Nikada sebe nisam smatrao naročitim jezičkim čistuncem. Pogotovu kada se radi o svakodnevnom govoru. I te kako znam da se poslužim čačanskim uličnim lokalizmima ili „odomaćenim“ engleskim terminima. Navodnice nisu stavljene slučajno. Jer upravo želim da pišem o tim terminima koji su postali deo svakodnevice. Čak i onda kada postoje odgovarajući srpski izrazi. Svestan sam da je jezik nešto „živo“ što se stalno menja i prilagođava životu. Razvoj nauke i tehnike neminovno je u jezičku praksu uveo nove termine, ali da li oni moraju, po svaku cenu, da budu preuzeti iz engleskog jezika. I to još nekritički posrbljeni. A sve – isto to samo malo drugačije.

Znam da postoji opasnost da uvođenjem srpskih izraza na silu, možemo da padnemo u zamku kao naše komšije iz Hrvatske, koji su zarad različitosti svoj jezik obogatili terminima koji kod običnog čoveka moraju da izazovu čuđenje pa i podsmeh. Zbog toga radi se o jednoj osetljivoj temi, koja zahteva pažljivo razmatranje i svakako jedan izbalansirani pristup – šta se može posrbiti, a šta mora da ostane u originalu.

Isto to samo malo drugačije – terminološki noviteti

Ali nisam ni mislio da pišem o terminima koji su novi za ceo svet i koje u jezičku praksu uvode oni koji su ih i generisali. To što je najveći broj njih sa anglo – saksonskog govornog područja samo govori o tome ko prednjači u tehničko – tehnološkom razvoju. Reč je o terminima koji su odavno u upotrebi na ovim prostorima. I uz koje su se obrazovale generacije naših građana. Danas gotovo da ne može da se čuje ta lepa reč OBRAZOVANJE, jer smo svi preko noći postali edukovani. Možda izgleda predugačko, ali da li smo bliži svetu ako umesto nastavni plan i program kažemo curricula ili posrbljeno kurikulum. O disiminaciji, startapu i sličnim izrazima da i ne govorim. Uz pozive za satanke danas ne dobijate dnevni red već agende.

Mnogi će reći da ovo nekako odiše konzervativizmom, jer živimo u doba globalizacije. Rekoh na početku da se i sam često u neformalnim situacijama poštapam istim tim izrazima, čiju upotrebu kritikujem. Međutim, mislim da je nedopustivo da se u zvaničnom govoru koriste navedeni termini. Zar se treba stideti sopstvenog jezika i njegovog rečnika, makar u sebi ponekad nosio i prizvuk patine. Ako neko misli da će ga javna upotreba ovakvih termina učiniti važnijim mora da ima na umu da sve to vodi samo ka – opseni prostote. Tj. ostavljanju utiska na one kojima je u svakom slučaju svejedno koji se izrazi koriste.

“Novosti“ u subotnjem izdanju, donose članak pod naslovom „Čip je naša nafta“ (http„://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:462990-Cip-je-nasa-nafta) u kome se iznose stavovi o mogućnostima tzv. IT sektora u Srbiji. Već nekoliko meseci u Srbiji se govori o mogućoj investiciji kompanije „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u fabriku čipova. Firma bi zapošljavala minimalno 1000 radnika. Ovaj ulagač kao i drugi zainteresovani da investiraju u Srbiju osnovnu zamerku ima u pogledu nedostatka kadra u IT sektoru. Prema podacima Udruženja informatičke delatnosti Privredne komore Srbije u Srbiji ima svega oko 5000 IT stručnjaka. I tu dolazimo do glavnog pitanja. Ko pretenduje da se makar malo razume u ovu oblast mora da ga postavi. Koji su to kriterijumi koji bilo koga kvalifikuju da se može smatrati IT stručnjakom. Jer ima tu dosta “stručnjaka”, ali ne treba zaboraviti – opasni su diletanti.

