Ako nam leto u pogledu toplote i nije bilo baš naklonjeno onda je početak leta nagoveštavao vrele dane u akademskoj zajednici. Ovoga puta pažnja je bila usredsređena na izradu doktorata, koji su skoro postali moderna stvar današnje Srbije. Ili je to samo bila dimna zavesa da se građani Srbije zabave i da im se odvuče pažnja od nekih drugih važnih stvari. Međutim, tema je i dalje aktuelna, što se vidi po čestim napisima u medijima. Članovi akademske zajednice se svim silama trude da svoj rad prikažu u što boljem svetlu. Poneka vest, kao što su ove vezane za doktorate bace senku na sve ono što se dešava na planu naučno – istraživačkog rada i obrazovanja koje je sa njim povezano. A onda postavimo pitanje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

Činjenica je, da je nauka poslednjih dve do tri decenije uglavnom odvojena od privrednih tokova. I da se istraživanja uglavnom odvijaju po principu “umetnost radi umetnosti”. Rezultati istraživanja u principu služe da istraživači dobijaju odgovarajuće preference – doktorate, istraživačka ili nastavnička zvanja. Ovo je posebno na delu od kako se rezultati rada istraživača skoro isključivo vrednuju na bazi objavljenih radova u časopisima na tzv. Sci listama. U takvoj situaciji istraživači i nemaju interes da svoja istraživanja usmeravaju ka privredi, jer se to de facto ne vrednuje.

Takođe, učešće na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku donosi u principu pristojnu novčanu naknadu. Posebno na univerzitetima, što još više “demotiviše” srpske istraživače da svoja istraživanja obavljaju kroz saradnju sa privredom. U takvoj situaciji u Srbiji danas postoji paradoks, da su se određeni indikatori nivoa naučno – istraživačkog rada poboljšali (broj objavljenih radova u časopisima sa SCi liste), a da je istovremeno uticaj tih istih rezultata na razvoj privrede faktički minoran.

Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda – pred još jednim izazovom

Istovremeno statistika i ne samo ona pokazuju da je broj odbranjenih doktorskih disertacija u ovom veku višestruko povećan u odnosu na prethodni period. Takođe, broj studenata doktorskih studija rapidno raste. Ove činjenice takođe ukazuju na “povećanje” obima i kvaliteta naučno – istraživačkog rada u Srbiji. Jer bi trebalo da najviši nivo obrazovanja bude odraz stanja u navedenoj oblasti. Pošto se direktno na nju naslanja. Međutim, diskusija koja se od pre par meseci vodi na planu mogućih plagiranja doktorata i njihovog kvaliteta te pokazatelje stavlja pod znak pitanja.

Ovo ukazuje da stanje u Srbiji na planu naučno istraživačke delatnosti i najvišeg nivoa obrazovanja koje se na njega naslanja u najmanju ruku nije dobro. Naravno najlakše je kritikovati. Najvažnije je pitanje da li se i na koji način stanje u ovoj oblasti u Srbiji može prevazići. Pre svega sa aspekta da nauka postane bitan i vidljiv faktor društvenog razvoja, jer ona sada to nije. Jer zidanje „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ u kome će stanovati samo naučnici ne može biti od interesa ni za jedno društvo. Pogotovu ne za srpsko koje je siromašno, a tendencija daljeg siromašenja se nastavlja.

Nauka vs. privreda

Zato je neophodno naučno – istraživački rad u Srbiji vratiti u korelaciju sa privrednim aktivnostima. Sredstva koja bi se dodatno ulagala u nauku treba pre svega usmeriti u školovanje mladih istraživača. Ali na način da oni permanentno budu uključeni u projektne aktivnsti fakulteta na kome se školuju u okviru doktorskih studija. Makar ravnopravno ako ne i prevashodno pri akreditaciji naučno – istraživačke delatnosti fakulteta vrednovati saradnju sa privredom. I ako u nju nisu uključeni svi nastavnici i saradnici takva institucija mora dobiti u najmanju ruku opomenu.

