Piše mi ovih dana stari kolega i prijatelj. Čestita novu godinu i ostale praznike. Želi da nam godina ne bude hladna ovako kako je počela i da nas ogreje svetlost kojoj težimo i koja neće biti tako daleka. I dalje kaže da nam želi da malo usporimo. Da se makar u ovoj godini okrenemo sebi i svojima, da se ne pravdamo kako žurimo, … I da nam peta brzina ne bude jedino u glavi.

Želi nam da sve što radimo ne bude više u trku i da ponovo počnemo da živimo pravi život. Ne virtuelni u kome se sa drugima povezujemo preko društvenih mreža. Preplićemo prstima po tastaturi, jagodicama pomeramo ekrane, a ni jedni nisu stvoreni za to, već za nešto drugo.

Da tako je živimo u „petoj brzini“ vreme merimo brojem poslatih i primljenih elektronskih poruka ili poseta pojedinim sajtovima. Potrebom da moramo da pogledamo poštu pravdamo se prijateljima što za njih nemamo vremena. A tako nam počinje i završava se dan. Sve pokušavajući da budemo moderni, nosioci progresa. Neposredni kontakt sa prijateljima i kolegama zamenili smo virtuelnim svetom u kome sve postoji i sve je rešeno. Ako se neko i drzne da iznese neku ideju onda će najčešće dobiti lakonsku poruku – Ima to na Internetu. A ako je pak tamo nema onda nije ni vredna pažnje.

„Srećom“ pade sneg ulice postadoše zavejane i neprohodne. Priroda nas natera ako to već sami ne umemo, da malo usporimo. Nemojmo čekati da nas priroda na to primorava. Učinimo taj mali napor da usporimo i počenmo da živimo život u kome ćemo sve stizati kao nekada. A pri tom činiti velika dela. I da nam peta brzina ne bude jedino na pameti.

Jedna racionalna ideja, da se definišu pravila vrednovanja rezultata naučno – istraživačkog rada pretvorila se u svoju suprotnost. To je jedan od bitnih razloga što se danas u Srbiji ponovo otvara pitanje negativne selekcije na univerzitetima. Sve to je praćeno sa problemima plagiranja radova, da se navede samo ono najvažnije. Uzroci takvom stanju mnogo su širi i treba ih tražiti u onome što danas Srbiju najviše tišti. A to je slaba privredna aktivnost koja je uzrok dubokoj krizi srpskog društva. Nadajući se da ćemo kad tad izaći iz krize spremni smo da glavu zaronimo u pesak. Iako smo i kao pojedinci i kao društvo svesni da se proteklo vreme ne može nadoknaditi. U protivnom ćemo ostati izgubljeni u vremenu.

Procenjujući da smo poslednju deceniju XX veka izgubili. Kao društvo smo se ponadali da ćemo nekritičkim prihvatanjem svih eksperimenata, sa kojima je Evropa ušla u XXI vek uhvatiti priključak. Jedan od najpogubnijih eksperimenata napravljan je sa neopreznom i pogrešnom realizacijom tzv. Bolonjskog procesa, koji ovde traje već punu deceniju. Počivši akademik Pavle Savić proročanski je izjavio početkom osamdesetih da je usmereno obrazovanje „osveta ponavljača“. Usudiću se da kažem da je srpska interpretacija Bolonje „osveta neuspešnih naučnika“.

Kako smo stigli dovde?

Zbog toga je mnogima pristupanje Srbije tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ bila spasonosna šansa da se konačno dokažu makar kao nosioci ideja. Kojima je Srbija konačno trebala da se dokaže kao nosilac „progresa“. Zato se treba setiti tzv. TREND konferencija koje su se svake zime održavale na Kopaoniku. I na kojima je između dva spuštanja niz neku od snežnih staza skrojena današnja srpska viskokoškolska stvarnost. Trebalo je opravdati pare koje su stizale iz sveta (o tome koliko je takvih para i za koje namene stiglo u prošlosti u Srbiju čitamo ovih dana u medijima), a onaj ko se drznuo da nešto kaže makar i u vidu ptanja odmah je bio proglašavan za …