Pre nego pokušam da ponudim okvir za davanje odgovora na ovo pitanje navešću reči kontraverznog, ali i legendarnog ministra prosvete iz 90 – tih godina prošlog veka – Danila Ž. Markovića, koje je izgovorio u četvrtak 7. novembra 2013. godine na Učiteljskom fakultetu u Užicu povodom obeležavanja 20 godina ove visokoškolske institucije. Dača je između ostalog rekao – „Ne sme se dozvoliti virtuelizacija i komercijalizacija znanja …“.

Opasni su diletanti – ali oni propisuju pravila

A hteli to mi da priznamo ili ne u Srbiji je već prilično dugo na delu upravo VIRTUELIZACIJA I KOMERCIJALIZACIJA ZNANJA. I to posebno u oblasti kojoj svi tepamo IT. Tehnološki razvoj posebno razvoj poluprovodničke tehnologije omogućio je da elektronika i računari neslućeno, čak dramatično prošire polje svoje primene. Značajan segment primene vezan je za prenos i obradu informacija. To je rezultiralo uspostavljanjem pojma informacione tehnologije (IT), koji je postao jedan simbola vremena u kome živimo. I zato se s pravom mora postaviti pitanje. Ko su tih 5000 stručnjaka u ovoj oblasti koji danas deluju u Srbiji? Da li su oni pobrojani prema poslu koji obavljaju u praksi ili prema obrazovanju stečenom na nekom od srpskih univerziteta.

Bilo bi interesantno utvrditi ko sve i na koji način u Srbiji obrazujke IT stručnjake. Jer stavljanje IT u žižu interesovanja, pre svega kroz široku primenu računara u svim segmentima ljudske delatnosti stvorilo je prostor da se na univerzitetima, čak se može reći na fakultetima, kao još uvek samostalnim jedinicama najvećeg broja srpskih državnih univerziteta, počnu školovati IT stručnjaci.

Šta to školujemo

Niko se neće iznenaditi kada utvrdi da skoro svaki fakultet tehničke provenijencije školuje diplomirane inženjere informatike/informacionih tehnologija ili samo diplomirane informatičare. S obzirom da je svakoj vlasti u Srbiji visokoškolsko obrazovanje bitan element socijalne politike ne pada na pamet da natera fakultete da dobro razmisle pre nego se odluče na uvođenje studijskih programa iz ove oblasti i da svoje buduće diplomce iskreno upoznaju sa mogućnostima zaposlenja. Čak se može reći da vlast i sama doprinosi zabuni koja nastaje na ovom planu. Jer budimo iskreni praktični dometi najvećeg broja onih koji se broje u potencijalne IT stručnjake ne prelaze okvire aplikativnog programiranja. Naravno i to je dovoljno da tzv. IT stručnjaci mogu da se nadaju dobrom poslu.

Da li će oni svoje znanje prevashodno praktikovati u industriji zabave (razvoj računarskih igrica npr.) je posebno pitanje. Ali treba biti pošten i javno reći da takvi stručnjaci, bez značajnog dodatnog obrazovanja ne mogu da očekuju radno mesto u visokotehnološki zasnovanoj industriji kakvoj pripada popularno rečeno „fabrika čipova“ ili u oblasti projektovanja tih istih čipova. Već samo nerazlikovanje projektovanja od fabrikacije integrisanih kola govori o znanju koga ipak nema previše na ovom planu. Ali nam zato diletantizma ne nedostaje. Zato i ne čudi da u javnosti o ovoj oblasti najviše govore upravo diletanti.

Priči o dešavanjima u akademskoj zajednici Srbije nikada kraja. Taman su se stišale priče o napretku BU na Šangajskoj lestvici kada smo ponovo opomenuti pričom o objavljivanju radova u časopisima sumnjivog kvaliteta. Naravno pretpostavljam da ozbiljan časopis neće objaviti rad sumnjivog kvaliteta. U tom galimatijasu naučnih dešavanja prijatnu vest predstavljala je informacija da su trojica mladih nastavnika sa FON – a u jednom od najpopularnijih časopisa među našim naučno – istraživačkim poslenicima objavili rad koji najblaže rečeno nema nikakvog smisla. O tome je u “Politici” od 10. septembra u rubrici Pogledi pisao kolega Dušan Teodorović. A sve me to podseća na let iznad kukavičjeg gnezda.

Let iznad kukavičjeg gnezda – a merimo domete

Pojava korišćenja raznih časopisa za publikovanje sopstvenih radova radi sticanja odgovarajućih preferencijala uzrokovana je između ostalog i primeni kvantitativnih, umesto kvalitativnih merila pri vrednovanju rezultata naučno – istraživačkog rada. Svaki objektivan čovek složiće se da izveštaji za izbor nastavnika na fakultetima danas više liče na “stočni bilet”. U kome se nabrajaju karakteristike koje dotični nastavnik poseduje i daju kvantitaivne ocene tih karakteristika. U principu tu komisija čiji potpisi stoje na kraju uopšte i nije potrebna, jer sve je definisano različitim matricama. A tu je i svemoćna pretkomisija koja poput inkvizicije može da dezavuiše 3 – 5 uglednih profesora. Koji su činili članove komisije za izbor. Trči se za famoznim bodovima, koje donose rang časopisa u kome je objavljen rad. Pri tome se gubi na kvalitetu naučno – istraživačkog rada. Jer se od pisanja i komuniciranja sa redakcijama časopisa gde ste poslali rad i nema vremena za ozbiljno posvećivanje istraživanju.

Možda sam već negde napisao, a za sve je kriv zakon o nauci iz polovine 80 – tih godina prošlog veka. Koji je uveo krierijume za bavljenje naučno – istraživačkim radom, prema broju doktora nauka i magistara koje naučno – istraživačka institucija treba da ima. I stvari su postavljene na glavu umesto na noge. Pa su “naukom” mogli da se bave samo doktori nauka i magistri. Umesto da se postaje doktor nauka ili magistar zato što se neko bavi naukom. Zato, bez imalo opasnosti da se pogreši srpska nauka deluje kao “čardak ni na nebu ni na zemlji”!

Odavno je poznato da je “put do pakla popločan najboljim namerama”. Tako su i u Srbiji nastojanja da se rezultati naučno – istraživačkog rada objektivizuju izvrgnuta u svoju suprotnost. Umesto da se bore da rezltati njihovog rada postanu svojina celog društva i da okruženju donesu makar koliki boljitak, članovi akademske zajednice su okrenuti publikovanju raznih “naučnih” radova pa koliko košta da košta. A košta prilično i to u svakom pogledu. I deluje kao zamena teza.

Često sam u prilici da slušam razgovore mladih kolega. Uglavnom se diskusija vodi o tome da li su nešto napisali i da li planiraju da pišu. Skoro da nisam čuo razgovor na temu šta su uradili, misleći pri tome na razvijeni uređaj ili napisani program. A vreme leti. Kad se popenju stepenicama, zahvaljujući objavljenim radovima neće hteti da se vrate nazad i dopune one praznine u svom znanju i iskustvom. Jer već su postigli “željeni cilj”, a i vreme je neumitno prošlo.

A sve vreme su sebe ubeđivali – “daj da formalno napredujem”. A onda ću se rasterećen strahova moći posvetiti radu i stvaranju. Upravo u tome i leži zamka srpske sadašnjice, jer mladi zaboravljaju, a možda nema ni ko da im na to ukaže da suštinsko znanje i iskustvo stečeno kroz realne projekte sigurno stvara uslove da se ono kad tad može i formalizovati, kroz akademske titule. Obratno bojim se da nije moguće ili predstavlja gotovo “nemoguću misiju”. Jer i to mu dođe kao zamena teza.

I eto Srbija danas ima više doktora nego ikada u svojoj istoriji. Imamo i nekakve pomake na “čuvenoj” Šangajskoj listi univerziteta. A da li su nam dometi naučno istraživačkog rada adekvatni tim kadrovskim potencijalima? Naravno da nisu. Ali lakše je zabiti glavu u pesak i ponavljati – Mi smo najbolji, iiiiiiii.

Iako se o problemima naučno – istraživačkog rada stalno govori, tek ove godine došlo je do javnog protesta istraživača. Konkretan povod je bilo smanjenje sredstava u budžetu namenjenog finansiranju nauke u Srbiji.  I kašnjenje plata zaposlenih u naučno – istraživačkim institutima u Srbiji. Radi se o ozbiljnoj temi koja je samo jedan od elemenata opšte društvene krize u Srbiji.  Teško da se ta kriza može osvetliti sa par rečenica. Međutim, slučajno poslušah emisiju “U središtu pažnje” na I programu Radio Beograda u utorak 30. jula 2013. godine.  To mi dade povod da ukažem na neke od problema koji postoje na relaciji nauka – srpsko društvo. Jer se sve češće ukauje na tezu – nauka kao problem srpskog društva.

Gost emisije je bio prof. dr Dragan Povrenović sa Tehnološko – metalurškog fakulteta u Beogradu, koji je u nekoj od vlada tokom protekle decenije bio državni sekretar u Ministarstvu nauke i tehnologije. Pomenuo bih samo jedan od problema koje je on naveo kao značajne u funkcionisanju naučno – istraživačke delatnosti u Srbiji.

On se odnosi na otuđenost srpske nauke od društvene zajednice kojoj pripada i ne postojanje povratne sprege u pogledu delovanja istraživača i rezultata njihovog rada na privredu Srbije. Činjenica je da se najveći broj istraživanja u Srbiji sprovodi na problemima koji nisu u korelaciji sa zahtevima srpskog društva. Zato se postavlja ozbiljno pitanje na koji način napraviti datu korelaciju, jer aktuelno stanje preti da preraste u “konflikt” između naučne zajednice i ostatka društva koje ipak finansira tu i takvu nauku i koje sa pravom očekuje da se deo tih uloženih sredstav vrati na korist društvenoj zajednici. A ne samo da bude elemenat promocije tzv. naučnika. i onda će biti ispravna teza – nauka kao problem.

Valjda ima decenija kako svaki čas neka afera u srpskom školstvu ustalasa javnost. Čak mi se ponekad učini da kada novinari nemaju o čemu da pišu oni se sete školstva ili zdravstva.  I to nimalo ne čudi, jer su ljudi širom planete posebno osetljivi na ova dva društvena segmenta. Nepotrebno je to obrazlagati. Identifikujući probleme u školstvu skoro nikada se ne pitamo zašto je stanje takvo. Najlakše je reći da je to stanje odraz stanja društva, što takođe niko ne može da porekne. Međutim, uvek me je mučila misao da li stanje u školstvu nužno mora da bude preslikano opšte društveno stanje. Razlog je prost – u školstvu radi najobrazovaniji sloj društva. Po definiciji on bi trebao da je generator društvenih promena. A ne puki sledilac svega onoga što je loše u jednom društvu. A ispade školstvo kao najveći problem.

Ma kako se trudili da ovu problematiku objektiviziramo moramo da konstatujemo da se ipak sve vrti oko novca. Zaposleni u školstvu se žale na male plate. Ali skoro da se na prste mogu izbrojati koji su učionicu zamenili nekom drugom delatnošću. Čak je smer bio obrbut – veliki broj visoko obrazovanih ljudi se prekvalifikovao ili su se oni sa višim školama dokvalifikovali da bi mogli da se zaposle kao profesori u osnovnim ili srednjim školama. Istovremeno broj zainteresovanih za više nivoe studija, pre svega doktorske studije takođe ukazuje da težnja ka poslu u obrazovnoj delatnosti nije samo uzrokovana željom za daljim usavršavanjem i sticanjem viših nivoa znanja.

Školstvo kao najveći problem – ništa bez krilatica

Nažalost u vreme kada svi tako vole da se pozivaju na IT u ovoj zemlji nije baš pouzdano poznato mnogo toga što je vezano za školstvo. Npr., koliko je novih doktora nauka nastavilo ili otišlo da radi u privredi Srbije ili im je osnovni cilj sticanja date titule bio motivisan željom da se domognu nastavničkog zvanja. To prosto znači da u školstvu i nije tako loše.