Ovo su samo neke od nabacanih ideja koje bi mogle da promene opštu sliku Srbije. I da imaju pozitivni povratni uticaj kako na naučno – istraživački tako i na privredni sektor. Nažalost najveći problem Srbije je upravo nepostojanje svesti o značaju sprege nauke i privrede. Što pre to shvatimo šanse za izlazak iz krize su realnije. Ali pitanje i dalje ostaje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

U najnovijem izdanju vesti na planu nauke Zapadnog Balkana, koje prenosi portal AcademLink prikazano je istraživanje u okviru koga je zaključeno da “Hrvatska ne proizvodi doktore znanosti za tržište” (http://www.academlink.com/blog/view/18000/poraavajue-istraivanje-hrvatska-ne-proizvodi-doktore-znanosti-za-trite).  Čak da slično istraživanje u Srbiji pokaže i gore rezultate to nema značaja. Jer ovo što je utvrđeno u Hrvatskoj dovoljno govori o stanju visokog obrazovanja na ovim prostorima. Ali i opštedruštvenom stanju u zemljama nastalim iz nekadašnje SFRJ. Pominjanje stanja u EU i šire bio bi prevelik zalogaj. Možda je i tamo glava u pesku?

Nažalost ovakvo stanje samo je posledica dugogodišnjeg “zabijanja glave u pesak”. Jer je visokoškolsko obrazovanje već više decenija postalo element socijalne politike. Umesto da naglasak bude razvoju ljudskih resursa koji će obezbediti sveopšti razvoj društva. Ako se tome doda oblanda, koja je nešto mlađa, a koja kroz status samofinansirajućih studenata visokoškolskim institucijama pruža priliku da nadoknade ono što ima država uskraćuje – novac za pokriće materijalnih troškova. Ali i za podizanje nivoa zarada nije teško zaključiti da je visokoškolstvo značajno izgubilo na svojoj osnovnoj funkciji.

Kao potvrda istraživanja koja su sprovedena u Hrvatskoj dovoljno je pogledati broj samofinansirajućih studenata doktorskih studija na pojedinim fakultetima u Srbiji. I nepoštovanje kriterijuma za upis na iste i kriterijume za sticanje uslova za odbranu doktorske teze. Nijedan od navedenih faktora nije u bilo kakvoj korelaciji sa stanjem, a još manje potrebama privrede i tržišta rdane snage u Srbiji. Neki fakulteti upisuju više studenata na doktorske studije nego na osnovne.

Gde su uzroci?

Na nekim fakultetima se uspeh na prethodnim studijama zamenjuje polaganjem dodatnih predmeta. Time se poništava neuspešnost (čitaj niska prosečna ocena na prethodnim nivoima studija). Objavljivanje radova u časopisima sa tzv. SCi liste postali su praktično jedini kriterijumi za “valjanost” doktorskih disertacija. A svedoci smo postojanja tzv. predatorskih časopisa koji su na račun adekvatne novčane naknade objavljivali sve i svašta. Apostrofiranje nekih od njih u srpskoj “naučnoj” javnosti samo je učinilo da mimikrija postane izraženija, a metode rada suptilnije. A glava je i dalje u pesku!

Stanje se ne može promeniti preko noći, jer je i proces stizanja na ove grane trajao decenijama. Međutim, odgovorno društvo mora da se suoči sa problemima identifikuje ih i odredi prioritete u pogledu aktivnosti koje mogu doneti promene. Moguće je da neke stvari i nisu tako teške i komplikovane i da se  ponešto može i brzo uraditi. Važno je izvaditi glavu iz peska.

Opet je na tapetu „Bolonja“. Studenti u Srbiji su pokrenuli akciju potpisivanja peticije za ukidanje „Bolonje“. Ta akcija i sve priče koje su pratile uvođenje „Bolonjskog procesa“ u srpsku visokoškolsku obrazovnu praksu nameću više pitanja. Ali samo par njih je suštinsko. Šta je to bilo loše u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji da ga je trebalo ad hoc prilagođavati nekim novim trendovima, pre svega u Evropi? Da li su neki elementi obrazovnog procesa definisani „Bolonjskom deklaracijom“ mogli da se realizuju i bez rezova koji su napravljeni po nekom zamišljenom diktatu koga u suštini i nema u deklaraciji? Da li je trebalo po svaku cenu sistem obrazovanja u Evropi, a time i u Srbiji prilagođavati tzv. američkom modelu, jer će se time tobože obezbediti veća efikasnost studiranja? Ja nemam dilemu.