Naravno trebalo je menjati nešto u srpskom visokoškolskom sistemu. Jer je bio postao trom, jer je izgubio neophodnu vitalnost izgubivši nešto od kompatibilnosti sa svetom. Ali svođenje visokoškolskog obrazovanja na srednjoškolski nivo, što je evidentna posledica srpske interpretacije Bolonjskog procesa je teško popravljiva greška. Ako se tome doda i činjenica da država finansira univerzitete na kvantitativnom, a ne kvalitativnom nivou zbog čega imamo inflaciju broja studenata nije teško zaključiti gde su uzroci opštem padu kvaliteta visokoškolskog obrazovanja.

A kako izaći odavde?

A odatle do negativne selekcije na gornjem nivou ovog obrazovanja i korak je puno. Srbiji treba moderno visokoškolsko obrazovanje koje će generisati stručnjake koji će posedovati zavidan nivo fundamentalnih znanja na nivou svake struke, ali i osposobljeni da se brzo i lako prilagođavaju tehnološkim promenama u svetu. To obrazovanje treba da bude usmereno ka stvaranju stručnjaka koji će moći da iskoriste sve prednosti savremenih informaciono – komunikacionih tehnologija i ponude kako domaćoj tako i tuđoj privredi rešenja koja neće biti puko kopiranje onoga što se već radi u svetu. Nažalost promene koje treba izvršiti u srpskom visokom školstvu predstavljaju proces i zato što se pre krene u njega pre ćemo nazreti svetlo na kraju tunela. Rešenja koja nudi predlog novog zakona o visokom školstvu ne idu u potpunosti u tom pravcu, što znači da nam sledi još izgubljenog vremena. A i sami ćemo ostati izgubljeni u vremenu.

Spska javnost poslednja 2 – 3 dana bruji od zadovoljstva što je Univerzitet u Beogradu „skočio“ ma tzv.  Šangajskoj rang listi i sada se nalazi između 300 i 400 mesta na svetu. Svi, počev od rukovodstva Univerziteta do medija trude se da daju svoje objašnjenje ovog napretka. Svakako je lepo naći se u društvu velikih makar to bilo i više od 300 mesta iza onih najvećih. Međutim, valjalo bi kada euforija prođe staviti prst na čelo i zapitati se. Da li smo sami zadovoljni našim rezultatima ili su oni samo rezultat naše želje da budemo bolje rangirani i potrebe da te iste preference, iskazane kroz radove na Sci listama iskoristimo za sopstveno napredovanje u akademskoj hijerarhiji. Zar mu to ne liči na jedno te isto. A gde su uzroci i posledice?

Istovremeno u svetu se akademska zajednica uzburkala zbog činjenice da velike visokotehnološke firme sve više ulažu u sopstvene razvojne centre, a manje u istraživanja na univerzitetima. Zbog toga postoji veliki odliv istraživača iz akdemske sredine, jer u takvim firmama dobijaju bolje uslove za rad i veće plate. Izgleda da je prošlo vreme „entuzijazma neupućenih“. Univerziti posežu za tvrdnjom da će zbog odliva vrhunskih istraživača i profesora obrazovanje biti lošije. Bez želje da procenjujem šta će nam doneti budućnost ako se ovakav trend nastavi, ali što se univerziteti ne zapitaju – „Da li je uzrok tih novih trendova u nama samima“.

Da li smo se previše uljuljkali u visoka mesta na raznim listama ili u one već pominjane radove. Možda smo zbog toga izgubili dodir sa stvarnošću. Umesto da se dičimo i rangiramo Sci radovima treba zaroniti u stvarnost srpske privrede. I tu pokazati da smo majstori svoga zanata. Kad se tu iskažemo onda ćemo napredovati na svim rang listama – i kao društvo i kao pojedinci. Jer tu su uzroci i posledice.

