Obično kada se želi reći da je nešto pogrešno kaže se da je postavljeno na glavu umesto na noge. Nažalost, u našem okruženju mnogo toga je postavljeno na glavu. Zagovornici teorije zavere reći će da je to neko namerno uradio da nam naudi. A meni se čini da je sve to posledica mnogo proizaičnijih stvari. Bojim se da u svakom čoveku postoji potajna, a često i javno iskazana želja i potreba za dokazivanjem. Ako se na to često nakalemi i želja da se ostane upamćen, pa čak i u istorijskim razmerama, eto belaja. Odavno sam pisao o potrebi da svako od nas ima meru. Međutim, ti koji žele da se „zlatnim“ slovima upišu u istoriju bezmalo svačega po pravilu nemaju meru. Fali im mnogo toga, a izgleda ponajviše znanja. A kad čovek malo zna on ne ume da se plaši. I eto stvari se lako postavljaju na glavu umesto na noge. Zato oko nas i ima mnogo toga što je – ni na glavi ni na nogama.

Sigurno će mnogi, bez prevelikog napora, napred izrečeno prepoznati u našem okruženju. Ima ga u svim segmentima. Rekao bih da nije previšno opasno ako postoje oni koji se tome suprostavljaju. Međutim, bojim se da je ovih koji nas uporno postavljaju na glavu sve više. I vrlo su žilavi. Istina postoje još uvek glasovi zdravog razuma koji ukazuju na pogubnost takvog pristupa. Ali kao da sve više dolaze negde iz daleka i gube se u moru šuma. Pa smo i dalje često ni na glavi ni nogama.