„Svako vreme svoje breme nosi“. Svakim danom srećemo se sa citiranjem sličnih izreka, kojima pojedinci žele da na okruženje ostave utisak i pokažu svoju visokoumnost. Naravno ovu izreku nisam naveo da bih se i sam predstavio okruženju. Radi se o čisto preventivnoj ogradi, jer se bojim da će mi mnogi posle ovog teksta spočitavati kako sam deo retrogradnog dela društva i kako ne osećam duh vremena u kome živimo. A samo razmišljam i kažem da smo taoci digitalnog sveta.

Na pisanje me je navela Kolumna nedelje u današnjoj „Politici“ iz pera Aleksandra Apostolovskog, „Mobilni klinci“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/427395/Pogledi/Mobilni-klinci). U svom tekstu on govori o načinu života mlade generacije, pre svega u Srbiji. I to mladih od samo par godina pa do tzv. tinejdžera. Odmah da kažem da se slažem sa tim što je uvaženi novinar napisao. Ali upravo zbog toga hoću dodatno da postavim pitanje. Šta mi kao društvo činimo da mlada generacija izađe iz svog virtuelnog sveta, baziranog na računarima, mobilnim telefonima i zakorači na svetlost dana. Upravo „matori“, usuđujem se da to kažem, želeći da se dodvore mladoj generaciji čine ogromne greške, koje je teško otkloniti na generacijskom nivou. A ona najveća greška je da takoreći od samog rođenja mladom biću u ruke guramo visokotehnološke spravice čineći od njih taoce digitalnog sveta za ceo život.

Mladi – taoci digitalnog sveta

Neko će reći da se mladi ipak bave sportom. Ali pogledajmo kako se to praktikuje, jer sve je isprogramirano. Nema više one nekadašnje spontanosti kada su se deca posle škole okuplja i časkom delila u igri na dva gola napravljena od školskih torbi ili delova skinute odeće. Ko još igde viđa devojčice koje se igraju školice. Da li se sećate kada ste poslednji put videli dečurliju kako se igra žmurke. Da neke druge dečije igre i ne spominjem. Da bilo je tu oguljenih kolena, ogrebotina, ali su se sticale i neke veštine.

Nisam ja protiv digitalnog sveta. Pa njemu sam posvetio ceo radni vek, i još uvek sam deo te priče. Ali moramo naći meru i petaka uputiti ka spoznaji stvarnog sveta oko nas. A ne terati ga da se bavi programiranjem. A on čestito ne zna mnogo toga što mu je već u tim godina bitno za život. Zato je ona misoa sa početka ove priče i te kako važna. Breme koje nosimo i kao društvo i kao pojedinci danas je mnogo veće od bremena koje su nosili naši preci. Pokušajmo da ga smanjimo bar našim potomcima.