Priči o dešavanjima u akademskoj zajednici Srbije nikada kraja. Taman su se stišale priče o napretku BU na Šangajskoj lestvici kada smo ponovo opomenuti pričom o objavljivanju radova u časopisima sumnjivog kvaliteta. Naravno pretpostavljam da ozbiljan časopis neće objaviti rad sumnjivog kvaliteta. U tom galimatijasu naučnih dešavanja prijatnu vest predstavljala je informacija da su trojica mladih nastavnika sa FON – a u jednom od najpopularnijih časopisa među našim naučno – istraživačkim poslenicima objavili rad koji najblaže rečeno nema nikakvog smisla. O tome je u “Politici” od 10. septembra u rubrici Pogledi pisao kolega Dušan Teodorović. A sve me to podseća na let iznad kukavičjeg gnezda.

Let iznad kukavičjeg gnezda – a merimo domete

Pojava korišćenja raznih časopisa za publikovanje sopstvenih radova radi sticanja odgovarajućih preferencijala uzrokovana je između ostalog i primeni kvantitativnih, umesto kvalitativnih merila pri vrednovanju rezultata naučno – istraživačkog rada. Svaki objektivan čovek složiće se da izveštaji za izbor nastavnika na fakultetima danas više liče na “stočni bilet”. U kome se nabrajaju karakteristike koje dotični nastavnik poseduje i daju kvantitaivne ocene tih karakteristika. U principu tu komisija čiji potpisi stoje na kraju uopšte i nije potrebna, jer sve je definisano različitim matricama. A tu je i svemoćna pretkomisija koja poput inkvizicije može da dezavuiše 3 – 5 uglednih profesora. Koji su činili članove komisije za izbor. Trči se za famoznim bodovima, koje donose rang časopisa u kome je objavljen rad. Pri tome se gubi na kvalitetu naučno – istraživačkog rada. Jer se od pisanja i komuniciranja sa redakcijama časopisa gde ste poslali rad i nema vremena za ozbiljno posvećivanje istraživanju.

Možda sam već negde napisao, a za sve je kriv zakon o nauci iz polovine 80 – tih godina prošlog veka. Koji je uveo krierijume za bavljenje naučno – istraživačkim radom, prema broju doktora nauka i magistara koje naučno – istraživačka institucija treba da ima. I stvari su postavljene na glavu umesto na noge. Pa su “naukom” mogli da se bave samo doktori nauka i magistri. Umesto da se postaje doktor nauka ili magistar zato što se neko bavi naukom. Zato, bez imalo opasnosti da se pogreši srpska nauka deluje kao “čardak ni na nebu ni na zemlji”!