Činjenica je da obrazovni proces ne može da se promeni preko noći. Potrebno je vreme da se iskristališu dobre i loše strane novog procesa. Zar to nismo iskusili kroz uvođenje usmerenog obrazovanja u srednje škole pre tri decenije. Posledice se još uvek osećaju! Upravo su se zato posledice „Bolonje“ možda i brže osetile. Jer posle ovih par godina iskustva sa novim pristupom u visokoškolskom obrazovanju slobodno mogu da konstatujem da samo ovaj nivo obrazovanja spustili ka srednjoškolskom obrazovanju.

Možda je povećana efikasnost studiranja i znanje izraženo kroz srednje ocene studija. Ali se bojim da je znanje u onom funkcionalnom smislu drastično palo. Jer studenti sve manje uče kako se razmišlja, da bi se sutra lakše mogli snalaziti u nepoznatim situacijam. Na delu imamo upravo suprotan trend da se na ispitu/kolokvijumu očekuju zadaci u kojima će oni prepoznati ono što su obrađivali tokom nastave. Iskustva iz neposredne prakse pokazuju da čak i najpoznatiji fakulteti u Srbiji školuju takve kadrove.

Večito pitanje krivice, a ja nemam dilemu

Naravno u ovakvim situacijama nameće se pitanje – ko je kriv? Sigurno je važno znati odgovor i na takvo pitanje bar zbog toga da isti ne bi ponovo bili u situaciji da ponavljaju greške. Makar samo pokušavali da poprave postojeće stanje. Mislim da niko ne spori potrebu za permanentnim prilagođavanjima visokoškolskog obrazovanja promenama koje se dešavaju na tehničko – tehnološkom pa i civilizacijskom planu.

Svakako da je u tom poslu postizanje efikasnosti jedan od najvažnijih ciljeva. Ali on ne sme da bude u koliziji sa kvalitetom znanja koje studenti treba da ponesu po okončanju studija. S druge strane sigurno je značajna intencija „Bolonjske deklaracije“ o jedinstvenosti akademskog prostora u Evropi. A upravo su to stvari koje su u praktičnoj realizaciji „Bolonjskog procesa“ najmanje zastupljene.

Nema sumnje da stvari treba menjati i tražiti prava rešenja. Jer samo konstatovanje da postoje problemi i lamentiranje nad posledicama može samo da pogorša i onako loše stanje. Nažalost u Srbiji za to trenutno nema volje.

Odmah ću priznati da sam pomalo konzervativan, što valjda priliči mojim godinama. Pre skoro četiri decenije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu bio sam član Veća elektronskog odseka. Raspravljalo se o novim nastavnim planovima i programima (danas se valjda kaže kurikulumu). Najžešća diskusija se vodila oko toga da li usmeravanje budućih inženjera treba vršiti ranije ili ostati na dotašnjoj praksi u kojoj su se studenti usmeravali tokom osmog i devetog semestra studija. Te 1976. godine svet je već bio u punom zamahu poluprovodničke revolucije. I sam ću toga postati svestan već sledeće godine kada budem počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ali u četvrtoj godini studija još uvek sam se uglavnom upoznavao sa opštim stvarima iz elektronike.

Danas kada sam na pragu kraja radnog veka ne žalim što sam imao prilike da tokom studija steknem široko obrazovanje iz elektrotehnike. Često mi je to znanje bilo od koristi iako sam sve vreme delovao u oblasti računarske tehnike i primene njenih tekovina. Da ne zaboravim, na ETF – u je tada odlučeno da se zadrže studije sa širokim obrazovanjem, a da se usmeravanje obavi kao i do tada tokom osmog i devetog semestra studija. Iako smo živeli u „velikoj“ Jugoslaviji sa više od 22 miliona stanovnika, sa privredom koja je još uvek imala pozitivne trendove neko je pametno ocenio da smo mala zemlja da bi školovali usko specijalizovane stručnjake.

