Možda će neko zbog naslova pomisliti da se radi o političkoj temi. Srećom radi se tekstu koji je daleko od dnevno političkih zbivanja. Ali u neku ruku i jeste političko pitanje, ali na terenu, gle opet kojim slučajem, informacionih tehnologija. O ovom pitanju se vodi žestoka borba. Pa se postavlja pitanje da li može da se nametne Srbija kao sudija.

Windows vs. Linux – Srbija kao sudija

Povremeno smo svedoci ponovnog traženja odgovora na odavno postavljeno pitanje – „Da li se konačno treba zahvaliti Windows operativnom sistemu i početi koristiti jednu od alternativa kao što je Linux“? I onda se takva diskusija obično svede na poređenje, kako se kod nas obično kaže – „baba i žaba“. Pogotovu što niko da se seti i razmisli ko su najčešći korisnici računara i zašta se oni najčešće koriste. Običan korisnik se u tom galimatijasu operativnih sistema kod savremenih računarskih uređaja bolje snalazi od onih koji bi hteli mudruju.

Linux

Hteli – ne hteli korišćenje pametnih telefona nateralo nas je da počenom da koristimo Android i iOS. Isto tako kao korisnici moramo biti spremni da poznajemo rad sa računarima kojima upravljaju i Windows i Linux operativni sistemi. Ako operativni sistem svedemo na nivo korisničkog interfejsa Windows je tu u prednosti. Jer ima praktično jedinstveni GUI (Graphical User Interface) grafički korisnički interfejs. Dok kod Linux operativnog sistema ima više od deset različitih GUI. Neću ih nabrajati da ne bi ispalo da se hvalim. Naravno oni koji se kunu u Linux sa gnušanjem će govoriti o GUI kod njega. A ponosi će se korišćenjem tzv. komandno orijentisanog korisničkog interfejsa (Shell).

Windows

Drugi će praviti razliku između Windows OS, kao zatvorenog sistema i Linux OS kao sistema sa „otvorenim kodom“, navodeći to kao veliku prednost Linux OS. pri tome se zaboravlja koliko korisnika zaista može da se koristi tom „otvorenošću“ i vrši izmene u kodu operativnog sistema dajući mu novi kvalitet.

Ispade da branim Windows i propagiram njegovo korišćenje, što naravno nije tačno. Ja se samo zalažem da ne treba nametati rešenja, pogotovu tamo gde to nije neophodno. Sve više smo svedoci korišćenja tzv. Internet/WEB aplikacija čije korišćenje od strane krajnjeg korisnika ne zavisi od operativnog sistema koji koristi na svom računaru, čak ni od WEB pregledača (browser).

Aplikacije

Kad se govori o razvoju aplikacija, sigurnosti njihovog korišćenja, integritetu podataka na računarima, serverima u sistemu Interneta, itd. onda je to drugo pitanje. I o njemu se i te kako vodi računa u savremenom računarstvu. Ali to nije pitanje za široki krug korisnika i poligon za nametanje rešenja tipa „za i protiv Windows ili Linux operativnog sistema“. Ako se to pitanje spusti još na obrazovanje dece u osnovnoj školi onda ćemo dodatno biti u problemu.

Šta treba znati?

Na kraju student računarstva mora da tokom studija stekne znanja o mestu i ulozi i naravno funkcijama operativnog sistema kao glavnog računarskog programa, a ne da prođe kurs korišćenja Windows/Linux. Stepen tih znanja koji će mu trebati i koja će posedovati tokom svoje karijere zavisiće od poslova koje bude radio. Najgore će biti ako prevlada stav da inženjer računarske tehnike treba da bude „državni univerzalni majstor“. A u Srbiji se to često očekuje, jer nažalost ima malo onih koji operativne sisteme poimaju na pravi način.

Znam da sam na neki način otvorio Pandorinu kutiju, ali šta je tu je. Otvorena diskusija ne može da bude loša.

