Imam vremena pa razmišljam o prošlosti. Šta bi to danas drugačije radio i koje greške ne bih pravio. Jer ceo život nam liči kao traženje mesta pod Suncem. Zato greške i jesu sastavni deo života. A hteli bi da ih bude što manje. Međutim, ipak nam se često dešava da „kola odu niza stranu“. Tj. da srljamo u greške iako smo svesni da tako ne treba činiti.

Na drugom polu ovog problema stoji pitanje mere. A to najčešće znači da nam želje i emocije nisu u saglasnosti sa realnošću. Doduše ima i suprotnih pojava, kada nas strah sputa i spreči da iskažemo prave vrednosti. Ne zna se šta je gore? Možda ipak malo ono prvo. Ako nas neki spolašnji uticaj ne vrati „k spoznaniju prava“ teško ćemo sami priznati da nismo nečemu dorasli. Zato svaka zajednica pokušava da uvede vrednosne kriterijume. Oni treba da obezbede da se svako nađe na onom nivou koji odgovara njihovim sposobnostima. Ali majstori smo da izigramo te kriterijume. Sve krijući se iza nekih drugih pravila.

I jednom kada prekršimo vrednosne kriterijume onda to postaje opravdanje za sve naredne slične postupke. Kad bi posledice bile odmah vidljive lako bi se vratili na pravi put. Nažalost najčešće protekne puno vremena pre nego postanemo svesni promašaja. A sve nam se nekako nameće opravdanje – sve je to traženje mesta pod Suncem. Pri tome ne treba zaboraviti da svaki čovek ima svoje mesto pod Suncem. Ali ono treba da bude u skladu sa stvarnim vrednostima.

Često se može čuti, „Nismo mi najgori“. Iza ove fraze krije se opasna stvar. Jer i mi možemo biti loši, ali ćemo naći nekoga ko je još lošiji od nas. Zahvaljujući tome referentna tačka može da se spusti dovoljno nisko da i jako loši postanu dobri. Primeri za ovo postoje svuda oko nas. I mislim da ih ne treba posebno nabrajati. Jer majstori smo za ono što se zove – relativizacija.

Zajednica, ma kog obima bila mora da ima izgrađene vrednosne kriterijume. To podrazumeva da mora da postoji referentna tačka na kojoj se deli dobro od lošeg. I tada za svakoga cilj treba da bude da se nađe na pozitivnoj strani vrednosne skale. U protivnom ako se nalazimo sa leve strane onda smo u svakom slučaju loše. To što ima lošijih od nas ne može da bude opravdanje. A još manje nešto što će izazivati zadovoljstvo. A relativizacija sve to omogućava i dozvoljava.

Problem relativizacije je naročito značajan u društvenim segmentima koji određuju dalje napredovanje zajednice. A obrazovanje i nauka su sigurno takvi društveni segmenti. Pogotovu ako se prepliću, kao što je slučaj kod visokoškolskog obrazovanja. Da bi se bio uspešni deo akademske zajednice nije dovoljno imati popunjenu budžetsku kvotu studenata. Ili imati nastavnike i saradnike koji objavljuju radove u časopisima na Sci listama.

Skoro će decenija ipo kako smo Zakonom iz 2005. godine zakoračili u „Bolonjsku eru“. Očekivalo se da ćemo dobiti bolje visoko školstvo sa efikasnijim obrazovnim procesom i stvaranje stručnjaka koji će u startu biti bolje praktično potkovani od svojih prethodnika. Hteli ne hteli moramo da budemo pošteni i da konstatujemo da praktično ništa od toga nije ostvareno. Mi matori smo imali sreću da je u nekadašnjoj državi postojala privreda koja je mogla da nas osposobi za siguran hod kroz život, tj. da nadomesti ono što nije učinjeno na fakultetima. Danas nema privrede koja je sposobna za to, a fakulteti daju još manje praktičnih znanja. Ali to je kako se kaže „već viđeno“. A i vozovi prolaze.

Akreditacija kao rešenje, a vozovi prolaze

Međutim, pomenuti Zakon je u visoko školstvo uveo pojam akreditacije različitih delatnosti koje obavljaju fakulteti, pa tako i obrazovne delatnosti. Trenutno se Srbija nalazi pred trećim krugom akreditacije, a sve se čini kao da stvari idu u kontra smeru. Umesto da akreditacija garantuje kvalitet obrazovnog procesa ona je postala samo paravan iza koga se često odvijaju vrlo nekvalitetne stvari. Na sajtovima visokoškolskih ustanova naći će se akreditacioni materijali u kojima se kroz razne tekstove „argumentuje“ ispunjenost raznih standarda kvaliteta. A da li je baš tako, pa treba staviti prst na čelo i dobro razmisliti. A vozovi prolaze.

Poslednjih godina uočljivo je da fakulteti širom Srbije akredituju nastavne planove i programe u oblasti informacionih tehnologija ili sličnih oblasti samo predstavljenih pod drugim prepoznatljivim imenima. Čak to radi i oni fakulteti koji nemaju nikakvu tradiciju u pomenutoj oblasti. Ali to je sada u trendu i ko bi im zamerio. A trebalo bi. Ako niko drugi onda oni koji su plaćeni – Agencija za akreditaciju. Oni bi trebalo da znaju da li sve u predloženim kurikulumima ima smisla i da li su svi predviđeni nastavnici kompetentni za izvođenje nastave iz predmeta uz koje je navedeno njihovo ime.

Ako se time ne pozabavimo, vozovi će prolaziti. A rezultat će biti svršeni studenti sa znanjem koje je daleko od prakse koja ih čeka. Možda već iza ugla.

