Ako bih krenuo da se vraćam u istoriju neminovno bih morao da se ponavljam. Ali zar se ne kaže da je istorija učiteljica života. Za samo trideset godina na ovim našim prostorima doživeli smo prave jezičke veleobrte sve vreme govoreći o istoj stvari. Prvo beše informatika, pa informacione tehnologije, a danas ne može da se zamisli dan, a da se ne priča o digitalizaciji. Kao neko ko je skoro pola veka deluje u oblasti računarstva trebalo bi da budem zadovoljan, jer će konačno računar postati sredstvo dobrobiti čovečanstva u najširem smislu te reči. Jasno je da za mene ne postoji dilema u tom pogledu, ali ima nešto što me brine. Da li je digitalizacija sredstvo ili cilj koji treba ostvariti na nivou ljudske civilizacije. Bojim se da opet pomalo grešimo. Taman toliko da posledice mogu da budu dalekosežne. Zato moramo postaviti pitanje – Aut digitalizacija aut nihil?

Da li je budućnost – Aut digitalizacija aut nihil

Ono što je neophodno učiniti da bi digitalizacija naših života imala uspeha podrazumeva stvaranje uslova da se svaki građanin upozna sa mogućnostima primene informaciono – komunikacionih tehnologija. Pre svega sa aspekta efikasnijeg obavljanja mnogih svakodnevnih poslova. Efikasnošću u obavljanju poslova stvorili bi se uslovi da savremeni čovek može više vremena da se posveti samom sebi i svojoj porodici. Da vodi zdraviji život sa više fizičke aktivnosti i naravno da se, kako se to nekad popularno govorilo kulturno uzdiže. Naravno to se neće postići ako u našim životima dominantni postanu upravo nusprodukti digitalizacije, npr. društvene mreže.

Uspešnost digitalizacije ne garantuje uvođenje programiranja od samog početka školovanja. Umesto toga upoznavanje sa pravim dometima digitalizacije mora biti utkano u ceo obrazovni proces. Samo na taj način će moći da se napravi kod čoveka stvori sposobnost da razlikuje žito od kukolja. Tj. šta je korisno u tzv. digitalnom svetu, a šta je u najmanju ruku nepotrebno.

Svaki normalan čovek složiće se da je cilj savremene civilizacije slobodnomisleći čovek. Čovek koji će znati da donosi celishodne i prave odluke. Naravno pri tome koristeći savremena tehnička i tehnološka dostignuća da bi proces donošenja odluka bio brži i lakši. A ne da tog istog čoveka zameni mašina, preko koje će odluke „donositi“ njeni zlonamerni tvorci. Ili nam je možda draži odgovor koji sam još pre više od tri decenije dobio od mladog čoveka na pitanje kako „stoji sa matematikom“. „Ja toliko dobro znam da radim sa računarima da mi je matematika nepotrebna“. Mislim da je komentar nepotreban, a moguće posledice nesagledive.

Prilikom prošlog javljanja bavih se problematikom izbora između Windows i Linux operativnog sistema. U međuvremenu malo razmišljah o širim aspektima računarskog obrazovanja, pa čak i generalno obrazovanja u oblasti tehnike. Jedan kolega, koji je sigurno dobro upoznat sa stanjem u oblasti poluprovodničke tehnologije i projektovanja integrisanih kola, pre neki dan u razgovoru iznese skeptičan stav po pitanju bavljenja naukom u Srbiji. I sam delim slično mišljenje, ma koliko to bio jeretički stav. Ali svako želi da bude objektivan ne bi smeo da ostane slep pred činjenicama. Jer naše društvo se nalazi, malo je to reći – na prekretnici.

S jedne stanje srpske privrede je daleko od onog nivoa koji je bio na kraju 80 – tih godina prošlog veka. A oni koji pamte to doba znaju da je u toj pretposlednjoj deceniji XX veka došlo do usporavanja privrednih tokova. Istovremeno statistika pokazuje da danas imamo doktora nauka više nego ikada u istoriji. Bez imalo cinizma trebalo bi očekivati da povećani broj obrazovanih i stručnih kadrova najvišeg ranga bude jedan od motora privrednoj razvoja. Ali nije tako.