„Put do pakla je popoločan najboljim namerama“. Svakako da ne treba podsećati odakle potiče ova izreka, ali se uvek treba setiti na njeno vanvremensko značenje. Vlada na svojoj poslednjoj sednici, pre odlaska u tehnički status usvoji Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020. godine. Sam čin donošenja ovako važnog dokumenta predstavlja još jedan pokazatelj koliko se naši rukovodioci u oblasti nauke plaže da će im neko reći da ništa ne rade ili da ništa nisu uradili. Zato ajmo još jednom o dobrim namerama.

Nije to ništa novo, prati to ovu oblast društvenog života dugi niz godina, da ne kažem decenija. Nikako da shvatimo da nije strašno priznati da nešto ne znamo. Mnogo je bolje demisionirati, nego produžavati agoniju, čiji kraj može imati nesagledive posledice. Ovako ponovo smo dobili dvadesetak stranica lepih želja, koje će se ispunjavati na različite načine, ali sigurno ne onako kako treba.

Gde je tu nauka?

Cilj nauke nije l‘art pour l‘art tj. prilika da srpski naučnici mašu radovima na SCi listama i međusobno se nadgornjavaju ko je veće ime – neumesno bi bilo navođenje nekih narodskih izreka. Valjda nam je cilj da uhvatimo priključak sa tehnološki razvijenim svetom, a po mogućstvu napravimo i korak ispred. I naravno da se rezultati naučno – istraživačkog rada vide u svakodnevnom životu. Pre svega u onome što će naša privreda moći da ponudi tržištu, opet po mogućstvu svetskom. Pri tome ne smeju se zanemariti i oni aspekti naučno – istraživačkog rada kojima se pomeraju granice ljudskog uma.

Ali to je svuda u svetu čist ćar ovog posla. I ako ga bude, ne vidim bilo koga ko će tako nešto osporiti. Ovako će nam cilj ostati papir, često plaćen prilično skupo. Na bazi tog papira ćemo napredovati i sami nesvesni da gradimo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. A treba se podsetiti da su se kroz istoriju rušile građevine sa mnogo čvršćim temeljima. A uvek se treba vraćati na – Još jednom o dobrim namerama

Čitam ovih dana dokumenta o razvoju bežičnih senzorskih čvorova. Nikoga neće iznenaditi što se među proizvođačima ovih uređaja nalaze vodeće svetske kompanije iz računarske tehnike ili vodeći svetski univerziteti. Međutim, među njima pojavljuju se i firme i univerziteti iz malih, tako reći do juče nerazvijenih zemalja. Nažalost nema nikoga iz Srbije. A svedoci smo skoro svakodnevnih tirada kako smo mi zemlja koja se u ovom veku najviše uzdigla na planu nauke. Zar Beogradski univerzitet konačno nije ušao na tzv. Šangajsku listu prestižnih svetskih univerziteta. Zar naši „naučnici“ ne objavljuju radove u najprestižnijim naučnim časopisima sveta. Konačno treba postaviti pitanje – Verujemo li sebi?

Gde smo tu mi?

Iole upućeniji u problematiku inteligentnih senzora i njihovih mreža znaju o kakvoj se tehnologiji radi, njenom značaju za razvoj sveta i mogućnostima primene. Ako smo sebe već proglasili za pametnu naciju ako se po broju publikovanih radova možemo meriti sa najrazvijenijima postavlja se pitanje zašto nas nema u jednoj od najpropulzivnijih oblasti savremene tehnike. Da li sebi ne verujemo da smo sposobni da se takmičimo sa najboljima? Ili se i dalje zadovoljavamo onom poraznom odbrambenom konstatacijom – Nismo mi najlošiji, ima lošijih od nas.

A ima i jedan mali problem. Bojim se da naši „uspesi“ na planu nauke nisu posledica želje da Srbija kao zemlja ide u korak sa svetskim tehnološkim tokovima. Oni su pre svega posledica potrebe pojedinaca da se etabliraju u naučnu zajednicu i pogrešno postavljenih kriterijuma u vrednovanju naučnih doprinosa. Radovi na tzv. Sci listama postali su vrhovno „božanstvo“ kome se klanja vascela naučna zajednica Srbije i jedino merilo njihove „vrednosti“. A to što nas nema tamo, gde se zaista vredi i treba naći ako se želi biti u vrhu nauke, koga još interesuje. Umesto jasnog odgovora mahaće se papirima. Srbiju već nekoliko godina potresaju afere o načinu objavljivanja radova. Ako se sve to zna u naučnoj javnosti onda postavljeno pitanje – Verujemo li sebi ima samo retoričko značenje.