Prikoči malo – iako se sve brzo menja

Nažalost sve se brzo promenilo. Na sve strane su počele da niču visokoškolske ustanove koje su svojim studijama počele da mašu poput crvenog maramčeta, a sve objašnjavajući da nude školovanje za struke budućnosti. Jedan od takvih struka su informacione tehnologije. Danas je u Srbiji teško naći fakultet koji ne nudio studije u ovoj oblasti. A pitanje koje se nameće je krajnje prosto. Šta će da radi „stručnjak“ koji završi studije informacionih tehnologija? Da li se on sprema da se bavi programiranjem? Za to su se stručnjaci do sada školovali na različitim fakultetima i bili prilično uspešni kasnije u tom poslu.

Nisam siguran da takvi fakulteti svojim studentima nude znanja iz oblasti informatičkoh hardvera (ma šta to značilo). Kao što to mogu da ponude fakulteti elektrotehničkog usmerenja. Možda neko misli da će budući stručnjaci raditi na planu telekomunikacija ili računarskih mreža. I ta znanja su već dostupna na mnogim klasičnim školama i to na najvišem mogućem nivou. Pa zašto onda nuditi nešto što samo moderno zvuči. A uvedeno je da bi se generalizovao svetski trend kao informatičkog društva. Ili je na delu tzv. „opsena prostote“. Možda treba reći – prikoči malo!

Proteklih sedmica proveo sam dosta vremena u Beogradu. Bila je to prilika da se sretnem sa više prijatelja iz beogradskih dana mog života. Nažalost većina njih je već u sedmoj deceniji života ili na njenom pragu. Svi smo tzv. zvezdane trenutke svog života proživeli u onom takođe tzv. socijalističkom vremenu. I neminovno sve se nekako vraća na misao, kako je to bilo u „naše vreme“. Kao da smo zaboravili da „novo doba“ ovde stanuje već četvrt veka i da je to „naše vreme“ tako reći davna prošlost. Srećom radi se o dovoljno obrazovanim ljudima koji to vreme ne apsolutizuju. Možda više žale što nekako nismo uspeli da održimo kontinuitet sa tim vremenom, naravno u onom dobrom smislu. Pitam se pitam – zašto je to tako?

Da li ima politike u nauci – pitam se pitam

Naravno da mi ne pada na pamet da se ovde bavim političkim aspektima veze prošlosti i sadašnjosti. Ono što me danas „boli“ tiče se gubljenja kontinuiteta u tehničko – tehnološkom smislu. Kao da se stidimo svega onoga što je u ovoj zemlji rađeno u to tzv. socijalističko vreme. A imamo čime da se pohvalimo. Namerno neću da pominjem ni ono što je 60 – tih i 70 – tih godina rađeno samo u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ostavljam mladima da sami pokušaju da otkriju tehničko – tehnološku istoriju ove zemlje.

Možda će shvatiti da sve ne počinje od njih i njihovih radova u časopisima na nekakvim SCi listama. Kao što nije sve počinjalo ni od nas ni od prethodnih generacija. Ono što baštine generacije iz „pedeset i neke“ je osćaj da su iza njih ostajali realizovani sistemi, računari i mašine sa kojima smo bar na kratak rok mogli da se poredimo sa svetom. Danas je Srbija naučnička „zvezda u usponu“. Ali privreda samo tu i tamo može svetu koji nezadrživo „srlja u progres“ da ponudi interesantan proizvod. Zato se pitam kada ćemo umesto „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ početi da gradimo realan sistem koji će nas zaista približiti svetu u kome živimo.

Često se pozivam na ovaj pojam. A prvi put sam ga čuo još pre više od tri decenije. Od kolege, koji je njime obrazložio tajnu uspeha u našoj tadašnjoj firmi, Institutu “Mihajlo Pupin”. Usudio bih se da kažem da su mnogi uspesi upravo ostvarivani entuzijazmom pojedinaca ili grupa. Pri tome u pitanju je zaista bio entuzijazam, ali neupućenih. A ne trud motivisan nekakvim unapred obećanim nagradama.

