Piše mi ovih dana stari kolega i prijatelj. Čestita novu godinu i ostale praznike. Želi da nam godina ne bude hladna ovako kako je počela i da nas ogreje svetlost kojoj težimo i koja neće biti tako daleka. I dalje kaže da nam želi da malo usporimo. Da se makar u ovoj godini okrenemo sebi i svojima, da se ne pravdamo kako žurimo, … I da nam peta brzina ne bude jedino u glavi.

Želi nam da sve što radimo ne bude više u trku i da ponovo počnemo da živimo pravi život. Ne virtuelni u kome se sa drugima povezujemo preko društvenih mreža. Preplićemo prstima po tastaturi, jagodicama pomeramo ekrane, a ni jedni nisu stvoreni za to, već za nešto drugo.

Da tako je živimo u „petoj brzini“ vreme merimo brojem poslatih i primljenih elektronskih poruka ili poseta pojedinim sajtovima. Potrebom da moramo da pogledamo poštu pravdamo se prijateljima što za njih nemamo vremena. A tako nam počinje i završava se dan. Sve pokušavajući da budemo moderni, nosioci progresa. Neposredni kontakt sa prijateljima i kolegama zamenili smo virtuelnim svetom u kome sve postoji i sve je rešeno. Ako se neko i drzne da iznese neku ideju onda će najčešće dobiti lakonsku poruku – Ima to na Internetu. A ako je pak tamo nema onda nije ni vredna pažnje.

„Srećom“ pade sneg ulice postadoše zavejane i neprohodne. Priroda nas natera ako to već sami ne umemo, da malo usporimo. Nemojmo čekati da nas priroda na to primorava. Učinimo taj mali napor da usporimo i počenmo da živimo život u kome ćemo sve stizati kao nekada. A pri tom činiti velika dela. I da nam peta brzina ne bude jedino na pameti.