Home » Blog (Page 2)

Category Archives: Blog

Još jednom o dobrim namerama

„Put do pakla je popoločan najboljim namerama“. Svakako da ne treba podsećati odakle potiče ova izreka, ali se uvek treba setiti na njeno vanvremensko značenje. Vlada na svojoj poslednjoj sednici, pre odlaska u tehnički status usvoji Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020. godine. Sam čin donošenja ovako važnog dokumenta predstavlja još jedan pokazatelj koliko se naši rukovodioci u oblasti nauke plaže da će im neko reći da ništa ne rade ili da ništa nisu uradili. Nije to ništa novo, prati to ovu oblast društvenog života dugi niz godina, da ne kažem decenija. Nikako da shvatimo da nije strašno priznati da nešto ne znamo. Mnogo je bolje demisionirati, nego produžavati agoniju, čiji kraj može imati nesagledive posledice. Ovako ponovo smo dobili dvadesetak stranica lepih želja, koje će se ispunjavati na različite načine, ali sigurno ne onako kako treba. Cilj nauke nije l‘art pour l‘art tj. prilika da srpski naučnici mašu radovima na SCi листама и међусобно се надгорњавају ко je веће име – neumesno bi bilo navođenje nekih narodskih izreka. Valjda nam je cilj da uhvatimo priključak sa tehnološki razvijenim svetom, a po mogućstvu napravimo i korak ispred. I naravno da se rezultati naučno – istraživačkog rada vide u svakodnevnom životu. Pre svega u onome što će naša privreda moći da ponudi tržištu, opet po mogućstvu svetskom. Pri tome ne smeju se zanemariti i oni aspekti naučno – istraživačkog rada kojima se pomeraju granice ljudskog uma. Ali to je svuda u svetu čist ćar ovog posla. I ako ga bude, ne vidim bilo koga ko će tako nešto osporiti. Ovako će nam cilj ostati papir, često plaćen prilično skupo. Na bazi tog papira ćemo napredovati i sami nesvesni da gradimo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. A treba se podsetiti da su se kroz istoriju rušile građevine sa mnogo čvršćim temeljima.

Izgubljeni u vremenu

Jedna racionalna ideja, da se definišu pravila vrednovanja rezultata naučno – istraživačkog rada pretvorila se u svoju suprotnost. To je jedan od bitnih razloga što se danas u Srbiji ponovo otvara pitanje negativne selekcije na univerzitetima, praćeno sa problemima plagiranja radova, da se navedu samo ono najvažnije. Uzroci takvom stanju mnogo su širi i treba ih tražiti u onome što danas Srbiju najviše tišti, a to je slaba privredna aktivnost koja je uzrok dubokoj krizi srpskog društva. Nadajući se da ćemo kad tad izaći iz krize spremni smo da glavu zaronimo u pesak iako smo i kao pojedinci i kao društvo svesni da se proteklo vreme ne može nadoknaditi. Procenjujući da smo poslednju deceniju XX veka izgubili, kao društvo smo se ponadali da ćemo nekritičkim prihvatanjem svih eksperimenata sa kojima je Evropa ušla u XXI vek uhvatiti priključak. Jedan od najpogubnijih eksperimenata napravljan je sa neopreznom i pogrešnom realizacijom tzv. Bolonjskog procesa, koji ovde traje već punu deceniju. Kao što je počivši akademik Pavle Savić proročanski izjavio početkom osamdesetih da je usmereno obrazovanje „osveta ponavljača“ usudiću se da kažem da je srpska interpretacija Bolonje „osveta neuspešnih naučnika“. Zbog toga je mnogima pristupanje Srbije tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ bila spasonosna šansa da se konačno dokažu makar kao nosioci ideja kojima je Srbija konačno trebala da se dokaže kao nosilac „progresa“. Zato se treba setiti tzv. TREND konferencija koje su se svake zime održavale na Kopaoniku i na kojima je između dva spuštanja niz neku od snežnih staza skrojena današnja srpska viskokoškolska stvarnost. Trebalo je opravdati pare koje su stizale iz sveta (o tome koliko je takvih para i za koje namene stiglo u prošlosti u Srbiju čitamo ovih dana u medijima), a onaj ko se drznuo da nešto kaže makar i u vidu ptanja odmah je bio proglašavan za …

Naravno trebalo je menjati nešto u srpskom visokoškolskom sistemu, jer je bio postao trom, jer je izgubio neophodnu vitalnost izgubivši nešto od kompatibilnosti sa svetom. Ali svođenje visokoškolskog obrazovanja na srednjoškolski nivo, što je evidentna posledica srpske interpretacije Bolonjskog procesa je teško popravljiva greška. Ako se tome doda i činjenica da država finansira univerzitete na kvantitativnom, a ne kvalitativnom nivou zbog čega imamo inflaciju broja studenata nije teško zaključiti gde su uzroci opštem padu kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. A odatle do negativne selekcije na gornjem nivou ovog obrazovanja i korak je puno. Srbiji treba moderno visokoškolsko obrazovanje koje će generisati stručnjake koji će posedovati zavidan nivo fundamentalnih znanja na nivou svake struke, ali i osposobljeni da se brzo i lako prilagođavaju tehnološkim promenama u svetu. To obrazovanje treba da bude usmereno ka stvaranju stručnjaka koji će moći da iskoriste sve prednosti savremenih informaciono – komunikacionih tehnologija i ponude kako domaćoj tako i tuđoj privredi rešenja koja neće biti puko kopiranje onoga što se već radi u svetu. Nažalost promene koje treba izvršiti u srpskom visokom školstvu predstavljaju proces i zato što se pre krene u njega pre ćemo nazreti svetlo na kraju tunela. Rešenja koja nudi predlog novog zakona o visokom školstvu ne idu u potpunosti u tom pravcu, što znači da nam sledi još izgubljenog vremena.

Peta brzina

Piše mi ovih dana stari kolega i prijatelj. Čestita novu godinu i ostale praznike. Želi da nam godina ne bude hladna ovako kako je počela i da nas ogreje svetlost kojoj težimo i koja neće biti tako daleka. I dalje kaže da nam želi da malo usporimo, da se makar u ovoj godini okrenemo sebi i svojima, da se ne pravdamo kako žurimo, …

Želi nam da sve štio radimo ne bude više u trku i da ponovo počnemo da živimo pravi život, ne virtuelni u kome se sa drugima povezujemo preko društvenih mreža, preplićemo prstima po tastaturi, jagodicama pomeramo ekrane, a ni jedni nisu stvoreni za to, već za nešto drugo.

Da tako je živimo u „petoj brzini“ vreme merimo brojem poslatih i primljenih elektronskih poruka ili poseta pojedinim sajtovima. Potrebom da moramo da pogledamo poštu pravdamo se prijateljima što za njih nemamo vremena, a tako nam počinje i završava se dan. Sve pokušavajući da budemo moderni, nosioci progresa, neposredni kontakt sa prijateljima i kolegama zamenili smo virtuelnim svetom u kome sve postoji i sve je rešeno, a ako se neko i drzne da iznese neku ideju onda će najčešće dobiti lakonsku poruku – Ima to na Internetu. A ako je pak tamo nema onda nije ni vredna pažnje.

„Srećom“ pade sneg ulice postadoše zavejane i neprohodne. Priroda nas natera ako to već sami ne umemo, da malo usporimo. Nemojmo čekati da nas priroda na to primorava učinimo taj mali napor da usporimo i počenmo da živimo život u kome ćemo sve stizati kao nekada, a pri tom činiti velika dela.

Šta je starije …

Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša, Grk i slično, bio je daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno i za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri kao ja, prilično strogo. Na posao je dolazio svojim žutim „Kecom“, a ako je imao posla u gradu odlazio je taksijem i uvek se vraćao u Institut da bi se svojim kolima vratio kući. A na sastanke je odlazio samo da bi rešavao eventualne probleme do kojih je došlo tokom realizacije poslova. Dogovore oko poslova  prepuštao je svojim saradnicima i to ne samo šefovima već i drugim inženjerima. Zahvaljujući takvom pristupu još dok sam bio pripravnik počeo sam odlaziti na razgovore vezane za realizaciju projekata na kojima sam bio angažovan, ali i na sastanke na kojima se pričalo o novim projektima i poslovima. Tako sam već posle par meseci učestvovao u izradi idejnog rešenja vizuelnog sistema simulatora leta, ali i u timu koji se bavio istraživanjem mogućnosti jugoslovenske privrede za priojektovanje i proizvodnju računara za potrebe tadašnje JNA. Bila su to dragocena iskustva za mladog inženjera koji tokom studija i nije stekao naročita znanja iz računarske tehnike. I dan danas sam zagovornik stava da mlade saradnike treba uključivati ne samo u realizaciju projekata već i u razgovore o novim projektima čak i ako nisu značajnije upućeni u problematiku o kojoj se razgovara.

Iako se poslovi koje se realizuju na fakultetima dosta razlikuju od poslova koji se realizuju na institutskom nivou pogotovu poslovi od pre 3 – 4 decenije ne bi vrednovanje ostvarenih rezultata da bude svedeno na puko prebrojavanje tzv. naučnih radova koji su publikovani u časopisima sa tzv. impact faktorom. Jednostavno ti radovi ne smeju da budu sami sebi cilj, već kruna jednog plodonosnog stvaralačkog rada u kome je realizovan neki novi uređaj, osmišljena metoda ili u praksu uvedena neka tehnološka novina. Instruiranjem mladih saradnika na fakultetima da im radovi budu prvenstveni cilj gubi se dragoceno vreme u kome mogu da se steknu važna praktična znanja i iskustva koja nikakav rad u časopisu sa Sci liste ne može da zameni. A sa druge strane opredmećeni naučno – istraživački rad uvek će pružati mogućnost da se ponešto kvalitetno prikaže stručnoj javnosti u pisanom obliku. Neki projekti, u čijoj sam realizaciji učestvovao, a u okviru kojih su ostvareni značajni stručni i istraživački rezultati nisu te ishode imali kao polaznu pretpostavku. Prvenstveni cilj je bio zadovoljiti zahteve naručioca i opravdati njegov uloženi novac. Ono što je realizovanim računarima i sistemima davalo dodatni kvalitet nije bio primarni cilj, već rezultat sposobnosti inženjera da pored ispunjenja osnovnih zahteva mogu da pomeraju istraživačke i stručne granice u svom radu.

Zbog toga bi se, za postizanje dobrih naučno – istraživačkih rezultata trebalo okrenuti sticanju što šireg praktičnog znanja na početku karijere mladih istraživača. Jer samo na taj način biće moguće stvoriti osnovu da se kroz unapređenje tih znanja i realizaciju složenih istraživačkih projekata dođe do rezultata koji zavređuju objavljivanje u obliku radova u ozbiljnim naučnim časopisima.

Između budućnosti i istorije

Noćas dobih poruku sa tekstom u kome se, od strane IEEE Computer Society iznose predviđanja kojih devet tehnologija će biti vodeće u 2016. godini (http://www.prnewswire.com/news-releases/ieee-computer-society-predicts-top-9-technology-trends-for-2016-300193210.html). Interesovalo me je koliko se moja razmišljanja kreću u tim okvirima i bih pomalo zadovoljan što u tom skupu tehnologiju nađoh i neka moja interesovanja i opredeljenja. Naravno zapitah se gde je u toj priči Srbija, jer ne može se biti slobodan strelac i delati izvan konteksta okruženja. Džaba naše lepe želje i mišljenje da se nešto može uraditi u ovoj struci, koju nazivamo po potrebi računarstvo/informacione tehnologije ako tako ne misli većina. Makar nju uglavnom činili oni koji su struku izabrali prošavši pored računara i pomislivši – „Što je ovo interesantno, tim ću da se bavim“.

Razmišljanje o budućnosti neminovno navodi i na podsećanje na prošlost, na vreme na koje me je podsetila poseta Muzeju nauke i tehnike. Setih se da je pre par godina pod pokroviteljstvom Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo objavljena knjiga pod naslovom „50 godina računarstva u Srbiji – hronika digitalnih decenija“, koja nas je vratila u vreme kada je nastao računar CER – 10 i kada smo, kako uvek volimo da se hvalimo bili među retkim zemljama koje su posedovale znanje potrebna da se napravi digitalni računar. Podsetih se na vreme u kome sam na početku svoje karijere upijao znanja znamenitih autora na polju računarstva. Koliko su ona danas poznata savremenim poslenicima u oblasti računarstva. Kolio je njih čulo za knjigu, tzj. zbirku radova „Computer structures: Reading and Examples“ koju su pripremili Gordon Bel i Alen Njuel, a kasnije dopunio Danijel Sivorek. Potražite je i preuzmite sa adrese http://research.microsoft.com/en-us/um/people/gbell/CGB%20Files/Computer%20Structures%20Readings%20and%20Examples%201971.pdf. Biće vam zanimljivo da vidite kako je izgledala istorija računarstva pre 70 – tih godina prošlog veka, kako su računari oplemenjivani novim rešenjima, koja su i danas nezaobilazna kod izučavanja arhitekture računara. Ko je čuo za firmu Burroughs Corporation, Control Data Corporation, Digital Equipment Corporation, Sperry Rand, RCA, … firme koje su dale tako puno računarstvu. O IBM ne treba ni trošiti reči. Da li neko zna šta je predstavljao sistem ILIAC IV? Druge pionirske poduhvate neću ni da pominjem.

