Home » Blog » Izgubljeni u vremenu

Izgubljeni u vremenu

novembar 2017.
P U S Č P S N
« sep    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

Jedna racionalna ideja, da se definišu pravila vrednovanja rezultata naučno – istraživačkog rada pretvorila se u svoju suprotnost. To je jedan od bitnih razloga što se danas u Srbiji ponovo otvara pitanje negativne selekcije na univerzitetima, praćeno sa problemima plagiranja radova, da se navedu samo ono najvažnije. Uzroci takvom stanju mnogo su širi i treba ih tražiti u onome što danas Srbiju najviše tišti, a to je slaba privredna aktivnost koja je uzrok dubokoj krizi srpskog društva. Nadajući se da ćemo kad tad izaći iz krize spremni smo da glavu zaronimo u pesak iako smo i kao pojedinci i kao društvo svesni da se proteklo vreme ne može nadoknaditi. Procenjujući da smo poslednju deceniju XX veka izgubili, kao društvo smo se ponadali da ćemo nekritičkim prihvatanjem svih eksperimenata sa kojima je Evropa ušla u XXI vek uhvatiti priključak. Jedan od najpogubnijih eksperimenata napravljan je sa neopreznom i pogrešnom realizacijom tzv. Bolonjskog procesa, koji ovde traje već punu deceniju. Kao što je počivši akademik Pavle Savić proročanski izjavio početkom osamdesetih da je usmereno obrazovanje „osveta ponavljača“ usudiću se da kažem da je srpska interpretacija Bolonje „osveta neuspešnih naučnika“. Zbog toga je mnogima pristupanje Srbije tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ bila spasonosna šansa da se konačno dokažu makar kao nosioci ideja kojima je Srbija konačno trebala da se dokaže kao nosilac „progresa“. Zato se treba setiti tzv. TREND konferencija koje su se svake zime održavale na Kopaoniku i na kojima je između dva spuštanja niz neku od snežnih staza skrojena današnja srpska viskokoškolska stvarnost. Trebalo je opravdati pare koje su stizale iz sveta (o tome koliko je takvih para i za koje namene stiglo u prošlosti u Srbiju čitamo ovih dana u medijima), a onaj ko se drznuo da nešto kaže makar i u vidu ptanja odmah je bio proglašavan za …

Naravno trebalo je menjati nešto u srpskom visokoškolskom sistemu, jer je bio postao trom, jer je izgubio neophodnu vitalnost izgubivši nešto od kompatibilnosti sa svetom. Ali svođenje visokoškolskog obrazovanja na srednjoškolski nivo, što je evidentna posledica srpske interpretacije Bolonjskog procesa je teško popravljiva greška. Ako se tome doda i činjenica da država finansira univerzitete na kvantitativnom, a ne kvalitativnom nivou zbog čega imamo inflaciju broja studenata nije teško zaključiti gde su uzroci opštem padu kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. A odatle do negativne selekcije na gornjem nivou ovog obrazovanja i korak je puno. Srbiji treba moderno visokoškolsko obrazovanje koje će generisati stručnjake koji će posedovati zavidan nivo fundamentalnih znanja na nivou svake struke, ali i osposobljeni da se brzo i lako prilagođavaju tehnološkim promenama u svetu. To obrazovanje treba da bude usmereno ka stvaranju stručnjaka koji će moći da iskoriste sve prednosti savremenih informaciono – komunikacionih tehnologija i ponude kako domaćoj tako i tuđoj privredi rešenja koja neće biti puko kopiranje onoga što se već radi u svetu. Nažalost promene koje treba izvršiti u srpskom visokom školstvu predstavljaju proces i zato što se pre krene u njega pre ćemo nazreti svetlo na kraju tunela. Rešenja koja nudi predlog novog zakona o visokom školstvu ne idu u potpunosti u tom pravcu, što znači da nam sledi još izgubljenog vremena.


Post a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *