Iako se o problemima naučno – istraživačkog rada stalno govori, tek ove godine došlo je do javnog protesta istraživača. Konkretan povod je bilo smanjenje sredstava u budžetu namenjenog finansiranju nauke u Srbiji.  I kašnjenje plata zaposlenih u naučno – istraživačkim institutima u Srbiji. Radi se o ozbiljnoj temi koja je samo jedan od elemenata opšte društvene krize u Srbiji.  Teško da se ta kriza može osvetliti sa par rečenica. Međutim, slučajno poslušah emisiju “U središtu pažnje” na I programu Radio Beograda u utorak 30. jula 2013. godine.  To mi dade povod da ukažem na neke od problema koji postoje na relaciji nauka – srpsko društvo. Jer se sve češće ukauje na tezu – nauka kao problem srpskog društva.

Gost emisije je bio prof. dr Dragan Povrenović sa Tehnološko – metalurškog fakulteta u Beogradu, koji je u nekoj od vlada tokom protekle decenije bio državni sekretar u Ministarstvu nauke i tehnologije. Pomenuo bih samo jedan od problema koje je on naveo kao značajne u funkcionisanju naučno – istraživačke delatnosti u Srbiji.

On se odnosi na otuđenost srpske nauke od društvene zajednice kojoj pripada i ne postojanje povratne sprege u pogledu delovanja istraživača i rezultata njihovog rada na privredu Srbije. Činjenica je da se najveći broj istraživanja u Srbiji sprovodi na problemima koji nisu u korelaciji sa zahtevima srpskog društva. Zato se postavlja ozbiljno pitanje na koji način napraviti datu korelaciju, jer aktuelno stanje preti da preraste u “konflikt” između naučne zajednice i ostatka društva koje ipak finansira tu i takvu nauku i koje sa pravom očekuje da se deo tih uloženih sredstav vrati na korist društvenoj zajednici. A ne samo da bude elemenat promocije tzv. naučnika. i onda će biti ispravna teza – nauka kao problem.

Odavno je poznato da je “put do pakla popločan najboljim namerama”. Tako su i u Srbiji nastojanja da se rezultati naučno – istraživačkog rada objektivizuju izvrgnuta u svoju suprotnost. Umesto da se bore da rezltati njihovog rada postanu svojina celog društva i da okruženju donesu makar koliki boljitak, članovi akademske zajednice su okrenuti publikovanju raznih “naučnih” radova pa koliko košta da košta. A košta prilično i to u svakom pogledu. I deluje kao zamena teza.

Često sam u prilici da slušam razgovore mladih kolega. Uglavnom se diskusija vodi o tome da li su nešto napisali i da li planiraju da pišu. Skoro da nisam čuo razgovor na temu šta su uradili, misleći pri tome na razvijeni uređaj ili napisani program. A vreme leti. Kad se popenju stepenicama, zahvaljujući objavljenim radovima neće hteti da se vrate nazad i dopune one praznine u svom znanju i iskustvom. Jer već su postigli “željeni cilj”, a i vreme je neumitno prošlo.

A sve vreme su sebe ubeđivali – “daj da formalno napredujem”. A onda ću se rasterećen strahova moći posvetiti radu i stvaranju. Upravo u tome i leži zamka srpske sadašnjice, jer mladi zaboravljaju, a možda nema ni ko da im na to ukaže da suštinsko znanje i iskustvo stečeno kroz realne projekte sigurno stvara uslove da se ono kad tad može i formalizovati, kroz akademske titule. Obratno bojim se da nije moguće ili predstavlja gotovo “nemoguću misiju”. Jer i to mu dođe kao zamena teza.

I eto Srbija danas ima više doktora nego ikada u svojoj istoriji. Imamo i nekakve pomake na “čuvenoj” Šangajskoj listi univerziteta. A da li su nam dometi naučno istraživačkog rada adekvatni tim kadrovskim potencijalima? Naravno da nisu. Ali lakše je zabiti glavu u pesak i ponavljati – Mi smo najbolji, iiiiiiii.

