Odavno nisam pisao, a vreme se nekako provuklo. Ušli smo u bonus godinu finansiranja projekata od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a očekuje se i raspisivanje novog konkursa za finansiranje projekat u novom ciklusu. Kao da su svi odahnuli, jer ništa bitno se nije desilo. Država, nije izvršila „seču knezova“, a istraživači su uglavnom zadovoljni onim što su dobili u protekle četiri godine. Naravno javno se negoduje što još uvek stigla tzv. kapitalna oprema, ali važno je da honorari nisu kasnili i da se nisu smanjivali. Da je potrebno da stavimo prst na čelo?

Nadam se da nadležni u Ministarstvu imaju pokazatelje uspešnosti investicija u nauku u proteklih četiri godine. Bar bi bilo dobro da znamo koliki su pozitivni efekti istraživanja na srpsku privredu, jer je to valjda osnovni razlog zbog čega se i ulaže u istraživanje. A možda i ne smemo da izađemo sa pokazateljima gde su završile pare koje su trebale da unaprede srpsku nauku. Ulaganje u opremu je opravdano. Ali šta ćemo sa onim silnim novcem kojim je plaćeno objavljivanje radova po „vodećim“ svetskim časopisima. Nema potrebe da nas podsećam na to. Znamo mi dobro šta je time sve postignuto. Ako smo mi zadovoljni i mislimo da je to opravdano, šta ima da se bune ostali zbog čijeg prosperiteta je to i urađeno. Koga je briga što je sve to urađeno na račun poreskih obveznika koji i nemaju baš neke velike veze sa velikim dostignućima srpske nauke. Ako je to realizovano putem kredita, o tome ćemo razmišljati kad rate stignu na naplatu.

A možda bi ipak trebalo da stavimo prst na čelo. Jer će sve to jednoga dana platiti. Ako ne mi onda naša deca ili unučići. Ne treba tada da optužujemo neke druge. Ako ništa drugo bar smo ćutali.