Do sada sam uglavnom pisao na “slobodne” teme u okviru Foruma Laboratorije. Znao sam da mnoga od tih razmišljanja ne priliče Forumu i da mnogi posetioci nisu baš zainteresovani da prate nečiju “mentalnu gimnastiku”. Zato se odavno kanim da počnem da koristim Blog u okviru WEB Portala Laboratorije i artikulišem neke svoje stavove vezane za ovaj posao kojim se bavim i sve ono što ga prati. Biće to još jedan novi početak.

Novi početak – sudbina mladih u Srbiji

Živimo u prilično dinamičnom vremenu, što se baš i ne vidi po ostvarenim rezultatima. Ideja i očekivanja je puno, ali nekako sve to ostaje neostvareno, što dodatno stvara osećaj besperspektivnosti. Bilo je na ovim prostorima i ranije teških dana. Ali čini mi se da je uvek bilo entuzijazma u nastojanjima da bude bolje. Danas kao da tog entuzijazma više nema. Kao da smo ga potrošili u vremenima koja su ostala za nama. I u kojima smo se uporno nadali da će se desiti čudo i da će se kurs pada, koji nas vodi već više od dve decenije volšebno promeniti. Istina ta nadanja su bila okrenuta ka nekim drugim “energetskim izvorima”. Od kojih smo očekivali da će nam dati neophodni vetar u leđa.

Uporno smo bežali od uzimanja sudbine u vlastite ruke. Ponašajući se po narodnoj “u se i u sopstveno kljuse” pokušamo da sopstvenim života damo novu kvalitativnu dimenziju. Uvek se nekako setim izjave nekadašnjeg posrednika u jugoslovenskom konfliktu Dejvida Ovena. Koji je odlazeći iz ove misje na pitanje novinarke “Šta ima da poruči mladima u Srbiji” odgovorio: Rekao bih sebi – ostaću u ovoj zemlji i izgradiću je.

I tu leži ključno pitanje – koliko smo kao građani spremni da uvek nanovo gradimo našu kuću. Sve čekajući da se dese čuda propuštili smo više od dve decenije. A za to vreme naša kuća se i urušavala i teže ju je danas popraviti nego juče. Nažalost nismo se setili još jedne narodne misli – Ko krene na vreme stići će. Bojim se da mi nećemo stići, jer još nismo krenuli.