Priči o dešavanjima u akademskoj zajednici Srbije nikada kraja. Taman su se stišale priče o napretku BU na Šangajskoj lestvici kada smo ponovo opomenuti pričom o objavljivanju radova u časopisima sumnjivog kvaliteta. Naravno pretpostavljam da ozbiljan časopis neće objaviti rad sumnjivog kvaliteta. U tom galimatijasu naučnih dešavanja prijatnu vest predstavljala je informacija da su trojica mladih nastavnika sa FON – a u jednom od najpopularnijih časopisa među našim naučno – istraživačkim poslenicima objavili rad koji najblaže rečeno nema nikakvog smisla. O tome je u “Politici” od 10. septembra u rubrici Pogledi pisao kolega Dušan Teodorović. A sve me to podseća na let iznad kukavičjeg gnezda.

Let iznad kukavičjeg gnezda – a merimo domete

Pojava korišćenja raznih časopisa za publikovanje sopstvenih radova radi sticanja odgovarajućih preferencijala uzrokovana je između ostalog i primeni kvantitativnih, umesto kvalitativnih merila pri vrednovanju rezultata naučno – istraživačkog rada. Svaki objektivan čovek složiće se da izveštaji za izbor nastavnika na fakultetima danas više liče na “stočni bilet”. U kome se nabrajaju karakteristike koje dotični nastavnik poseduje i daju kvantitaivne ocene tih karakteristika. U principu tu komisija čiji potpisi stoje na kraju uopšte i nije potrebna, jer sve je definisano različitim matricama. A tu je i svemoćna pretkomisija koja poput inkvizicije može da dezavuiše 3 – 5 uglednih profesora. Koji su činili članove komisije za izbor. Trči se za famoznim bodovima, koje donose rang časopisa u kome je objavljen rad. Pri tome se gubi na kvalitetu naučno – istraživačkog rada. Jer se od pisanja i komuniciranja sa redakcijama časopisa gde ste poslali rad i nema vremena za ozbiljno posvećivanje istraživanju.

Možda sam već negde napisao, a za sve je kriv zakon o nauci iz polovine 80 – tih godina prošlog veka. Koji je uveo krierijume za bavljenje naučno – istraživačkim radom, prema broju doktora nauka i magistara koje naučno – istraživačka institucija treba da ima. I stvari su postavljene na glavu umesto na noge. Pa su “naukom” mogli da se bave samo doktori nauka i magistri. Umesto da se postaje doktor nauka ili magistar zato što se neko bavi naukom. Zato, bez imalo opasnosti da se pogreši srpska nauka deluje kao “čardak ni na nebu ni na zemlji”!

“Novosti“ u subotnjem izdanju, donose članak pod naslovom „Čip je naša nafta“ (http„://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:462990-Cip-je-nasa-nafta) u kome se iznose stavovi o mogućnostima tzv. IT sektora u Srbiji. Već nekoliko meseci u Srbiji se govori o mogućoj investiciji kompanije „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u fabriku čipova. Firma bi zapošljavala minimalno 1000 radnika. Ovaj ulagač kao i drugi zainteresovani da investiraju u Srbiju osnovnu zamerku ima u pogledu nedostatka kadra u IT sektoru. Prema podacima Udruženja informatičke delatnosti Privredne komore Srbije u Srbiji ima svega oko 5000 IT stručnjaka. I tu dolazimo do glavnog pitanja. Ko pretenduje da se makar malo razume u ovu oblast mora da ga postavi. Koji su to kriterijumi koji bilo koga kvalifikuju da se može smatrati IT stručnjakom. Jer ima tu dosta “stručnjaka”, ali ne treba zaboraviti – opasni su diletanti.

Pre nego pokušam da ponudim okvir za davanje odgovora na ovo pitanje navešću reči kontraverznog, ali i legendarnog ministra prosvete iz 90 – tih godina prošlog veka – Danila Ž. Markovića, koje je izgovorio u četvrtak 7. novembra 2013. godine na Učiteljskom fakultetu u Užicu povodom obeležavanja 20 godina ove visokoškolske institucije. Dača je između ostalog rekao – „Ne sme se dozvoliti virtuelizacija i komercijalizacija znanja …“.

Opasni su diletanti – ali oni propisuju pravila

A hteli to mi da priznamo ili ne u Srbiji je već prilično dugo na delu upravo VIRTUELIZACIJA I KOMERCIJALIZACIJA ZNANJA. I to posebno u oblasti kojoj svi tepamo IT. Tehnološki razvoj posebno razvoj poluprovodničke tehnologije omogućio je da elektronika i računari neslućeno, čak dramatično prošire polje svoje primene. Značajan segment primene vezan je za prenos i obradu informacija. To je rezultiralo uspostavljanjem pojma informacione tehnologije (IT), koji je postao jedan simbola vremena u kome živimo. I zato se s pravom mora postaviti pitanje. Ko su tih 5000 stručnjaka u ovoj oblasti koji danas deluju u Srbiji? Da li su oni pobrojani prema poslu koji obavljaju u praksi ili prema obrazovanju stečenom na nekom od srpskih univerziteta.

Bilo bi interesantno utvrditi ko sve i na koji način u Srbiji obrazujke IT stručnjake. Jer stavljanje IT u žižu interesovanja, pre svega kroz široku primenu računara u svim segmentima ljudske delatnosti stvorilo je prostor da se na univerzitetima, čak se može reći na fakultetima, kao još uvek samostalnim jedinicama najvećeg broja srpskih državnih univerziteta, počnu školovati IT stručnjaci.

Šta to školujemo

Niko se neće iznenaditi kada utvrdi da skoro svaki fakultet tehničke provenijencije školuje diplomirane inženjere informatike/informacionih tehnologija ili samo diplomirane informatičare. S obzirom da je svakoj vlasti u Srbiji visokoškolsko obrazovanje bitan element socijalne politike ne pada na pamet da natera fakultete da dobro razmisle pre nego se odluče na uvođenje studijskih programa iz ove oblasti i da svoje buduće diplomce iskreno upoznaju sa mogućnostima zaposlenja. Čak se može reći da vlast i sama doprinosi zabuni koja nastaje na ovom planu. Jer budimo iskreni praktični dometi najvećeg broja onih koji se broje u potencijalne IT stručnjake ne prelaze okvire aplikativnog programiranja. Naravno i to je dovoljno da tzv. IT stručnjaci mogu da se nadaju dobrom poslu.

Da li će oni svoje znanje prevashodno praktikovati u industriji zabave (razvoj računarskih igrica npr.) je posebno pitanje. Ali treba biti pošten i javno reći da takvi stručnjaci, bez značajnog dodatnog obrazovanja ne mogu da očekuju radno mesto u visokotehnološki zasnovanoj industriji kakvoj pripada popularno rečeno „fabrika čipova“ ili u oblasti projektovanja tih istih čipova. Već samo nerazlikovanje projektovanja od fabrikacije integrisanih kola govori o znanju koga ipak nema previše na ovom planu. Ali nam zato diletantizma ne nedostaje. Zato i ne čudi da u javnosti o ovoj oblasti najviše govore upravo diletanti.

Nikada sebe nisam smatrao naročitim jezičkim čistuncem. Pogotovu kada se radi o svakodnevnom govoru. I te kako znam da se poslužim čačanskim uličnim lokalizmima ili „odomaćenim“ engleskim terminima. Navodnice nisu stavljene slučajno. Jer upravo želim da pišem o tim terminima koji su postali deo svakodnevice. Čak i onda kada postoje odgovarajući srpski izrazi. Svestan sam da je jezik nešto „živo“ što se stalno menja i prilagođava životu. Razvoj nauke i tehnike neminovno je u jezičku praksu uveo nove termine, ali da li oni moraju, po svaku cenu, da budu preuzeti iz engleskog jezika. I to još nekritički posrbljeni. A sve – isto to samo malo drugačije.

Znam da postoji opasnost da uvođenjem srpskih izraza na silu, možemo da padnemo u zamku kao naše komšije iz Hrvatske, koji su zarad različitosti svoj jezik obogatili terminima koji kod običnog čoveka moraju da izazovu čuđenje pa i podsmeh. Zbog toga radi se o jednoj osetljivoj temi, koja zahteva pažljivo razmatranje i svakako jedan izbalansirani pristup – šta se može posrbiti, a šta mora da ostane u originalu.

Isto to samo malo drugačije – terminološki noviteti

Ali nisam ni mislio da pišem o terminima koji su novi za ceo svet i koje u jezičku praksu uvode oni koji su ih i generisali. To što je najveći broj njih sa anglo – saksonskog govornog područja samo govori o tome ko prednjači u tehničko – tehnološkom razvoju. Reč je o terminima koji su odavno u upotrebi na ovim prostorima. I uz koje su se obrazovale generacije naših građana. Danas gotovo da ne može da se čuje ta lepa reč OBRAZOVANJE, jer smo svi preko noći postali edukovani. Možda izgleda predugačko, ali da li smo bliži svetu ako umesto nastavni plan i program kažemo curricula ili posrbljeno kurikulum. O disiminaciji, startapu i sličnim izrazima da i ne govorim. Uz pozive za satanke danas ne dobijate dnevni red već agende.