Opet je IT u žiži interesovanja. Ponovo se organizuju prekvalifikacije za ovu oblast. A juče pročitah da nam sada nedostaje 30 hiljada IT stručnjaka. Neko će pomisliti da sam protiv IT, ali upravo u tom grmu i leži zec. Jer svi pričaju o informacionim tehnologijama, a niko tačno da kaže šta se iza brda valja. Doduše kad se vidi šta obuhvata program prekvalifikacije nekako svi putevi vode ka PROGRAMIRANJU. I to po pravilu tzv. Internet ili WEB programiranju, kako se kome više sviđa. Uglavnom svim onim koji se odluče za IT obećavaju se velike plate. Ne želim ništa da negiram, jer će se uvek naći dovoljan broj onih koji će pokušati da nađu argumente da me demantuju. A možda je zaista IT naš nasušni hleb?

Meni samo smeta euforija kojom se mladi ljudi nekako navode da je moguć „hleb bez motike“. Pomalo mi sve ovo liči na stanje iz devedesetih kada su počele da nastaju menadžerske škole, koji danas imamo bezmalo u svakom većem selu. Slična je situacija i sa IT. Skoro da nema fakulteta ili visoke škole u Srbiji koja nema neku vrstu studijskog programa koji se odnosi na IT. Stvar je previše ozbiljna da bi se šegačili. Jer primena informacionih tehnologija je danas jednostavno – Conditio sine qua non. To jednostavno znači da obrazovni sistem treba prilagoditi korišćenju informacionih tehnologija. Počev od korišćenja tekovina IT u procesu sticanja znanja do naravno praktikovanja svake struke. Jednostavno nije dobro sve usmeriti ka programiranju, jer može da se desi da ostanemo bez stručnjaka za mnoge životne oblasti. Teško da će programeri moći da zamene … A možda je IT naš nasušni hleb?

Jedan francuski kralj je rekao “Posle mene makar i potop”. Naravno radi se o jednom od Lujeva, tačnije Luju XV. Ali izgleda da ta izreka priliči mnogima manje ili više znanima u istoriji. I naravno posledice takvog pristupa vidljive su i na našim prostorima. Naravno neću se baviti visokom politikom. Ono na šta želim da ukažem odnosi se na sferu obrazovanja.

U Srbiji se trenutno odvija ukrupnjavanje visokih škola strukovnih studija u nekakve Akademije, kojih bi posle okončanja tog procesa treba da bude dvanaest. Motivi i obrazloženje zašto se to radi su prilično nemušti, a tek koncepcija po kojoj se to radi ukazuje da sve to nije promišljeno na pravi način. Npr. jednu takvu Akademiju bi trebalo da čine visoke škole u Čačku, Užicu i Šapcu. Užice i Čačak se nalaze otprilike na istoj udaljenosti od Šapca, nekih 150km. Ako bi se iz Užica išlo do Šapca preko Čačka treba više od 200km. Toliko otprilike ima i od Čačka preko Užica do Šapca. Ali zanemarimo rastojanja u današnje vreme digitalizacije. Što se tiče komplementarnosti obrazovnih profila, verujmo da su vodili računa.

Zaboravljena istorija

Na kraju dolazimo do jedne od najvažnijih stvari, a to je tradicija. Svedoci smo poslednjih decenija ukazivanja kako su na ovim prostorima ukidane mnoge tradicije, pogotovu posle drugog svetskog rata. A upravo ovo što se sada preduzima ukida nešto što ima smisao tradicije. Visoka tehnička škola strukovnih studija, nekada Viša tehnička škola u Čačku je nastarija takva škola u Srbiji. Osnovana je 1960. godine, kao druga takva škola u Jugoslaviji, posle Više tehničke škole u Mariboru osnovane 1959. godine.