Društvo na prekretnici

Ovaj debalans zahteva da se celo društvo zamisli nad svojom budućnošću u sektoru obrazovanja. Niko ne može da ospori da jednoj zajednici treba što više obrazovanih građana. Ali to ne može i ne sme da se odvija na principu „neka svi studiraju dok ne rešimo privredne i ekonomske probleme“. Takav koncept je na ovim prostorima prisutan već pola veka. Isto tako jedan krajnje liberalan koncept da je „svako kovač svoje sreće“ pa i u izboru zanimanja, može da bude poguban. Dovoljno je podsetiti se najsvežijih primera vezanih za školovanje menadžera. A po svoj prilici i sličan trend u oblasti tzv. informacionih tehnologija mogao bi da se završi na sličan način.

Zato je veoma važno da se čitavo društvo angažuje u traženju optimalnih pristupa obrazovanju. Jer samo na taj način ćemo doći do kvalitetnih kadrova. U tom kontekstu veoma je važna sinergija na relaciji država – obrazovne institucije. Dražava treba da obezbedi adekvatne uslove za rad škola i univerziteta. A pre svega fakulteti treba da se staraju da njihovi kadrovi budu što je moguće višeg kvaliteta. To podrazumeva da nastavnici pored visokog nivoa teorijskih znanja poseduju odgovarajuća praktična znanja. Jer sam na taj način će u potpunosti moći da se zadovolje potrebe za obrazovanjem savremenih stručnjaka.

Možda će neko zbog naslova pomisliti da se radi o političkoj temi. Srećom radi se tekstu koji je daleko od dnevno političkih zbivanja. Ali u neku ruku i jeste političko pitanje, ali na terenu, gle opet kojim slučajem, informacionih tehnologija. O ovom pitanju se vodi žestoka borba. Pa se postavlja pitanje da li može da se nametne Srbija kao sudija.

Windows vs. Linux – Srbija kao sudija

Povremeno smo svedoci ponovnog traženja odgovora na odavno postavljeno pitanje – „Da li se konačno treba zahvaliti Windows operativnom sistemu i početi koristiti jednu od alternativa kao što je Linux“? I onda se takva diskusija obično svede na poređenje, kako se kod nas obično kaže – „baba i žaba“. Pogotovu što niko da se seti i razmisli ko su najčešći korisnici računara i zašta se oni najčešće koriste. Običan korisnik se u tom galimatijasu operativnih sistema kod savremenih računarskih uređaja bolje snalazi od onih koji bi hteli mudruju.

Linux

Hteli – ne hteli korišćenje pametnih telefona nateralo nas je da počenom da koristimo Android i iOS. Isto tako kao korisnici moramo biti spremni da poznajemo rad sa računarima kojima upravljaju i Windows i Linux operativni sistemi. Ako operativni sistem svedemo na nivo korisničkog interfejsa Windows je tu u prednosti. Jer ima praktično jedinstveni GUI (Graphical User Interface) grafički korisnički interfejs. Dok kod Linux operativnog sistema ima više od deset različitih GUI. Neću ih nabrajati da ne bi ispalo da se hvalim. Naravno oni koji se kunu u Linux sa gnušanjem će govoriti o GUI kod njega. A ponosi će se korišćenjem tzv. komandno orijentisanog korisničkog interfejsa (Shell).

Windows

Drugi će praviti razliku između Windows OS, kao zatvorenog sistema i Linux OS kao sistema sa „otvorenim kodom“, navodeći to kao veliku prednost Linux OS. pri tome se zaboravlja koliko korisnika zaista može da se koristi tom „otvorenošću“ i vrši izmene u kodu operativnog sistema dajući mu novi kvalitet.

Ispade da branim Windows i propagiram njegovo korišćenje, što naravno nije tačno. Ja se samo zalažem da ne treba nametati rešenja, pogotovu tamo gde to nije neophodno. Sve više smo svedoci korišćenja tzv. Internet/WEB aplikacija čije korišćenje od strane krajnjeg korisnika ne zavisi od operativnog sistema koji koristi na svom računaru, čak ni od WEB pregledača (browser).

Aplikacije

Kad se govori o razvoju aplikacija, sigurnosti njihovog korišćenja, integritetu podataka na računarima, serverima u sistemu Interneta, itd. onda je to drugo pitanje. I o njemu se i te kako vodi računa u savremenom računarstvu. Ali to nije pitanje za široki krug korisnika i poligon za nametanje rešenja tipa „za i protiv Windows ili Linux operativnog sistema“. Ako se to pitanje spusti još na obrazovanje dece u osnovnoj školi onda ćemo dodatno biti u problemu.

Šta treba znati?

Na kraju student računarstva mora da tokom studija stekne znanja o mestu i ulozi i naravno funkcijama operativnog sistema kao glavnog računarskog programa, a ne da prođe kurs korišćenja Windows/Linux. Stepen tih znanja koji će mu trebati i koja će posedovati tokom svoje karijere zavisiće od poslova koje bude radio. Najgore će biti ako prevlada stav da inženjer računarske tehnike treba da bude „državni univerzalni majstor“. A u Srbiji se to često očekuje, jer nažalost ima malo onih koji operativne sisteme poimaju na pravi način.

Znam da sam na neki način otvorio Pandorinu kutiju, ali šta je tu je. Otvorena diskusija ne može da bude loša.

Opet je IT u žiži interesovanja. Ponovo se organizuju prekvalifikacije za ovu oblast. A juče pročitah da nam sada nedostaje 30 hiljada IT stručnjaka. Neko će pomisliti da sam protiv IT, ali upravo u tom grmu i leži zec. Jer svi pričaju o informacionim tehnologijama, a niko tačno da kaže šta se iza brda valja. Doduše kad se vidi šta obuhvata program prekvalifikacije nekako svi putevi vode ka PROGRAMIRANJU. I to po pravilu tzv. Internet ili WEB programiranju, kako se kome više sviđa. Uglavnom svim onim koji se odluče za IT obećavaju se velike plate. Ne želim ništa da negiram, jer će se uvek naći dovoljan broj onih koji će pokušati da nađu argumente da me demantuju. A možda je zaista IT naš nasušni hleb?

Meni samo smeta euforija kojom se mladi ljudi nekako navode da je moguć „hleb bez motike“. Pomalo mi sve ovo liči na stanje iz devedesetih kada su počele da nastaju menadžerske škole, koji danas imamo bezmalo u svakom većem selu. Slična je situacija i sa IT. Skoro da nema fakulteta ili visoke škole u Srbiji koja nema neku vrstu studijskog programa koji se odnosi na IT. Stvar je previše ozbiljna da bi se šegačili. Jer primena informacionih tehnologija je danas jednostavno – Conditio sine qua non. To jednostavno znači da obrazovni sistem treba prilagoditi korišćenju informacionih tehnologija. Počev od korišćenja tekovina IT u procesu sticanja znanja do naravno praktikovanja svake struke. Jednostavno nije dobro sve usmeriti ka programiranju, jer može da se desi da ostanemo bez stručnjaka za mnoge životne oblasti. Teško da će programeri moći da zamene … A možda je IT naš nasušni hleb?

Jedan francuski kralj je rekao “Posle mene makar i potop”. Naravno radi se o jednom od Lujeva, tačnije Luju XV. Ali izgleda da ta izreka priliči mnogima manje ili više znanima u istoriji. I naravno posledice takvog pristupa vidljive su i na našim prostorima. Naravno neću se baviti visokom politikom. Ono na šta želim da ukažem odnosi se na sferu obrazovanja.

U Srbiji se trenutno odvija ukrupnjavanje visokih škola strukovnih studija u nekakve Akademije, kojih bi posle okončanja tog procesa treba da bude dvanaest. Motivi i obrazloženje zašto se to radi su prilično nemušti, a tek koncepcija po kojoj se to radi ukazuje da sve to nije promišljeno na pravi način. Npr. jednu takvu Akademiju bi trebalo da čine visoke škole u Čačku, Užicu i Šapcu. Užice i Čačak se nalaze otprilike na istoj udaljenosti od Šapca, nekih 150km. Ako bi se iz Užica išlo do Šapca preko Čačka treba više od 200km. Toliko otprilike ima i od Čačka preko Užica do Šapca. Ali zanemarimo rastojanja u današnje vreme digitalizacije. Što se tiče komplementarnosti obrazovnih profila, verujmo da su vodili računa.