Mnogi će reći da ovo nekako odiše konzervativizmom, jer živimo u doba globalizacije. Rekoh na početku da se i sam često u neformalnim situacijama poštapam istim tim izrazima, čiju upotrebu kritikujem. Međutim, mislim da je nedopustivo da se u zvaničnom govoru koriste navedeni termini. Zar se treba stideti sopstvenog jezika i njegovog rečnika, makar u sebi ponekad nosio i prizvuk patine. Ako neko misli da će ga javna upotreba ovakvih termina učiniti važnijim mora da ima na umu da sve to vodi samo ka – opseni prostote. Tj. ostavljanju utiska na one kojima je u svakom slučaju svejedno koji se izrazi koriste.

Turistička organizacija Čačak je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nacionalnom službom zapošljavanja – filijala Čačak, organizovala prezentaciju univerziteta, fakulteta, akademija i visokih škola Srbije pod nazivom “INDEKS 2014”. Štandove je imalo oko tridesetak visokoškolskih ustanova, privatnih i državnih, iz cele Srbije. Bilo je to kao dolazak novog doba.

Ovo je vest koju su večeras objavile mnoge medijske kuće u Čačku. Reklo bi se vest ko vest, jer su se slične manifestacije održavale u Čačku i proteklih godina. A verovatno se održavaju i u drugim gradovima u Srbiji. Istovremeno nema dana da nas sa novinskih stubaca ili ekrana televizora ne bombarduju informacijama o lošem kvalitetu obrazovanja kod nas. Da li će nam onda ovakav vašarski pristup promociji visokoškolskih institucija iz Srbije pred predstojeći upis u novu školsku godinu pomoći da se silazni trend u obrazovanju zaustavi? Moglo bi se o ovoj temi i pristupu rešavanju problema srpskog školstva naširoko pisati i polemisati. Ali jedan detalj iz prikaza dešavanja na INDEKSU 2014 mi je privukao pažnju.

Dolazak novog doba, a ubi nas neznanje

Savetnica za planiranje karijere u Nacionalnoj službi zapošljavanja navela je da su u Moravičkom okrugu između ostalog deficitarna zanimanja programer informacionog sistema, a da do posla teže dolaze između ostalog i diplomirani inženjeri elektrotehnike za računarsku tehniku. Ako državnom službeniku plaćenom da pomogne mladim ljudima u izboru pravog zanimanja nije poznato šta rade i pomenuti programer i diplomirani inženjer. Onda kako možemo da očekujemo od nekog opravdano neobrazovanog poslodavca da donese pravu odluku koga treba da zaposli. Odnosno ko će da najbolje odgovori potrebama njegovog posla.

U Srbiji ima više od deset akreditovanih univerziteta na kojima se školuju “stručnjaci” sa zvučnim imenima. Sada je aktuelna oblast IT (Informacione Tehnologije). Veoma me interesuje da li članovi tzv. KAPK – a studijske programe vrednuju zaista prema skupu i sadržaju predmeta koje studenti treba da savladaju. Ili se zadovoljavaju samo uvidom u formalnu ispunjenost zahteva za akreditaciju. Kao neko ko skoro četiri decenije deluje u oblasti računarske tehnike usuđujem se da kažem da mnogi nastavni planovi i programi iz ove oblasti, a pogotovu iz oblasti koja se tako zvučno propagira – IT ne zadovoljavaju osnovne postulate neophodne da se otškoluje pravi stručnjak.

Zato i imamo slučaj da pomenuta savetnica ne zna da diplomirani inženjer računarske tehnike mora da zna i da “programira informacioni” sistem. Da li nam ova dešavanja najavljuju dolazak novog doba. U kome će se tražiti da se naziv vašeg zanimanja izričito slaže sa poslom za koji konkurišete. A šta vi ustvari znate, pa zar je to ikoga briga. Oni koji su trebali da vas nauče lakonski kažu – naučiće.

U tekućoj izbornoj kampanji obrazovanje je jedna od glavnih tema srpskih političara. Ali nemam nameru da se bavim obrazovanjem kao političkom temom, već kao društvenim segmentom koji je od vitalne životne važnosti. Naravno ne kao kvantitaivna kategorija gde se očekuje da će nam biti bolje ako budemo imali više građana sa visokoškolskim diplomama. Interesuje me obrazovanje u kome će mladi ljudi osvojiti slobodu za sebe, ali i za sve oko sebe. To mu pomalo dođe kao – ko o čemu.

