Često se pozivam na ovaj pojam. A prvi put sam ga čuo još pre više od tri decenije. Od kolege, koji je njime obrazložio tajnu uspeha u našoj tadašnjoj firmi, Institutu “Mihajlo Pupin”. Usudio bih se da kažem da su mnogi uspesi upravo ostvarivani entuzijazmom pojedinaca ili grupa. Pri tome u pitanju je zaista bio entuzijazam, ali neupućenih. A ne trud motivisan nekakvim unapred obećanim nagradama.

Da li smo u potpunosti iscrpili bilo kakav prostor za neki novi entuzijazam neupućenih i neupućene entuzijaste, koji će svojim delom nastojati da drugima i sebi obezbede bolje uslove za život i rad? Bojim se da pogled na našu bližu i dalju okolinu odbija svaku pomisao na entuzijazam. Jer upravo oni koji najmanje znaju i najmanje rade imaju najveće društvene počasti i naravno najviše novca. Za mladog čoveka to nosi binarnost u odlučivanju – da se pristane na pravila igre i bude isti takav ili put pod noge.

I tako umesto da podržavamo entuzijaste mi ih omalovažavmo na svakom koraku. Ko nije za sebe nije ni za drugoga, postala je savremena krilatica. Iza nje se po pravilu kriju oni koji vide samo sebe i svoju probitačnost. Srećom još uvek postoje entuzijasti. Da li su pri tome i neupućeni nije ni važno. Bitno je da su oni svetlo na kraju tunela. Koje tako nedostaje ovom društvu.