Zaboravljena istorija

Na kraju dolazimo do jedne od najvažnijih stvari, a to je tradicija. Svedoci smo poslednjih decenija ukazivanja kako su na ovim prostorima ukidane mnoge tradicije, pogotovu posle drugog svetskog rata. A upravo ovo što se sada preduzima ukida nešto što ima smisao tradicije. Visoka tehnička škola strukovnih studija, nekada Viša tehnička škola u Čačku je nastarija takva škola u Srbiji. Osnovana je 1960. godine, kao druga takva škola u Jugoslaviji, posle Više tehničke škole u Mariboru osnovane 1959. godine.

Posle mene …

Shodno tome Škola u Čačku predstavlja civilizacijsko dostignuće kao Čačka tako i Srbije. Nisam bio njen student, a nikada tokom skoro tridesetogodišnjeg rada na Tehničkom fakultetu/Fakultetu tehničkih nauka u Čačku nisam predavao na ovoj školi. Ali kao rođeni Čačanin i neko ko misli da u njemu zatvori životni krug smatram da ne treba olako da se odričemo nekih svojih simbola. Mnogi uspešni čačanski inženjeri su potekli sa ove škole. A Čačak je zahvaljujući studentima iz cele Jugoslavije stekao ime na njenoj obrazovnoj mapi. Možda nećemo promeniti namere prosvetnih vlasti, ali treba glasno reći šta mislimo o njihovoj nameri u kontekstu značaja Visoke tehničke škole strukovnih studija za Čačak, ali i celu Srbiju.

PS: Opšte je uvreženo mišljenje da su “RR zavodi” u Nišu bili mesto rođenja elektronske industrije u Jugoslaviji. Međutim, prva elektronska industrija je stvorena u Tehničkom remontnom zavodu u Čačku u osvit drugog svetskog rata, 1939/40. godine. Bojim se da to čak malo Čačana zna. Možda će kroz osamdeset godina malo ko znati da je Viša tehnička škola iz Čačka bila prva takva škola u Srbiji.

Srpska nauka se već punih osam godina vrti u petlji koja preti da postane beskonačna. Umesto da se „tekući“ projektni ciklus završi koncem 2014. godine on se produžio za još pune četiri godine. A kraj se baš i ne nazire. Oni kojima su odobreni projekti mogli su slobodno da trljaju ruke. A oni koji su iz nekih razloga ostali van jasala Ministarstva mogli su samo da se žale na lošu sreću. O potencijalnim istraživačima, koji su se formirali u poslednjih četiri – pet godina, a ostali su van asktuelnih projekata da se i ne govori. I tako se nauka našla u beskonačnoj petlji.

Finansiranje nauke

Jutros „Politika“ piše o elementima novog zakona o naučno – istraživačkoj delatnosti. Zakon bi od 2019. godine unela više izvesnosti i reda u ovu oblast, pre svega na planu finansiranja. Ako sam dobro razumeo za istraživače sa instituta umesto projektnog predviđeno je institucionalno finansiranje. To bi trebalo da znači da će dobijati platu bez obzira da li su uključeni u neki projekat koji finansira Ministarstvo ili ne. Treba očekivati da ovo bude jedan od kamena spoticanja, jer se postavlja ozbiljno pitanje koji nam sve instituti trebaju, tačnije rečeno koja to istraživanja, u najširem smislu treba finansirati iz budžeta. Verovatno će se buniti i istraživači sa univerziteta, smatrajući da i njima pripada deo ovog sigurnog budžetskog kolača.

Posebno pitanje predstavlja broj istraživača, koji će potencijalno biti obuhvaćeni finansiranjem od strane Ministarstva. Još uvek se barata sa cifrom od 12 hiljada. Pri tome se zaboravlja značajno povećanje broja doktora nauka poslednjih desetak godina od kako su uvedene tzv. doktorske studije. Ova cifra se poredi sa 9 hiljada istraživača, koliko navodno ima Slovenija, sa više od tri puta manje stanovnika. U tom kontekstu se smatra da Srbija treba da ima mnogo više istraživača.