Ne tako davno jedan uman čovek je, u interviju datom uglednim dnevnim novinama, izjavio da svaki čovek mora da zna svoju meru. Iako se mnogi i dan danas kunu u tog mudrog čoveka, kao da su zaboravili šta je to MERA. Istovremeno jednom drugom mudrom čoveku pripisuju se reči – „da u smutnim vremenima pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati“. Nije teško zaključiti da se i ovde govori o onoj istoj MERI. Dakle – Treba znati meru.

Jer ako želimo da konačno zakoračimo napred, ovo društvo mora, kao i svaki pojedinac u njemu, da ima MERU. Pametni konačno moraju da progovore, jer uskoro im neće vredeti to što su pametni, jer ni oni nisu našli svoju MERU, povlačeći se pred nadolazećim neznanjem i neradom, koji su definitivno postali MERA ove države.

Treba znati meru

Ne govorim imajući u vidu politiku i političare. Mislim na ljude od struke koji su ti koji treba de facto da vode ovu zemlju. Jer ako nema rezultata u privredi, školstvu, zdravstvu onda su i političari suvišni. Nažalost često lamentiramo nad sudbinom zbog odlaska mladih u inostranstvo. Ali ne činimo ništa da bi to sprečili, ne pitamo se šta treba uraditi što bi sprečilo takav trend. A posledice će se videti kada već bude kasno. Naravno ne smatram da se to može postići administrativnim merama, nekakvim zabranama. Mora se promeniti društvena klima u kojoj će se dobri boriti da pored njih budu dobri, a ne oni koji im ne duvaju za vrat ili samo odobravaju klimanjem glave. Jer ti loši će se boriti da pored njih budu još lošiji od njih. A kada takav trend dobije zamah teško ćemo ga zaustaviti. Bojim se da smo već na toj stranputici.

Društvo se mora izboriti da znanje, rad i stvarni rezultati rada budu jedino merilo koje će određivati status pojedinca u društvu. Moramo prestati sa praksom u kojoj su najveći dometi u nauci mere radovima na nekakvim SCi listama, čije je objavljivanje često skupo plaćeno novecem. Koga drugog do ionako siromašnih poreskih obveznika. Možda će ovo zvučati previše demagoški, ali opet se radi o potrebi nalaženja MERE. Makar se treba zapitati, šta smo vratili privredi i običnom građaninu baveći se „visokom“ naukom.

Ovih dana Srbi opet divane o informacionim tehnologijama. Ministarka, koja je i predsednica komiteta o informacionim tehnologijama, razletela se po srpskim univerzitetima. Sa ciljem da utvrdi kako da se poveća broj studenata informacionih tehnologija. Ministar prosvete, najavljuje da će od sledeće godine osnovci imati obavezan predmet informatiku i programiranje od prvog razreda osnovne škole. Blago nama, postaćemo vodeća svetska sila na planu informacionih tehnologija, ma šta to značilo. Skoro da se posle svega toga Srbijom širi šapat, samo učite informacione tehnologije i za vas nema zime. Ono što je pre tridesetak godina pokušano sa informatikom izgleda da je postignuto sa informacionim tehnologijama. Ova sintagma postala je svojevrsna poštapalica svih koji pretenduju da nešto znače u ovoj zemlji. Jer skoro da je postalo opasno, do pitanja opstanka ne koristiti je i kad treba i kada ne treba. A ona se svodi na onu narodnu, “Ko o čemu, …”.

Ko o čemu – Šta su to informacione tehnologije?