Da li smo u potpunosti iscrpili bilo kakav prostor za neki novi entuzijazam neupućenih i neupućene entuzijaste, koji će svojim delom nastojati da drugima i sebi obezbede bolje uslove za život i rad? Bojim se da pogled na našu bližu i dalju okolinu odbija svaku pomisao na entuzijazam. Jer upravo oni koji najmanje znaju i najmanje rade imaju najveće društvene počasti i naravno najviše novca. Za mladog čoveka to nosi binarnost u odlučivanju – da se pristane na pravila igre i bude isti takav ili put pod noge.

I tako umesto da podržavamo entuzijaste mi ih omalovažavmo na svakom koraku. Ko nije za sebe nije ni za drugoga, postala je savremena krilatica. Iza nje se po pravilu kriju oni koji vide samo sebe i svoju probitačnost. Srećom još uvek postoje entuzijasti. Da li su pri tome i neupućeni nije ni važno. Bitno je da su oni svetlo na kraju tunela. Koje tako nedostaje ovom društvu.

U tekućoj izbornoj kampanji obrazovanje je jedna od glavnih tema srpskih političara. Ali nemam nameru da se bavim obrazovanjem kao političkom temom, već kao društvenim segmentom koji je od vitalne životne važnosti. Naravno ne kao kvantitaivna kategorija gde se očekuje da će nam biti bolje ako budemo imali više građana sa visokoškolskim diplomama. Interesuje me obrazovanje u kome će mladi ljudi osvojiti slobodu za sebe, ali i za sve oko sebe. To mu pomalo dođe kao – ko o čemu.

Slobodu koja podrazumeva gledanje otvorenim očima na svet oko sebe i slobodu da se o njemu govori kritički, ali bez straha da će snositi posledice od strane onih kojima ta kritika nije po volji. I naravno slobodu da se prihvata kritika i njima upućena bez potrebe da se neprilično reaguje u odnosu na onoga ko je tu kritiku izrekao. Ne znam zašto mi se u ovom trenutku misli usmeravaju ka Dositeju Obradoviću i njegovim nastojanjima od pre dva veka. Svestan sam da nije dobro porediti Srbiju sa početka XIX veka koja je pokušavala da se izbavi iz vekovnog turskog ropstva i Srbiju sa početka XXI veka. Ali imam utisak da nam fali razmišljanja pre svega o o tome šta hoćemo i šta možemo.

Ko o čemu – šta treba da školujemo?

Ne slažem se uvek sa stavovima koleginice Srbijanke Turajlić, ali ono što je izrekla pre neki dan u potpunosti podržavam. Srbija ne može da školuje ovoliki broj uskospecijalizovanih stručnjaka, jer slaba privreda ne može da apsorbuje takav široki skup specijalnosti. A čak i da je privreda znatno bolja pitanje je da li Srbiji trebaju sva ta usmerenja u okviru standardnih struka kroz čije obrazovanje na opštem nivou može da se obezbedi sasvim dovoljno kvalitetnog znanja. S druge strane ako se pogledaju nastavni planovi na srpskim fakultetima može se videti da postoji čitav niz modernih usmerenja koja su aktuelna na svetskom nivou.

Međutim, ako se zagrebe ispod površine onda se može videti da u okviru tih atraktivnih smerova kriju često predmeti koji ni po čemu ne pripadaju toj oblasti. Razlog je jednostavan – predmeti se uključuju u nastavne planove prema raspoloživim kadrovima, a ne prema potrebama struke. Nažalost kad je već izostala samokritičnost na fakultetima akreditaciona komisija je morala da bude rezolutnija. I da takve nastavne planove upakovane u pogrešnu „oblandu“ ne akredituje. Vrlo često kao odgovor, na kritike koje su motivisane ovakvim slučajevima može da se čuje da je to rizik fakulteta i da ako je nastavni plan loš neće imati studenata. Nažalost u Srbiji je obrazovanje postalo trgovačka kategorija, tj. studenti se pokušavaju privući tzv. atraktivnošću studijskih programa, a ne znanjem koje im se nudi tokom studija.

A doktorske studije – to je posebna priča

Druga primedba koleginice Turajlić odnosila se na doktorske studije, koje su zaista poseban „kvalitet“ srpskog obrazovanja. Jednostavno kao i master i ove studije se bukvalno posmatraju kao prosti nastavak prethodnog nivoa studija. Kvote za upis studenata su prevelike što je posebno loše za tehničke fakultete. Gde se to neminovno odražava na kvalitet znanja koje se stiče. Odgovornost se obično prebacuje na studente. Tako da se stiče utisak da su za neuspešnosti krivi oni. A ne fakulteti kao institucije i profesori koji na njima rade.

Upisom na doktorske studije studenti uglavnom ne znaju u okviru kog istraživanja će se one odvijati. Tako da nije redak slučaj da student koji uspešno položi predviđene ispite ne može da nađe mentora za dalji tok studija. Ovakvim stanjem se samo produžava loše stanje kakvo postoji još na osnovnim studijama. Pre svega u pogledu dimenzionisanja broja studenata na pojedinim studijskim programima. Na taj način Srbija dobija veliki broj svršenih studenata, master i doktora u oblastima koje nisu potrebne Srbiji. I njenoj pre svega posrnuloj privredi.

Verovatno je da su svi relevantni faktori svesni ovakvog stanja. Da li su spremni da to javno priznaju to je već drugo pitanje. Ovo što se sada govori u okviru predizborne kampanje više je u funkciji privlačenja potencijalnih glasača. A manje u funkciji brige za stanje u srpskom visokom školstvu i nauci. A realan pristup ovoj oblasti sigurno je jedan od najvažnijih faktora „izlaska Srbije na zelenu granu“. Ovako ćemo i dalje biti u vrhu svetske liste po „odlivu pameti“. Privreda će i dalje imati slaznu putanju. A mi ćemo i dalje biti uvereni da znamo kako treba raditi. Ali neko drugi je uvek kriv što se ne radi kako treba. I onda opet sledi – ko o čemu.

Turistička organizacija Čačak je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nacionalnom službom zapošljavanja – filijala Čačak, organizovala prezentaciju univerziteta, fakulteta, akademija i visokih škola Srbije pod nazivom “INDEKS 2014”. Štandove je imalo oko tridesetak visokoškolskih ustanova, privatnih i državnih, iz cele Srbije. Bilo je to kao dolazak novog doba.

Ovo je vest koju su večeras objavile mnoge medijske kuće u Čačku. Reklo bi se vest ko vest, jer su se slične manifestacije održavale u Čačku i proteklih godina. A verovatno se održavaju i u drugim gradovima u Srbiji. Istovremeno nema dana da nas sa novinskih stubaca ili ekrana televizora ne bombarduju informacijama o lošem kvalitetu obrazovanja kod nas. Da li će nam onda ovakav vašarski pristup promociji visokoškolskih institucija iz Srbije pred predstojeći upis u novu školsku godinu pomoći da se silazni trend u obrazovanju zaustavi? Moglo bi se o ovoj temi i pristupu rešavanju problema srpskog školstva naširoko pisati i polemisati. Ali jedan detalj iz prikaza dešavanja na INDEKSU 2014 mi je privukao pažnju.

Dolazak novog doba, a ubi nas neznanje

Savetnica za planiranje karijere u Nacionalnoj službi zapošljavanja navela je da su u Moravičkom okrugu između ostalog deficitarna zanimanja programer informacionog sistema, a da do posla teže dolaze između ostalog i diplomirani inženjeri elektrotehnike za računarsku tehniku. Ako državnom službeniku plaćenom da pomogne mladim ljudima u izboru pravog zanimanja nije poznato šta rade i pomenuti programer i diplomirani inženjer. Onda kako možemo da očekujemo od nekog opravdano neobrazovanog poslodavca da donese pravu odluku koga treba da zaposli. Odnosno ko će da najbolje odgovori potrebama njegovog posla.