I tako dolazimo do one polazne pretpostavke gde je nauka u beskonačnoj petlji. Para imamo malo, jer su izdvajanja za nauku relativno mala, istraživača bi trebalo da imamo više, ne znamo šta sve treba istraživati da bi nauka bila zaista produktivna, bar ona koja treba da bude vezana za privredu. Ima tu još nepoznanica. Kao što se može videti ovu jednačinu sa više nepoznatih nismo uspeli da rešimo u protekla dva kruga, od po četiri godine koliko su do sada bili projektni ciklusi. Šta treba još učiniti da ne bi ušli i u sledeći krug?

Čitam pre neki dan o kolegi koji je uspešno koristio Facebook za promivisanje struke, kako u obrazovnom tako i u istraživačkom smislu. Verovatno sam pomalo konzervativan, što i priliči mojim godinama, jer sam smatrao da je neprilično o ozbiljnim stvarima pisati na tzv. društvenim mrežama. Izgleda da sam imao potpuno pogrešan stav. Jer su upravo te mreže i informacije koje se distribuiraju preko njih postale veoma uticajne na naše živote i izvan segmenta zabave. Bojim se da stalno zaboravljamo šta predstavlja snaga informacija.

Digitalizacija kao sudbina

Tipičan primer je promisanje tzv. digitalizacije društva, koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja našeg društva. Šta se tačno pod tim podrazumeva ne može se definisati u par rečenice. Uostalom, dužnost da narodu to objasne treba ostaviti glavnim promoterima. Valjda oni najbolje znaju šta se iza brda valja. Doduše mnogi će se upecati i od potrebe da se svakojake ideje približe i definišu napraviće nauku. S druge strane neke tekovine „digitalizacije“ svakako će doneti koristi čovečanstvu, učiniti da neke poslove brže i lakše obavimo. Kažu da ćemo zarad toga imati više vremena za kulturu, fizičke aktivnosti. Da li je baš tako neka svako sam razmisli. Ono što je evidentno to je da je zajednica postala asocijalna. Sve manje se družimo, viđamo se preko Skype. Pa čak i ako sedimo u društvu većina je zaokupljena kuckanjem po tastaturama mobilnih telefona.

Malo se udaljih od teme, ali samo na prvi pogled. Jer iza svega stoje informacije. Kad koristimo bilo koji računarski program, pa i one na kojima počivaju društvene mreže razmenjujemo informacije u najrazličitijem obliku. Ono što je problem tiče se značaja tih informacija za naše življenje. Nekako na prvi pogled, a voleo bih da se varam radi se o informacijama koje nisu previše bitne. Jer se radi o informacijama koje najveći deo populacije čini ravnopravnim. U tome je između ostalog snaga informacija.

Laku noć dame i gospodo

eto i ova predstava je završena

nadam se da ste uživali u njoj

bilo je zadovoljstvo glupirati se

za vas sve ove godine

Mogli bi se tu naći još neki stihovi, koji priliče ovom trenutku, ali setih se Panonskog mornara i njegove pesme „Odlazi cirkus“. Možda oni najbolje odražavaju ono što osećam u ovom trenutku. Rastanci nikad nisu lepi, ali ipak odlazak u penziju nisam ovako zamišljao. Možda će mi malo ko od vas poverovati, ali današnji dan mi donosi veliko olakšanje. Nešto zbog toga što sam se umorio, a i zbog činjenice da se pomalo osećam suvišnim. Izvinite ako ne mislite tako.

Sedajući da pišem ove redove činilo mi se da ću biti inspirativniji, pogotovu zbog gorkog ukusa sa kojim završavam svoj radni krug. Ali ne mogu drugima da pružim šansu da budu u pravu. Možda će neki i ove reči doživeti upravo na takav način, ali to je njihovo pravo. Iako ne znaju šta sam hteo da kažem. Zato neka intriga ostane u vazduhu.

Laku noć – A idemo dalje

Srećom odlazak u penziju za mene lično neće biti prestanak radnih aktivnosti. Čak možda budem produktivniji, jer ću moći više vremena da posvetim onome što volim i što najbolje znam. Da li će to drugi znati i hteti da iskoriste to ne zavisi od mene. Jer ako sam na nešto ponosan u svojoj profesionalnoj karijeri to je otvorenost, spremnost da sopstveno znanje podelim sa drugima. Da ga nesebično dajem kako studentima tako i saradnicima.