„Svako vreme svoje breme nosi“. Svakim danom srećemo se sa citiranjem sličnih izreka, kojima pojedinci žele da na okruženje ostave utisak i pokažu svoju visokoumnost. Naravno ovu izreku nisam naveo da bih se i sam predstavio okruženju. Radi se o čisto preventivnoj ogradi, jer se bojim da će mi mnogi posle ovog teksta spočitavati kako sam deo retrogradnog dela društva i kako ne osećam duh vremena u kome živimo. A samo razmišljam i kažem da smo taoci digitalnog sveta.

Na pisanje me je navela Kolumna nedelje u današnjoj „Politici“ iz pera Aleksandra Apostolovskog, „Mobilni klinci“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/427395/Pogledi/Mobilni-klinci). U svom tekstu on govori o načinu života mlade generacije, pre svega u Srbiji. I to mladih od samo par godina pa do tzv. tinejdžera. Odmah da kažem da se slažem sa tim što je uvaženi novinar napisao. Ali upravo zbog toga hoću dodatno da postavim pitanje. Šta mi kao društvo činimo da mlada generacija izađe iz svog virtuelnog sveta, baziranog na računarima, mobilnim telefonima i zakorači na svetlost dana. Upravo „matori“, usuđujem se da to kažem, želeći da se dodvore mladoj generaciji čine ogromne greške, koje je teško otkloniti na generacijskom nivou. A ona najveća greška je da takoreći od samog rođenja mladom biću u ruke guramo visokotehnološke spravice čineći od njih taoce digitalnog sveta za ceo život.

Mladi – taoci digitalnog sveta

Neko će reći da se mladi ipak bave sportom. Ali pogledajmo kako se to praktikuje, jer sve je isprogramirano. Nema više one nekadašnje spontanosti kada su se deca posle škole okuplja i časkom delila u igri na dva gola napravljena od školskih torbi ili delova skinute odeće. Ko još igde viđa devojčice koje se igraju školice. Da li se sećate kada ste poslednji put videli dečurliju kako se igra žmurke. Da neke druge dečije igre i ne spominjem. Da bilo je tu oguljenih kolena, ogrebotina, ali su se sticale i neke veštine.

Nisam ja protiv digitalnog sveta. Pa njemu sam posvetio ceo radni vek, i još uvek sam deo te priče. Ali moramo naći meru i petaka uputiti ka spoznaji stvarnog sveta oko nas. A ne terati ga da se bavi programiranjem. A on čestito ne zna mnogo toga što mu je već u tim godina bitno za život. Zato je ona misoa sa početka ove priče i te kako važna. Breme koje nosimo i kao društvo i kao pojedinci danas je mnogo veće od bremena koje su nosili naši preci. Pokušajmo da ga smanjimo bar našim potomcima.

Ako bih krenuo da se vraćam u istoriju neminovno bih morao da se ponavljam. Ali zar se ne kaže da je istorija učiteljica života. Za samo trideset godina na ovim našim prostorima doživeli smo prave jezičke veleobrte sve vreme govoreći o istoj stvari. Prvo beše informatika, pa informacione tehnologije, a danas ne može da se zamisli dan, a da se ne priča o digitalizaciji. Kao neko ko je skoro pola veka deluje u oblasti računarstva trebalo bi da budem zadovoljan, jer će konačno računar postati sredstvo dobrobiti čovečanstva u najširem smislu te reči. Jasno je da za mene ne postoji dilema u tom pogledu, ali ima nešto što me brine. Da li je digitalizacija sredstvo ili cilj koji treba ostvariti na nivou ljudske civilizacije. Bojim se da opet pomalo grešimo. Taman toliko da posledice mogu da budu dalekosežne. Zato moramo postaviti pitanje – Aut digitalizacija aut nihil?

Da li je budućnost – Aut digitalizacija aut nihil

Ono što je neophodno učiniti da bi digitalizacija naših života imala uspeha podrazumeva stvaranje uslova da se svaki građanin upozna sa mogućnostima primene informaciono – komunikacionih tehnologija. Pre svega sa aspekta efikasnijeg obavljanja mnogih svakodnevnih poslova. Efikasnošću u obavljanju poslova stvorili bi se uslovi da savremeni čovek može više vremena da se posveti samom sebi i svojoj porodici. Da vodi zdraviji život sa više fizičke aktivnosti i naravno da se, kako se to nekad popularno govorilo kulturno uzdiže. Naravno to se neće postići ako u našim životima dominantni postanu upravo nusprodukti digitalizacije, npr. društvene mreže.

Uspešnost digitalizacije ne garantuje uvođenje programiranja od samog početka školovanja. Umesto toga upoznavanje sa pravim dometima digitalizacije mora biti utkano u ceo obrazovni proces. Samo na taj način će moći da se napravi kod čoveka stvori sposobnost da razlikuje žito od kukolja. Tj. šta je korisno u tzv. digitalnom svetu, a šta je u najmanju ruku nepotrebno.

Svaki normalan čovek složiće se da je cilj savremene civilizacije slobodnomisleći čovek. Čovek koji će znati da donosi celishodne i prave odluke. Naravno pri tome koristeći savremena tehnička i tehnološka dostignuća da bi proces donošenja odluka bio brži i lakši. A ne da tog istog čoveka zameni mašina, preko koje će odluke „donositi“ njeni zlonamerni tvorci. Ili nam je možda draži odgovor koji sam još pre više od tri decenije dobio od mladog čoveka na pitanje kako „stoji sa matematikom“. „Ja toliko dobro znam da radim sa računarima da mi je matematika nepotrebna“. Mislim da je komentar nepotreban, a moguće posledice nesagledive.