Često se može čuti, „Nismo mi najgori“. Iza ove fraze krije se opasna stvar. Jer i mi možemo biti loši, ali ćemo naći nekoga ko je još lošiji od nas. Zahvaljujući tome referentna tačka može da se spusti dovoljno nisko da i jako loši postanu dobri. Primeri za ovo postoje svuda oko nas. I mislim da ih ne treba posebno nabrajati. Jer majstori smo za ono što se zove – relativizacija.

Zajednica, ma kog obima bila mora da ima izgrađene vrednosne kriterijume. To podrazumeva da mora da postoji referentna tačka na kojoj se deli dobro od lošeg. I tada za svakoga cilj treba da bude da se nađe na pozitivnoj strani vrednosne skale. U protivnom ako se nalazimo sa leve strane onda smo u svakom slučaju loše. To što ima lošijih od nas ne može da bude opravdanje. A još manje nešto što će izazivati zadovoljstvo. A relativizacija sve to omogućava i dozvoljava.

Problem relativizacije je naročito značajan u društvenim segmentima koji određuju dalje napredovanje zajednice. A obrazovanje i nauka su sigurno takvi društveni segmenti. Pogotovu ako se prepliću, kao što je slučaj kod visokoškolskog obrazovanja. Da bi se bio uspešni deo akademske zajednice nije dovoljno imati popunjenu budžetsku kvotu studenata. Ili imati nastavnike i saradnike koji objavljuju radove u časopisima na Sci listama.