Zato danas kada pokušavamo da predvidimo i procenimo kretanja računarstva u budućnosti treba se setiti svih onih velikana, kako pojedinaca, tako i istraživačkih laboratorija i firmi koji su učinili da računar postane Man of the Year za 1982. godinu u izboru časopisa Time (http://www.wired.com/2012/12/dec-26-1982-times-top-man-the-personal-computer/). Videćemo da je mnogo toga, što danas baštinimo na polju računarstva bilo odsanjano pre više decenija, a mi ga danas koristimo zahvaljujući razvoju, pre svega poluprovodničke, ali i drugih računarskih tehnologija.

Seta

Koristeći priliku da studenti Tehnike i informatike idu u posetu Beogradskim muzejima i sam sam se posle više od tri decenije ponovo našao u Muzeju Nikole Tesle, a po prvi put u Muzeju nauke i tehnike i Istorijskom muzeju Srbije u kome se trenutno održava izložba „PUPIN – Od fizičke ka duhovnoj realnosti“. Neću da pričam o svemu šta sam tamo video, jer svaki obrazovani čovek mora periodično da posećuje takva mesta, a kada se održavaju manifestacije kao izložba o Mihajlu Pupinu onda tako nešto ne sme da se propusti. Ovaj tekst je posvećen nečemu na šta me je potaklo ovo putešestvije po Beogradu.

U Muzeju nauke i tehnike, jedno ćoše izložbenog prostora posvećeno je računarstvu i kada sam se našao u njemu po prvi put me je uhvatila seta. Bilo je to kada sam među eksponatima video računar CER 12 koji je Institut „Mihajlo Pupin“ poklonio Muzeju. Radi se o ormanu sa centralnom procesorskom jedinicom koja je korišćena za obradu podataka u Računskom centru Instituta. Seta me je uhvatila, jer je CER 12 računar sa kojim sam započeo svoju inženjersku karijeru. Istina bio je to primerak ovog računara koji je radio Računskom centru „Banatske banke“ u Zrenjaninu, ali kasnije slične poslove ću raditi upravo na računaru koji je izložen u Muzeju.

Posle duže vremena šetam se Bulevarom, kola sam pre muzejske ture ostavio u podzemnoj garaži kod Vuka. Za vreme beogradskih dana često sam prelazio ovaj deo Bulevara do moje nekadašnje ulice Braće Nedića, što se od Krunske spušta pravo na Metropol. Setih se onog vremena kada sam zahvaljujući tetka Jeli i čika Milivoju istovremeno znao tadašnja imena beogradskih ulica i imena koja su ulice nosile u vreme njihove mladosti. Na ovom delu Bulevara sa njegove desne strane puno toga se promenilo. Nestale su mnoge trgovine i kafane iz tog vremena. Čini mi se da je ostala samo poslastičarnica „Pelivan“, pored Češke ambasade, crkvena prodavnica tu odmah pored i skoro da ne mogu da se setim izloga pored kojih sam prolazio u vreme svoje mladosti. Nekadašnji „C market“ danas je „Shop and Go“, kafana „Grgeč“ je „McDonalds“, „Centroturist“ je pretvoren u banku. I da ne zaboravim onu telefonsku govornicu koja je bila moja glavna veza sa rodnim Čačko, naravno više je nema. A ona „Centropromova“ samoposluga u kojoj sam redovno pazario sada je „Costa Coffee“. I ponovo me obuze seta za vremenom kada sam izlazeći iz zgrade broj 13 u Braće Nedića po uslovnom refleksu skretao desno, jer je to bio smer za ETF i kasnije „Pupin“. Koliko puta sam, tek kad sam stigao do Bulevara shvatio da sam krenuo na drugu stranu, put Slavije.