A to što malo ko u ovoj zemlji zna šta se tačno podrazumeva pod informacionim tehnologijama, što se baš i ne zna šta će da rade „stručnjaci“ koji završi studije iz ove oblasti, pa zar je to uopšte važno. Samo da se ne desi da kroz koju godinu ne počenmo da podsmešljivo govorimo o ovoj oblasti, kao o jednoj drugoj, koja je bila popularna na prelazu vekova. A do tada ćemo valjda naći neku novu oblast koja će biti u žiži intersovanja i bogomdana za nas. Ali ono ko o čemu i dalje će na s pratiti.

Neću više o  informacionim tehnologijama, jer se bojim da ću da budem pogrešno shvaćen. Pogotovu što taj pojam podrazumeva mnogo više nego što podrazumeva programiranje. A mi sve nekako vodu navodimo na tu stranu. Možda nije loše pogledati šta pod pojmom IT podrazumevaju oni u koje se tehnološki kunemo. Biće nam svima lakše. Pogotovu onima koji će tokom studija shvatiti da programiranje i nije za njih.

U najnovijem izdanju vesti na planu nauke Zapadnog Balkana, koje prenosi portal AcademLink prikazano je istraživanje u okviru koga je zaključeno da “Hrvatska ne proizvodi doktore znanosti za tržište” (http://www.academlink.com/blog/view/18000/poraavajue-istraivanje-hrvatska-ne-proizvodi-doktore-znanosti-za-trite).  Čak da slično istraživanje u Srbiji pokaže i gore rezultate to nema značaja. Jer ovo što je utvrđeno u Hrvatskoj dovoljno govori o stanju visokog obrazovanja na ovim prostorima. Ali i opštedruštvenom stanju u zemljama nastalim iz nekadašnje SFRJ. Pominjanje stanja u EU i šire bio bi prevelik zalogaj. Možda je i tamo glava u pesku?

Nažalost ovakvo stanje samo je posledica dugogodišnjeg “zabijanja glave u pesak”. Jer je visokoškolsko obrazovanje već više decenija postalo element socijalne politike. Umesto da naglasak bude razvoju ljudskih resursa koji će obezbediti sveopšti razvoj društva. Ako se tome doda oblanda, koja je nešto mlađa, a koja kroz status samofinansirajućih studenata visokoškolskim institucijama pruža priliku da nadoknade ono što ima država uskraćuje – novac za pokriće materijalnih troškova. Ali i za podizanje nivoa zarada nije teško zaključiti da je visokoškolstvo značajno izgubilo na svojoj osnovnoj funkciji.

Kao potvrda istraživanja koja su sprovedena u Hrvatskoj dovoljno je pogledati broj samofinansirajućih studenata doktorskih studija na pojedinim fakultetima u Srbiji. I nepoštovanje kriterijuma za upis na iste i kriterijume za sticanje uslova za odbranu doktorske teze. Nijedan od navedenih faktora nije u bilo kakvoj korelaciji sa stanjem, a još manje potrebama privrede i tržišta rdane snage u Srbiji. Neki fakulteti upisuju više studenata na doktorske studije nego na osnovne.

Gde su uzroci?

Na nekim fakultetima se uspeh na prethodnim studijama zamenjuje polaganjem dodatnih predmeta. Time se poništava neuspešnost (čitaj niska prosečna ocena na prethodnim nivoima studija). Objavljivanje radova u časopisima sa tzv. SCi liste postali su praktično jedini kriterijumi za “valjanost” doktorskih disertacija. A svedoci smo postojanja tzv. predatorskih časopisa koji su na račun adekvatne novčane naknade objavljivali sve i svašta. Apostrofiranje nekih od njih u srpskoj “naučnoj” javnosti samo je učinilo da mimikrija postane izraženija, a metode rada suptilnije. A glava je i dalje u pesku!

Stanje se ne može promeniti preko noći, jer je i proces stizanja na ove grane trajao decenijama. Međutim, odgovorno društvo mora da se suoči sa problemima identifikuje ih i odredi prioritete u pogledu aktivnosti koje mogu doneti promene. Moguće je da neke stvari i nisu tako teške i komplikovane i da se  ponešto može i brzo uraditi. Važno je izvaditi glavu iz peska.