Zato „Laku noć“ iz naslova znači pozdrav sa radnim okvirima, a ja ću i dalje biti tu, možda ne kao do sada svaki bogovetni dan, ali biću na raspolaganju, jer drugačije ne umem. Ipak mi nedostaje malo više slobode, nego što sam je samom sebi davao dok sam bio zaposlen. Zato doviđenja do nekih novih druženja, rada i rezultata.

Obično kada se želi reći da je nešto pogrešno kaže se da je postavljeno na glavu umesto na noge. Nažalost, u našem okruženju mnogo toga je postavljeno na glavu. Zagovornici teorije zavere reći će da je to neko namerno uradio da nam naudi. A meni se čini da je sve to posledica mnogo proizaičnijih stvari. Bojim se da u svakom čoveku postoji potajna, a često i javno iskazana želja i potreba za dokazivanjem. Ako se na to često nakalemi i želja da se ostane upamćen, pa čak i u istorijskim razmerama, eto belaja. Odavno sam pisao o potrebi da svako od nas ima meru. Međutim, ti koji žele da se „zlatnim“ slovima upišu u istoriju bezmalo svačega po pravilu nemaju meru. Fali im mnogo toga, a izgleda ponajviše znanja. A kad čovek malo zna on ne ume da se plaši. I eto stvari se lako postavljaju na glavu umesto na noge. Zato oko nas i ima mnogo toga što je – ni na glavi ni na nogama.

Sigurno će mnogi, bez prevelikog napora, napred izrečeno prepoznati u našem okruženju. Ima ga u svim segmentima. Rekao bih da nije previšno opasno ako postoje oni koji se tome suprostavljaju. Međutim, bojim se da je ovih koji nas uporno postavljaju na glavu sve više. I vrlo su žilavi. Istina postoje još uvek glasovi zdravog razuma koji ukazuju na pogubnost takvog pristupa. Ali kao da sve više dolaze negde iz daleka i gube se u moru šuma. Pa smo i dalje često ni na glavi ni nogama.

Razmišljam ovih dana o poslu, penziji, šta ću raditi za godinu dana. Ima onih koji kažu da ne žele da razmišljaju ni o tome šta će biti sutra. A svi skupa znamo da u životu jedino ne postoji repriza vremena. Ono neminovno odlazi nekim svojim rekama. A nama samo ostaje žal što nismo iskoristili trenutke koji su nepovratno ostali za nama. Onda tu po pravilu ne mesta za priče o ljubavi. Jer valjda je ono što je iza nas ostalo svakao deo te ljudske kategorije.

Nije ovo priča o vremenu i njegovoj prolaznosti. Ovo su reči o tome šta možemo da uradimo i da iza sebe ostavimo više nego što je jednostavno življenje. Ovo je priča o uzaludnosti življenja ako ga svedemo na lilni nivo. Ako slepo pratimo misao – „Ko nije za sebe nije ni za drugoga“.

O ljubavi – računar kao sudbina

Četiri decenije, koje su ostale iza mene i života „u i pored računara“ teraju me da razmišljam o računarstvu kao svom paralelnom životu. Ne znam kako sam u njemu završio, ali sam srećan što sam svedok, a možda i više, burnog razdoblja ljudske civilizacije u kome je RAČUNAR imao važnu ulogu. I danas kada pokušavam da utičem da se na Fakultetu radi drugačije, ne samo vezano za računarsku tehniku, radim to iz ljubavi. Jer ljubav, u ovom slučaju prema struci, koja će nju staviti ispred profanih ličnih interesa može da garantuje napredak. Jer, u ovom slučaju opštim napretkom stvoriće se uslovi da i pojedinac bude bolji, zadovoljniji, pa možda doživi i zvezdane trenutke.

Ali, vratimo se računarstvu i ljubavi prema njemu. Radi se i dalje o struci koja je u žiži interesovanja. Možda smo to interesovanje malo razvodnjili kroz informacione tehnologije. Biću grub, ali da nema računarstva ne bi bilo ni informacionih tehnologija. A onda shvatamo suštinu savremenog bitisanja, ljubav prema računarstvu/informacionim tehnologijama zato što su u trendu. A tada nismo daleko od stava da struku treba da prilagodimo sebi, a ne sebe njoj. A tu onda nema mesta za ljubav.