Slobodu koja podrazumeva gledanje otvorenim očima na svet oko sebe i slobodu da se o njemu govori kritički, ali bez straha da će snositi posledice od strane onih kojima ta kritika nije po volji. I naravno slobodu da se prihvata kritika i njima upućena bez potrebe da se neprilično reaguje u odnosu na onoga ko je tu kritiku izrekao. Ne znam zašto mi se u ovom trenutku misli usmeravaju ka Dositeju Obradoviću i njegovim nastojanjima od pre dva veka. Svestan sam da nije dobro porediti Srbiju sa početka XIX veka koja je pokušavala da se izbavi iz vekovnog turskog ropstva i Srbiju sa početka XXI veka. Ali imam utisak da nam fali razmišljanja pre svega o o tome šta hoćemo i šta možemo.

Ko o čemu – šta treba da školujemo?

Ne slažem se uvek sa stavovima koleginice Srbijanke Turajlić, ali ono što je izrekla pre neki dan u potpunosti podržavam. Srbija ne može da školuje ovoliki broj uskospecijalizovanih stručnjaka, jer slaba privreda ne može da apsorbuje takav široki skup specijalnosti. A čak i da je privreda znatno bolja pitanje je da li Srbiji trebaju sva ta usmerenja u okviru standardnih struka kroz čije obrazovanje na opštem nivou može da se obezbedi sasvim dovoljno kvalitetnog znanja. S druge strane ako se pogledaju nastavni planovi na srpskim fakultetima može se videti da postoji čitav niz modernih usmerenja koja su aktuelna na svetskom nivou.

Međutim, ako se zagrebe ispod površine onda se može videti da u okviru tih atraktivnih smerova kriju često predmeti koji ni po čemu ne pripadaju toj oblasti. Razlog je jednostavan – predmeti se uključuju u nastavne planove prema raspoloživim kadrovima, a ne prema potrebama struke. Nažalost kad je već izostala samokritičnost na fakultetima akreditaciona komisija je morala da bude rezolutnija. I da takve nastavne planove upakovane u pogrešnu „oblandu“ ne akredituje. Vrlo često kao odgovor, na kritike koje su motivisane ovakvim slučajevima može da se čuje da je to rizik fakulteta i da ako je nastavni plan loš neće imati studenata. Nažalost u Srbiji je obrazovanje postalo trgovačka kategorija, tj. studenti se pokušavaju privući tzv. atraktivnošću studijskih programa, a ne znanjem koje im se nudi tokom studija.

A doktorske studije – to je posebna priča

Druga primedba koleginice Turajlić odnosila se na doktorske studije, koje su zaista poseban „kvalitet“ srpskog obrazovanja. Jednostavno kao i master i ove studije se bukvalno posmatraju kao prosti nastavak prethodnog nivoa studija. Kvote za upis studenata su prevelike što je posebno loše za tehničke fakultete. Gde se to neminovno odražava na kvalitet znanja koje se stiče. Odgovornost se obično prebacuje na studente. Tako da se stiče utisak da su za neuspešnosti krivi oni. A ne fakulteti kao institucije i profesori koji na njima rade.

Upisom na doktorske studije studenti uglavnom ne znaju u okviru kog istraživanja će se one odvijati. Tako da nije redak slučaj da student koji uspešno položi predviđene ispite ne može da nađe mentora za dalji tok studija. Ovakvim stanjem se samo produžava loše stanje kakvo postoji još na osnovnim studijama. Pre svega u pogledu dimenzionisanja broja studenata na pojedinim studijskim programima. Na taj način Srbija dobija veliki broj svršenih studenata, master i doktora u oblastima koje nisu potrebne Srbiji. I njenoj pre svega posrnuloj privredi.

Verovatno je da su svi relevantni faktori svesni ovakvog stanja. Da li su spremni da to javno priznaju to je već drugo pitanje. Ovo što se sada govori u okviru predizborne kampanje više je u funkciji privlačenja potencijalnih glasača. A manje u funkciji brige za stanje u srpskom visokom školstvu i nauci. A realan pristup ovoj oblasti sigurno je jedan od najvažnijih faktora „izlaska Srbije na zelenu granu“. Ovako ćemo i dalje biti u vrhu svetske liste po „odlivu pameti“. Privreda će i dalje imati slaznu putanju. A mi ćemo i dalje biti uvereni da znamo kako treba raditi. Ali neko drugi je uvek kriv što se ne radi kako treba. I onda opet sledi – ko o čemu.