Pišući o informacionim tehnologijama, ponekad sam sebi izgledam dosadan. Verovatno bi najlakše bilo da se pridružim opštem trendu glorifikovanja ove oblasti ljudske delatnosti. Posebno sa aspekta mogućnosti zapošljavanja mladih ljudi i mogućnosti zarade. Kako onih koji deluju u okviru informacionih tehnologija tako i okruženja. U konkretnom slučaju čitaj države. Nažalost takav pristup mi ne dozvoljava radni i stručni pedigre. Jer sam pre neki dan zakoračio u četrdesetu godinu rada u okvirima računarske tehnike. Nešto nam ne da mira, jer nas ubi, …

Ubi nas, … – ili informacione tehnologije ili ništa

Država je ponovo, gotovo agresivno krenula u ofanzivu na informacione tehnologije. Čak se na sajtu Ministarstva prosvete daje pregled konkretnih ideja i mera (http://www.mpn.gov.rs/duplirati-broj-it-strucnjaka/) koje su predviđene da bi se duplirao broj stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija. Iako se trudim da ova pisanije ne budu o meni, moram da napomenem da sam jednu od najvažnijih stvari za inženjersku praksu, naučio na početku karijere. A to je da je faza pripreme u nekom poslu jedan od najvažnijih koraka za uspeh celog posla. Bojim se da ova je ova priča o dupliranju broja stručnjaka u IT sročena bez tog važnog detalja – faze pripreme. Osim izgovorene želje da se duplira broj IT stručnjaka i navedenih mera kojima bi se to pospešilo. Ne vidim odgovor na pitanja kao što su: kjoi su to poslovi koji će ti „IT stručnjaci“ da obavljaju.

Kolika je produktivnost fakulteta koji sada školuju IT stručnjake, pod čime podrazumevam broj studenata koji na vreme završe studije. Takođe, ne razmišlja se ni o prethodnom obrazovanju budućih IT stručnjaka, tj. koliko studije informacionih tehnologija upisuju srednjoškolci koji su se spremali za sasvim druga zanimanja. Ne sporim mogućnost da će se određeni broj uspešno prilagoditi novim obrazovnim izazovima, ali ne vidim da je neko ko zdušno zagovara tezu „Ili IT ili ništa“ pokušao da ponudi bilo kakv odgovor na napred iznesena pitanja. A iznesen je samo deo mogućih problema sa kojim će se projekat podizanja broja IT stručnjaka suočiti.

Često se pozivam na ovaj pojam. A prvi put sam ga čuo još pre više od tri decenije. Od kolege, koji je njime obrazložio tajnu uspeha u našoj tadašnjoj firmi, Institutu “Mihajlo Pupin”. Usudio bih se da kažem da su mnogi uspesi upravo ostvarivani entuzijazmom pojedinaca ili grupa. Pri tome u pitanju je zaista bio entuzijazam, ali neupućenih. A ne trud motivisan nekakvim unapred obećanim nagradama.

Da li smo u potpunosti iscrpili bilo kakav prostor za neki novi entuzijazam neupućenih i neupućene entuzijaste, koji će svojim delom nastojati da drugima i sebi obezbede bolje uslove za život i rad? Bojim se da pogled na našu bližu i dalju okolinu odbija svaku pomisao na entuzijazam. Jer upravo oni koji najmanje znaju i najmanje rade imaju najveće društvene počasti i naravno najviše novca. Za mladog čoveka to nosi binarnost u odlučivanju – da se pristane na pravila igre i bude isti takav ili put pod noge.

I tako umesto da podržavamo entuzijaste mi ih omalovažavmo na svakom koraku. Ko nije za sebe nije ni za drugoga, postala je savremena krilatica. Iza nje se po pravilu kriju oni koji vide samo sebe i svoju probitačnost. Srećom još uvek postoje entuzijasti. Da li su pri tome i neupućeni nije ni važno. Bitno je da su oni svetlo na kraju tunela. Koje tako nedostaje ovom društvu.