U Srbiji ima više od deset akreditovanih univerziteta na kojima se školuju “stručnjaci” sa zvučnim imenima. Sada je aktuelna oblast IT (Informacione Tehnologije). Veoma me interesuje da li članovi tzv. KAPK – a studijske programe vrednuju zaista prema skupu i sadržaju predmeta koje studenti treba da savladaju. Ili se zadovoljavaju samo uvidom u formalnu ispunjenost zahteva za akreditaciju. Kao neko ko skoro četiri decenije deluje u oblasti računarske tehnike usuđujem se da kažem da mnogi nastavni planovi i programi iz ove oblasti, a pogotovu iz oblasti koja se tako zvučno propagira – IT ne zadovoljavaju osnovne postulate neophodne da se otškoluje pravi stručnjak.

Zato i imamo slučaj da pomenuta savetnica ne zna da diplomirani inženjer računarske tehnike mora da zna i da “programira informacioni” sistem. Da li nam ova dešavanja najavljuju dolazak novog doba. U kome će se tražiti da se naziv vašeg zanimanja izričito slaže sa poslom za koji konkurišete. A šta vi ustvari znate, pa zar je to ikoga briga. Oni koji su trebali da vas nauče lakonski kažu – naučiće.

Nikada sebe nisam smatrao naročitim jezičkim čistuncem. Pogotovu kada se radi o svakodnevnom govoru. I te kako znam da se poslužim čačanskim uličnim lokalizmima ili „odomaćenim“ engleskim terminima. Navodnice nisu stavljene slučajno. Jer upravo želim da pišem o tim terminima koji su postali deo svakodnevice. Čak i onda kada postoje odgovarajući srpski izrazi. Svestan sam da je jezik nešto „živo“ što se stalno menja i prilagođava životu. Razvoj nauke i tehnike neminovno je u jezičku praksu uveo nove termine, ali da li oni moraju, po svaku cenu, da budu preuzeti iz engleskog jezika. I to još nekritički posrbljeni. A sve – isto to samo malo drugačije.

Znam da postoji opasnost da uvođenjem srpskih izraza na silu, možemo da padnemo u zamku kao naše komšije iz Hrvatske, koji su zarad različitosti svoj jezik obogatili terminima koji kod običnog čoveka moraju da izazovu čuđenje pa i podsmeh. Zbog toga radi se o jednoj osetljivoj temi, koja zahteva pažljivo razmatranje i svakako jedan izbalansirani pristup – šta se može posrbiti, a šta mora da ostane u originalu.

Isto to samo malo drugačije – terminološki noviteti

Ali nisam ni mislio da pišem o terminima koji su novi za ceo svet i koje u jezičku praksu uvode oni koji su ih i generisali. To što je najveći broj njih sa anglo – saksonskog govornog područja samo govori o tome ko prednjači u tehničko – tehnološkom razvoju. Reč je o terminima koji su odavno u upotrebi na ovim prostorima. I uz koje su se obrazovale generacije naših građana. Danas gotovo da ne može da se čuje ta lepa reč OBRAZOVANJE, jer smo svi preko noći postali edukovani. Možda izgleda predugačko, ali da li smo bliži svetu ako umesto nastavni plan i program kažemo curricula ili posrbljeno kurikulum. O disiminaciji, startapu i sličnim izrazima da i ne govorim. Uz pozive za satanke danas ne dobijate dnevni red već agende.

Mnogi će reći da ovo nekako odiše konzervativizmom, jer živimo u doba globalizacije. Rekoh na početku da se i sam često u neformalnim situacijama poštapam istim tim izrazima, čiju upotrebu kritikujem. Međutim, mislim da je nedopustivo da se u zvaničnom govoru koriste navedeni termini. Zar se treba stideti sopstvenog jezika i njegovog rečnika, makar u sebi ponekad nosio i prizvuk patine. Ako neko misli da će ga javna upotreba ovakvih termina učiniti važnijim mora da ima na umu da sve to vodi samo ka – opseni prostote. Tj. ostavljanju utiska na one kojima je u svakom slučaju svejedno koji se izrazi koriste.