Posle mene …

Shodno tome Škola u Čačku predstavlja civilizacijsko dostignuće kao Čačka tako i Srbije. Nisam bio njen student, a nikada tokom skoro tridesetogodišnjeg rada na Tehničkom fakultetu/Fakultetu tehničkih nauka u Čačku nisam predavao na ovoj školi. Ali kao rođeni Čačanin i neko ko misli da u njemu zatvori životni krug smatram da ne treba olako da se odričemo nekih svojih simbola. Mnogi uspešni čačanski inženjeri su potekli sa ove škole. A Čačak je zahvaljujući studentima iz cele Jugoslavije stekao ime na njenoj obrazovnoj mapi. Možda nećemo promeniti namere prosvetnih vlasti, ali treba glasno reći šta mislimo o njihovoj nameri u kontekstu značaja Visoke tehničke škole strukovnih studija za Čačak, ali i celu Srbiju.

PS: Opšte je uvreženo mišljenje da su “RR zavodi” u Nišu bili mesto rođenja elektronske industrije u Jugoslaviji. Međutim, prva elektronska industrija je stvorena u Tehničkom remontnom zavodu u Čačku u osvit drugog svetskog rata, 1939/40. godine. Bojim se da to čak malo Čačana zna. Možda će kroz osamdeset godina malo ko znati da je Viša tehnička škola iz Čačka bila prva takva škola u Srbiji.

Srpska nauka se već punih osam godina vrti u petlji koja preti da postane beskonačna. Umesto da se „tekući“ projektni ciklus završi koncem 2014. godine on se produžio za još pune četiri godine. A kraj se baš i ne nazire. Oni kojima su odobreni projekti mogli su slobodno da trljaju ruke. A oni koji su iz nekih razloga ostali van jasala Ministarstva mogli su samo da se žale na lošu sreću. O potencijalnim istraživačima, koji su se formirali u poslednjih četiri – pet godina, a ostali su van asktuelnih projekata da se i ne govori. I tako se nauka našla u beskonačnoj petlji.

Finansiranje nauke

Jutros „Politika“ piše o elementima novog zakona o naučno – istraživačkoj delatnosti. Zakon bi od 2019. godine unela više izvesnosti i reda u ovu oblast, pre svega na planu finansiranja. Ako sam dobro razumeo za istraživače sa instituta umesto projektnog predviđeno je institucionalno finansiranje. To bi trebalo da znači da će dobijati platu bez obzira da li su uključeni u neki projekat koji finansira Ministarstvo ili ne. Treba očekivati da ovo bude jedan od kamena spoticanja, jer se postavlja ozbiljno pitanje koji nam sve instituti trebaju, tačnije rečeno koja to istraživanja, u najširem smislu treba finansirati iz budžeta. Verovatno će se buniti i istraživači sa univerziteta, smatrajući da i njima pripada deo ovog sigurnog budžetskog kolača.

Posebno pitanje predstavlja broj istraživača, koji će potencijalno biti obuhvaćeni finansiranjem od strane Ministarstva. Još uvek se barata sa cifrom od 12 hiljada. Pri tome se zaboravlja značajno povećanje broja doktora nauka poslednjih desetak godina od kako su uvedene tzv. doktorske studije. Ova cifra se poredi sa 9 hiljada istraživača, koliko navodno ima Slovenija, sa više od tri puta manje stanovnika. U tom kontekstu se smatra da Srbija treba da ima mnogo više istraživača.

I tako dolazimo do one polazne pretpostavke gde je nauka u beskonačnoj petlji. Para imamo malo, jer su izdvajanja za nauku relativno mala, istraživača bi trebalo da imamo više, ne znamo šta sve treba istraživati da bi nauka bila zaista produktivna, bar ona koja treba da bude vezana za privredu. Ima tu još nepoznanica. Kao što se može videti ovu jednačinu sa više nepoznatih nismo uspeli da rešimo u protekla dva kruga, od po četiri godine koliko su do sada bili projektni ciklusi. Šta treba još učiniti da ne bi ušli i u sledeći krug?

