?

Srbija, tj. resorno Ministarstvo ni danas ne zna koliko istraživača deluje u Srbiji. Kakva je njihova struktura prema oblastima u kojima rade, koliko godina iskustva poseduju i kakvi su njihovi nuačno – istraživački preferencijali. Takođe, niko nije eksplicitno objavio koliko je novca potrošeno u okviru aktuelnog projektnog ciklusa, koji traje od 1. januara 2011. godine. Naravno bilo bi interesantno da se zna koliko je potrošeno po istraživaču kako za plate tako i za materijalne troškove. Tek tada bi mogli da sagledamo pravo materijalno stanje srpske nauke.

Tokom aktuelnog projektnog ciklusa praktično jedini kriterijum za vrednovanje rezultata istraživanja bili su radovi objavljeni u časopisima na tzv. Sci listama. Pri tome se zaboravlja pojava objavljivanja radova u časopisima kao što su bosanski TTEM (Technics Technologies Education Management) i rumunski Metalurgia International. Ni danas nije poznato koliko je novca iz naučnih fondova potrošeno za plaćanje objavljivanja radova u pomenutim časopisima. A to nisu bili jedini takvi časopisi gde su naši naučnici publikovali svoje rezultate. Takođe, bilo bi interesantno videti u kojoj meri su takvi radovi omogućili napredovanje u nastavničkim i istraživačkim zvanjima. Odnosno polsužili za opravdavanje rada na projektima koje je Ministarstvo finansiralo.

Šta stvarno hoćemo?

Mediji se poslednjih dana bave i profesorom Radenovićem koji sada radove objavljuje pod tzv. afilacijom Univerziteta iz Saudijske Arabije. I to se navodi kao najvažniji razlog zašto je došlo do pada Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi. Niko iole ozbiljan ne može i ne sme da prenebregne rezultate profesora Radenovića. Ali ako je izostanak njegovih rezultata uticao na taj pad onda ima nešto „trulo u državi Danskoj“.

Ovo je jedna suviše ozbiljna tema da bi je bilo koji pojedinac mogao sagledati na sveobuhvatan način. Ali neka ad hoc pitanja mogu da se postave. Bez imalo zazora može se postaviti pitanje da li je nama prvenstveni i jedini cilj da naši univerziteti budu po svaku cenu što bolje plasirani na raznim akademskim listama. Što pri tome nemamo čak ni ideju kako da to lokalno iskoristimo nije izgleda preterano važno. Odnosno koliko će te pozicije na listama poput Šangajske uticati na srspku privredu niko ne razmatra. Takođe, zaboravlja se da povećanje ulaganja u nauku može da podnese samo produktivna i izvozno orijentisana privreda. Osim ako se nećemo, zbog nauke dodatno zaduživati. Mnogi su zaboravili da je za poslednji projektni ciklus uzet kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Zato opet pominjem priču o glavi i nogama. Konačno stanimo ipak samo na noge.