“Novosti“ u subotnjem izdanju, donose članak pod naslovom „Čip je naša nafta“ (http„://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:462990-Cip-je-nasa-nafta) u kome se iznose stavovi o mogućnostima tzv. IT sektora u Srbiji. Već nekoliko meseci u Srbiji se govori o mogućoj investiciji kompanije „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u fabriku čipova. Firma bi zapošljavala minimalno 1000 radnika. Ovaj ulagač kao i drugi zainteresovani da investiraju u Srbiju osnovnu zamerku ima u pogledu nedostatka kadra u IT sektoru. Prema podacima Udruženja informatičke delatnosti Privredne komore Srbije u Srbiji ima svega oko 5000 IT stručnjaka. I tu dolazimo do glavnog pitanja. Ko pretenduje da se makar malo razume u ovu oblast mora da ga postavi. Koji su to kriterijumi koji bilo koga kvalifikuju da se može smatrati IT stručnjakom. Jer ima tu dosta “stručnjaka”, ali ne treba zaboraviti – opasni su diletanti.

Pre nego pokušam da ponudim okvir za davanje odgovora na ovo pitanje navešću reči kontraverznog, ali i legendarnog ministra prosvete iz 90 – tih godina prošlog veka – Danila Ž. Markovića, koje je izgovorio u četvrtak 7. novembra 2013. godine na Učiteljskom fakultetu u Užicu povodom obeležavanja 20 godina ove visokoškolske institucije. Dača je između ostalog rekao – „Ne sme se dozvoliti virtuelizacija i komercijalizacija znanja …“.

Opasni su diletanti – ali oni propisuju pravila

A hteli to mi da priznamo ili ne u Srbiji je već prilično dugo na delu upravo VIRTUELIZACIJA I KOMERCIJALIZACIJA ZNANJA. I to posebno u oblasti kojoj svi tepamo IT. Tehnološki razvoj posebno razvoj poluprovodničke tehnologije omogućio je da elektronika i računari neslućeno, čak dramatično prošire polje svoje primene. Značajan segment primene vezan je za prenos i obradu informacija. To je rezultiralo uspostavljanjem pojma informacione tehnologije (IT), koji je postao jedan simbola vremena u kome živimo. I zato se s pravom mora postaviti pitanje. Ko su tih 5000 stručnjaka u ovoj oblasti koji danas deluju u Srbiji? Da li su oni pobrojani prema poslu koji obavljaju u praksi ili prema obrazovanju stečenom na nekom od srpskih univerziteta.

Bilo bi interesantno utvrditi ko sve i na koji način u Srbiji obrazujke IT stručnjake. Jer stavljanje IT u žižu interesovanja, pre svega kroz široku primenu računara u svim segmentima ljudske delatnosti stvorilo je prostor da se na univerzitetima, čak se može reći na fakultetima, kao još uvek samostalnim jedinicama najvećeg broja srpskih državnih univerziteta, počnu školovati IT stručnjaci.

Šta to školujemo

Niko se neće iznenaditi kada utvrdi da skoro svaki fakultet tehničke provenijencije školuje diplomirane inženjere informatike/informacionih tehnologija ili samo diplomirane informatičare. S obzirom da je svakoj vlasti u Srbiji visokoškolsko obrazovanje bitan element socijalne politike ne pada na pamet da natera fakultete da dobro razmisle pre nego se odluče na uvođenje studijskih programa iz ove oblasti i da svoje buduće diplomce iskreno upoznaju sa mogućnostima zaposlenja. Čak se može reći da vlast i sama doprinosi zabuni koja nastaje na ovom planu. Jer budimo iskreni praktični dometi najvećeg broja onih koji se broje u potencijalne IT stručnjake ne prelaze okvire aplikativnog programiranja. Naravno i to je dovoljno da tzv. IT stručnjaci mogu da se nadaju dobrom poslu.

Da li će oni svoje znanje prevashodno praktikovati u industriji zabave (razvoj računarskih igrica npr.) je posebno pitanje. Ali treba biti pošten i javno reći da takvi stručnjaci, bez značajnog dodatnog obrazovanja ne mogu da očekuju radno mesto u visokotehnološki zasnovanoj industriji kakvoj pripada popularno rečeno „fabrika čipova“ ili u oblasti projektovanja tih istih čipova. Već samo nerazlikovanje projektovanja od fabrikacije integrisanih kola govori o znanju koga ipak nema previše na ovom planu. Ali nam zato diletantizma ne nedostaje. Zato i ne čudi da u javnosti o ovoj oblasti najviše govore upravo diletanti.