Proteklih sedmica proveo sam dosta vremena u Beogradu. Bila je to prilika da se sretnem sa više prijatelja iz beogradskih dana mog života. Nažalost većina njih je već u sedmoj deceniji života ili na njenom pragu. Svi smo tzv. zvezdane trenutke svog života proživeli u onom takođe tzv. socijalističkom vremenu. I neminovno sve se nekako vraća na misao, kako je to bilo u „naše vreme“. Kao da smo zaboravili da „novo doba“ ovde stanuje već četvrt veka i da je to „naše vreme“ tako reći davna prošlost. Srećom radi se o dovoljno obrazovanim ljudima koji to vreme ne apsolutizuju. Možda više žale što nekako nismo uspeli da održimo kontinuitet sa tim vremenom, naravno u onom dobrom smislu. Pitam se pitam – zašto je to tako?

Da li ima politike u nauci – pitam se pitam

Naravno da mi ne pada na pamet da se ovde bavim političkim aspektima veze prošlosti i sadašnjosti. Ono što me danas „boli“ tiče se gubljenja kontinuiteta u tehničko – tehnološkom smislu. Kao da se stidimo svega onoga što je u ovoj zemlji rađeno u to tzv. socijalističko vreme. A imamo čime da se pohvalimo. Namerno neću da pominjem ni ono što je 60 – tih i 70 – tih godina rađeno samo u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ostavljam mladima da sami pokušaju da otkriju tehničko – tehnološku istoriju ove zemlje.

Možda će shvatiti da sve ne počinje od njih i njihovih radova u časopisima na nekakvim SCi listama. Kao što nije sve počinjalo ni od nas ni od prethodnih generacija. Ono što baštine generacije iz „pedeset i neke“ je osćaj da su iza njih ostajali realizovani sistemi, računari i mašine sa kojima smo bar na kratak rok mogli da se poredimo sa svetom. Danas je Srbija naučnička „zvezda u usponu“. Ali privreda samo tu i tamo može svetu koji nezadrživo „srlja u progres“ da ponudi interesantan proizvod. Zato se pitam kada ćemo umesto „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ početi da gradimo realan sistem koji će nas zaista približiti svetu u kome živimo.

Odmah ću priznati da sam pomalo konzervativan, što valjda priliči mojim godinama. Pre skoro četiri decenije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu bio sam član Veća elektronskog odseka. Raspravljalo se o novim nastavnim planovima i programima (danas se valjda kaže kurikulumu). Najžešća diskusija se vodila oko toga da li usmeravanje budućih inženjera treba vršiti ranije ili ostati na dotašnjoj praksi u kojoj su se studenti usmeravali tokom osmog i devetog semestra studija. Te 1976. godine svet je već bio u punom zamahu poluprovodničke revolucije. I sam ću toga postati svestan već sledeće godine kada budem počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ali u četvrtoj godini studija još uvek sam se uglavnom upoznavao sa opštim stvarima iz elektronike.

Danas kada sam na pragu kraja radnog veka ne žalim što sam imao prilike da tokom studija steknem široko obrazovanje iz elektrotehnike. Često mi je to znanje bilo od koristi iako sam sve vreme delovao u oblasti računarske tehnike i primene njenih tekovina. Da ne zaboravim, na ETF – u je tada odlučeno da se zadrže studije sa širokim obrazovanjem, a da se usmeravanje obavi kao i do tada tokom osmog i devetog semestra studija. Iako smo živeli u „velikoj“ Jugoslaviji sa više od 22 miliona stanovnika, sa privredom koja je još uvek imala pozitivne trendove neko je pametno ocenio da smo mala zemlja da bi školovali usko specijalizovane stručnjake.