S druge strane ključno pitanje, koje se može postaviti, šta je školstvo dobilo sa ovakvim društvenim trendovima. Da li će prekvalifikovani inženjer, prethodno nedovoljno iskazan u struci, biti dovoljno motivisan na radnom mestu profesora. Odnosno da li će istraživanja koja se sprovode na fakultetima, bez obzira što su “krunisana” brojnim radovima na tzv. SCi listama biti adekvatna zamena za osećaj stručne dokazanosti kroz realizaciju uređaja i sistema koji su našli svoju praktičnu primenu. Naravno nemam nameru da stvari posmatram tako da je ovo što sam naveo kao primere smatram najvažnijim problemima. Jednostavno to je ono što mi se u poslednje vreme najviše mota po glavi. I o čemu razmišljam sa aspekta da li je to naša neminovnost ili može da se relativno lako prevaziđe.

Gde se zaposliti?

Znam da je više mojih kolega, uključujući i mene, po okončanju studija imala potajnu želju da se zaposli na ETF – u. Tada su nam vrata bila zatvorena. Međutim, kada smo se pozapošljavali po institutima i počeli da se bavima raznim strukama brzo smo shvatili da smo u stvaralačkom pogledu daleko ispred onoga što bi radili da smo ostali na fakultetu. Ma kako se to nekome sviđalo, situacija je i danas ista. I pored opšteg stanja našeg društva, a posebno privrede, u institutima, pogotovu onima u kojima je komercijalizacija istraživanja bila normalna delatnost, istraživanja i odgovarajući rezultati su daleko ispred onoga što se ostvaruje na fakultetima.

Problemi školstva, koji ga često stavljaju u žižu interesovanja su veliki i raznorodni, su pravi izazov za jednu ozbiljnu studiju. Ovih par redova mogu samo da zagrebu po površini sa opasnošću da ostanu pogrešni utisci o glavnim izvorima problema.

Do sada sam uglavnom pisao na “slobodne” teme u okviru Foruma Laboratorije. Znao sam da mnoga od tih razmišljanja ne priliče Forumu i da mnogi posetioci nisu baš zainteresovani da prate nečiju “mentalnu gimnastiku”. Zato se odavno kanim da počnem da koristim Blog u okviru WEB Portala Laboratorije i artikulišem neke svoje stavove vezane za ovaj posao kojim se bavim i sve ono što ga prati. Biće to još jedan novi početak.

Novi početak – sudbina mladih u Srbiji

Živimo u prilično dinamičnom vremenu, što se baš i ne vidi po ostvarenim rezultatima. Ideja i očekivanja je puno, ali nekako sve to ostaje neostvareno, što dodatno stvara osećaj besperspektivnosti. Bilo je na ovim prostorima i ranije teških dana. Ali čini mi se da je uvek bilo entuzijazma u nastojanjima da bude bolje. Danas kao da tog entuzijazma više nema. Kao da smo ga potrošili u vremenima koja su ostala za nama. I u kojima smo se uporno nadali da će se desiti čudo i da će se kurs pada, koji nas vodi već više od dve decenije volšebno promeniti. Istina ta nadanja su bila okrenuta ka nekim drugim “energetskim izvorima”. Od kojih smo očekivali da će nam dati neophodni vetar u leđa.

Uporno smo bežali od uzimanja sudbine u vlastite ruke. Ponašajući se po narodnoj “u se i u sopstveno kljuse” pokušamo da sopstvenim života damo novu kvalitativnu dimenziju. Uvek se nekako setim izjave nekadašnjeg posrednika u jugoslovenskom konfliktu Dejvida Ovena. Koji je odlazeći iz ove misje na pitanje novinarke “Šta ima da poruči mladima u Srbiji” odgovorio: Rekao bih sebi – ostaću u ovoj zemlji i izgradiću je.

I tu leži ključno pitanje – koliko smo kao građani spremni da uvek nanovo gradimo našu kuću. Sve čekajući da se dese čuda propuštili smo više od dve decenije. A za to vreme naša kuća se i urušavala i teže ju je danas popraviti nego juče. Nažalost nismo se setili još jedne narodne misli – Ko krene na vreme stići će. Bojim se da mi nećemo stići, jer još nismo krenuli.