Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša, Grk i slično, bio je daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno i za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri kao ja, prilično strogo. Na posao je dolazio svojim žutim „Kecom“, a ako je imao posla u gradu odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut da bi se svojim kolima vratio kući. A na sastanke je odlazio samo da bi rešavao eventualne probleme do kojih je došlo tokom realizacije poslova. Dogovore oko poslova prepuštao je svojim saradnicima i to ne samo šefovima već i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.
Zahvaljujući takvom pristupu još dok sam bio pripravnik počeo sam odlaziti na razgovore vezane za realizaciju projekata na kojima sam bio angažovan. Ali i na sastanke na kojima se pričalo o novim projektima i poslovima. Tako sam već posle par meseci učestvovao u izradi idejnog rešenja vizuelnog sistema simulatora leta. Ali i u timu koji se bavio istraživanjem mogućnosti jugoslovenske privrede za priojektovanje i proizvodnju računara za potrebe tadašnje JNA. Bila su to dragocena iskustva za mladog inženjera koji tokom studija i nije stekao naročita znanja iz računarske tehnike. I dan danas sam zagovornik stava da mlade saradnike treba uključivati ne samo u realizaciju projekata. Već i u razgovore o novim projektima čak i ako nisu značajnije upućeni u problematiku o kojoj se razgovara.
Ovako je nekada bilo – Šta je starije
Iako se poslovi koje se realizuju na fakultetima dosta razlikuju od poslova koji se realizuju na institutskom nivou. Pogotovu poslovi od pre 3 – 4 decenije. Ne bi vrednovanje ostvarenih rezultata trebalo da bude svedeno na puko prebrojavanje tzv. naučnih radova. Koji su publikovani u časopisima sa tzv. impact faktorom. Jednostavno ti radovi ne smeju da budu sami sebi cilj, već kruna jednog plodonosnog stvaralačkog rada. U kome je realizovan neki novi uređaj, osmišljena metoda ili u praksu uvedena neka tehnološka novina. Instruiranjem mladih saradnika na fakultetima da im radovi budu prvenstveni cilj gubi se dragoceno vreme. U kome mogu da se steknu važna praktična znanja i iskustva. Koja nikakav rad u časopisu sa Sci liste ne može da zameni.
A sa druge strane opredmećeni naučno – istraživački rad uvek će pružati mogućnost da se ponešto kvalitetno prikaže stručnoj javnosti u pisanom obliku. Neki projekti, u čijoj sam realizaciji učestvovao, a u okviru kojih su ostvareni značajni stručni i istraživački rezultati nisu te ishode imali kao polaznu pretpostavku. Prvenstveni cilj je bio zadovoljiti zahteve naručioca i opravdati njegov uloženi novac. Ono što je realizovanim računarima i sistemima davalo dodatni kvalitet nije bio primarni cilj, već rezultat sposobnosti inženjera da pored ispunjenja osnovnih zahteva mogu da pomeraju istraživačke i stručne granice u svom radu.
Zbog toga bi se, za postizanje dobrih naučno – istraživačkih rezultata trebalo okrenuti sticanju što šireg praktičnog znanja na početku karijere mladih istraživača. Jer samo na taj način biće moguće stvoriti osnovu da se kroz unapređenje tih znanja i realizaciju složenih istraživačkih projekata dođe do rezultata koji zavređuju objavljivanje u obliku radova u ozbiljnim naučnim časopisima.