Prikoči malo – iako se sve brzo menja

Nažalost sve se brzo promenilo. Na sve strane su počele da niču visokoškolske ustanove koje su svojim studijama počele da mašu poput crvenog maramčeta, a sve objašnjavajući da nude školovanje za struke budućnosti. Jedan od takvih struka su informacione tehnologije. Danas je u Srbiji teško naći fakultet koji ne nudio studije u ovoj oblasti. A pitanje koje se nameće je krajnje prosto. Šta će da radi „stručnjak“ koji završi studije informacionih tehnologija? Da li se on sprema da se bavi programiranjem? Za to su se stručnjaci do sada školovali na različitim fakultetima i bili prilično uspešni kasnije u tom poslu.

Nisam siguran da takvi fakulteti svojim studentima nude znanja iz oblasti informatičkoh hardvera (ma šta to značilo). Kao što to mogu da ponude fakulteti elektrotehničkog usmerenja. Možda neko misli da će budući stručnjaci raditi na planu telekomunikacija ili računarskih mreža. I ta znanja su već dostupna na mnogim klasičnim školama i to na najvišem mogućem nivou. Pa zašto onda nuditi nešto što samo moderno zvuči. A uvedeno je da bi se generalizovao svetski trend kao informatičkog društva. Ili je na delu tzv. „opsena prostote“. Možda treba reći – prikoči malo!

Opet je na tapetu „Bolonja“. Studenti u Srbiji su pokrenuli akciju potpisivanja peticije za ukidanje „Bolonje“. Ta akcija i sve priče koje su pratile uvođenje „Bolonjskog procesa“ u srpsku visokoškolsku obrazovnu praksu nameću više pitanja. Ali samo par njih je suštinsko. Šta je to bilo loše u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji da ga je trebalo ad hoc prilagođavati nekim novim trendovima, pre svega u Evropi? Da li su neki elementi obrazovnog procesa definisani „Bolonjskom deklaracijom“ mogli da se realizuju i bez rezova koji su napravljeni po nekom zamišljenom diktatu koga u suštini i nema u deklaraciji? Da li je trebalo po svaku cenu sistem obrazovanja u Evropi, a time i u Srbiji prilagođavati tzv. američkom modelu, jer će se time tobože obezbediti veća efikasnost studiranja? Ja nemam dilemu.

Činjenica je da obrazovni proces ne može da se promeni preko noći. Potrebno je vreme da se iskristališu dobre i loše strane novog procesa. Zar to nismo iskusili kroz uvođenje usmerenog obrazovanja u srednje škole pre tri decenije. Posledice se još uvek osećaju! Upravo su se zato posledice „Bolonje“ možda i brže osetile. Jer posle ovih par godina iskustva sa novim pristupom u visokoškolskom obrazovanju slobodno mogu da konstatujem da samo ovaj nivo obrazovanja spustili ka srednjoškolskom obrazovanju.

Možda je povećana efikasnost studiranja i znanje izraženo kroz srednje ocene studija. Ali se bojim da je znanje u onom funkcionalnom smislu drastično palo. Jer studenti sve manje uče kako se razmišlja, da bi se sutra lakše mogli snalaziti u nepoznatim situacijam. Na delu imamo upravo suprotan trend da se na ispitu/kolokvijumu očekuju zadaci u kojima će oni prepoznati ono što su obrađivali tokom nastave. Iskustva iz neposredne prakse pokazuju da čak i najpoznatiji fakulteti u Srbiji školuju takve kadrove.

Večito pitanje krivice, a ja nemam dilemu

Naravno u ovakvim situacijama nameće se pitanje – ko je kriv? Sigurno je važno znati odgovor i na takvo pitanje bar zbog toga da isti ne bi ponovo bili u situaciji da ponavljaju greške. Makar samo pokušavali da poprave postojeće stanje. Mislim da niko ne spori potrebu za permanentnim prilagođavanjima visokoškolskog obrazovanja promenama koje se dešavaju na tehničko – tehnološkom pa i civilizacijskom planu.

Svakako da je u tom poslu postizanje efikasnosti jedan od najvažnijih ciljeva. Ali on ne sme da bude u koliziji sa kvalitetom znanja koje studenti treba da ponesu po okončanju studija. S druge strane sigurno je značajna intencija „Bolonjske deklaracije“ o jedinstvenosti akademskog prostora u Evropi. A upravo su to stvari koje su u praktičnoj realizaciji „Bolonjskog procesa“ najmanje zastupljene.

Nema sumnje da stvari treba menjati i tražiti prava rešenja. Jer samo konstatovanje da postoje problemi i lamentiranje nad posledicama može samo da pogorša i onako loše stanje. Nažalost u Srbiji za to trenutno nema volje.