Nikada sebe nisam smatrao naročitim jezičkim čistuncem. Pogotovu kada se radi o svakodnevnom govoru. I te kako znam da se poslužim čačanskim uličnim lokalizmima ili „odomaćenim“ engleskim terminima. Navodnice nisu stavljene slučajno. Jer upravo želim da pišem o tim terminima koji su postali deo svakodnevice. Čak i onda kada postoje odgovarajući srpski izrazi. Svestan sam da je jezik nešto „živo“ što se stalno menja i prilagođava životu. Razvoj nauke i tehnike neminovno je u jezičku praksu uveo nove termine, ali da li oni moraju, po svaku cenu, da budu preuzeti iz engleskog jezika. I to još nekritički posrbljeni. A sve – isto to samo malo drugačije.
Znam da postoji opasnost da uvođenjem srpskih izraza na silu, možemo da padnemo u zamku kao naše komšije iz Hrvatske, koji su zarad različitosti svoj jezik obogatili terminima koji kod običnog čoveka moraju da izazovu čuđenje pa i podsmeh. Zbog toga radi se o jednoj osetljivoj temi, koja zahteva pažljivo razmatranje i svakako jedan izbalansirani pristup – šta se može posrbiti, a šta mora da ostane u originalu.
Isto to samo malo drugačije – terminološki noviteti
Ali nisam ni mislio da pišem o terminima koji su novi za ceo svet i koje u jezičku praksu uvode oni koji su ih i generisali. To što je najveći broj njih sa anglo – saksonskog govornog područja samo govori o tome ko prednjači u tehničko – tehnološkom razvoju. Reč je o terminima koji su odavno u upotrebi na ovim prostorima. I uz koje su se obrazovale generacije naših građana. Danas gotovo da ne može da se čuje ta lepa reč OBRAZOVANJE, jer smo svi preko noći postali edukovani. Možda izgleda predugačko, ali da li smo bliži svetu ako umesto nastavni plan i program kažemo curricula ili posrbljeno kurikulum. O disiminaciji, startapu i sličnim izrazima da i ne govorim. Uz pozive za satanke danas ne dobijate dnevni red već agende.
Mnogi će reći da ovo nekako odiše konzervativizmom, jer živimo u doba globalizacije. Rekoh na početku da se i sam često u neformalnim situacijama poštapam istim tim izrazima, čiju upotrebu kritikujem. Međutim, mislim da je nedopustivo da se u zvaničnom govoru koriste navedeni termini. Zar se treba stideti sopstvenog jezika i njegovog rečnika, makar u sebi ponekad nosio i prizvuk patine. Ako neko misli da će ga javna upotreba ovakvih termina učiniti važnijim mora da ima na umu da sve to vodi samo ka – opseni prostote. Tj. ostavljanju utiska na one kojima je u svakom slučaju svejedno koji se izrazi koriste.