Čitam pre neki dan o kolegi koji je uspešno koristio Facebook za promivisanje struke, kako u obrazovnom tako i u istraživačkom smislu. Verovatno sam pomalo konzervativan, što i priliči mojim godinama, jer sam smatrao da je neprilično o ozbiljnim stvarima pisati na tzv. društvenim mrežama. Izgleda da sam imao potpuno pogrešan stav. Jer su upravo te mreže i informacije koje se distribuiraju preko njih postale veoma uticajne na naše živote i izvan segmenta zabave. Bojim se da stalno zaboravljamo šta predstavlja snaga informacija.

Digitalizacija kao sudbina

Tipičan primer je promisanje tzv. digitalizacije društva, koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja našeg društva. Šta se tačno pod tim podrazumeva ne može se definisati u par rečenice. Uostalom, dužnost da narodu to objasne treba ostaviti glavnim promoterima. Valjda oni najbolje znaju šta se iza brda valja. Doduše mnogi će se upecati i od potrebe da se svakojake ideje približe i definišu napraviće nauku. S druge strane neke tekovine „digitalizacije“ svakako će doneti koristi čovečanstvu, učiniti da neke poslove brže i lakše obavimo. Kažu da ćemo zarad toga imati više vremena za kulturu, fizičke aktivnosti. Da li je baš tako neka svako sam razmisli. Ono što je evidentno to je da je zajednica postala asocijalna. Sve manje se družimo, viđamo se preko Skype. Pa čak i ako sedimo u društvu većina je zaokupljena kuckanjem po tastaturama mobilnih telefona.

Malo se udaljih od teme, ali samo na prvi pogled. Jer iza svega stoje informacije. Kad koristimo bilo koji računarski program, pa i one na kojima počivaju društvene mreže razmenjujemo informacije u najrazličitijem obliku. Ono što je problem tiče se značaja tih informacija za naše življenje. Nekako na prvi pogled, a voleo bih da se varam radi se o informacijama koje nisu previše bitne. Jer se radi o informacijama koje najveći deo populacije čini ravnopravnim. U tome je između ostalog snaga informacija.

Laku noć dame i gospodo

eto i ova predstava je završena

nadam se da ste uživali u njoj

bilo je zadovoljstvo glupirati se

za vas sve ove godine

Mogli bi se tu naći još neki stihovi, koji priliče ovom trenutku, ali setih se Panonskog mornara i njegove pesme „Odlazi cirkus“. Možda oni najbolje odražavaju ono što osećam u ovom trenutku. Rastanci nikad nisu lepi, ali ipak odlazak u penziju nisam ovako zamišljao. Možda će mi malo ko od vas poverovati, ali današnji dan mi donosi veliko olakšanje. Nešto zbog toga što sam se umorio, a i zbog činjenice da se pomalo osećam suvišnim. Izvinite ako ne mislite tako.

Sedajući da pišem ove redove činilo mi se da ću biti inspirativniji, pogotovu zbog gorkog ukusa sa kojim završavam svoj radni krug. Ali ne mogu drugima da pružim šansu da budu u pravu. Možda će neki i ove reči doživeti upravo na takav način, ali to je njihovo pravo. Iako ne znaju šta sam hteo da kažem. Zato neka intriga ostane u vazduhu.

Laku noć – A idemo dalje

Srećom odlazak u penziju za mene lično neće biti prestanak radnih aktivnosti. Čak možda budem produktivniji, jer ću moći više vremena da posvetim onome što volim i što najbolje znam. Da li će to drugi znati i hteti da iskoriste to ne zavisi od mene. Jer ako sam na nešto ponosan u svojoj profesionalnoj karijeri to je otvorenost, spremnost da sopstveno znanje podelim sa drugima. Da ga nesebično dajem kako studentima tako i saradnicima.

Zato „Laku noć“ iz naslova znači pozdrav sa radnim okvirima, a ja ću i dalje biti tu, možda ne kao do sada svaki bogovetni dan, ali biću na raspolaganju, jer drugačije ne umem. Ipak mi nedostaje malo više slobode, nego što sam je samom sebi davao dok sam bio zaposlen. Zato doviđenja do nekih novih druženja, rada i rezultata.