Kod Pravnog pređoh na drugu stranu Bulevara. Metropol je sada Metropol Palace, hotel sa 5*. Setih se onih noćnih kafa koje smo čika Milivoje i ja ispijali tu praveći predah svako od svoga posla. Pogledah niz Kernedžijevu, učini mi se nekako drugačija od one uličice koja je pored Tašmajdana vijugala prema ulici 27. marta, nekada i sada ulici Kraljice Marije. Ne obraćajući pažnju na Univerzitetsku biblioteku stigoh do mog dragog Fakulteta. Ne sećam se da smo mu tepali skraćenicom ETF, kao što to čine današnji studenti, ali ne mislim da smo manje bili ponosni što smo „stanari“ Bulevara Revolucije 73. Kada smo je napuštali žurili smo put domaćih firmi. Tek kasnije ćemo se početi raspršivati po svetu. Kroz rešetke u trotoaru bacih pogled na osvetljenu Laboratoriju za elektroniku u suterenu ETF. Onako na brzinu izbrojah desetak novih osciloskopa. Još jednom ove večeri osetih setu.

Posledice i uzroci

U sredu 25. novembra 2015. godine Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je posetio Čačak. Razlog posete bio je otvaranje nove zgrade Doma studenata i otvaranje renovirane osnovne škole „Tatomir Anđelić“ u Mrčajevcima. A samo pet dana pre toga u petak 20. novembra Fakultet tehničkih nauka je proslavio značajan jubilej, četrdeset godina postojanja. Na tu proslavu iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja niko nije došao. Istina bio je najavljaen nekakav savetnik za investicije, a da li bio ne znam. Uostalom ako je i bio da li je to nivo koji treba da isprati jedan tako značajan događaj.
Naravno Ministar nije propustio da u svom obraćanju javnosti govori i o visokoškolskom obrazovanju u Čačku, sugerišući uvođenje novih studijskih programa koji bi trebalo da budu prilagođeniji tržištu kadrova, tj. potrebama srpske privrede i društva. Neki cepidlaka bi postavio pitanje šta ima Ministar da otvara domove i škole, pogotovu ako mu „kuća gori“, tj. kada u njegovom resoru malo šta štima.
Međutim, upravo obeležavanje četrdesetogodišnjice Fakulteta tehničkih nauka i useljenje stanara u novu zgradu Doma studenata bili su zgodna prilika da se ta dva događaja povežu i zajednički obeleže. Jer šta će bilo gde Dom studenata ako tamo nema fakulteta ili visokih škola. Domovi su posledica uzroka, koji se zove – postojanja visokoškolskih ustanova. A njih Čačak ima više nego ijedan drugi grad u Srbiji, koji se ne zove Beograd, Novi Sad, Niš ili Kragujevac. I umesto da svojim prisustvom udostoji obeležavanje četrdeset godina Fakulteta tehničkih nauka, a ujedno i otvori Studentski dom, Ministar se zadovoljio da se promoviše uz posledicu, a ne uzrok.
Posle svega ostaje pitanje da li nam treba toliko mnogo pameti da ne vidimo ono što je očigledno i upravo uzročno – posledično. Ili u politici današnjih dana važi neka druga logika. Zato nam preostaje samo da citiramo Cicerona – O tempore, o mores!

Posle deset godina

Pre tačno deset godina donet je Zakon o visokom obrazovanju koji je na „velika vrata“ u srpsku obrazovnu praksu uveo tzv. Bolonju. Od tada povremeno se u raznim prilikama i na raznim mestima zapodene priča šta nam je ta promena donela i da li nam je visoko školstvo sada bolje i lošije. Bilo bi krajnje neozbiljno dati ad hoc odgovor, jer na stanje u ovoj društvenoj oblasti ne utiču samo principi na kojima ona počiva već i ukupno stanje u društvu, a posebno stanje u privredi i ekonomiji. A svi znamo da nam tu baš ne cvetaju ruže i to u dužem periodu. S druge strane i mnoge druge zemlje, koje ekonomski i privredno stoje mnogo bolje od Srbije u stalnom su procesu traženja načina da se stanje u visokom školstvu poboljša i prilagodi savremenim tehnološkim dostignućima. I to bez obzira što se smatra da i sada imaju dobar sistem na ovom nivou obrazovanja.

Lično mislim da se u Srbiji uglavnom zna gde su problemi i kako bi mogli da se reše. Međutim, visoko školstvo je već više decenija element socijalne politike našeg društva i nijedna vlast nema hrabrosti da povuče radikalne poteze, a oni pre svega podrzumevaju bolju kontrolu rada na univerzitetima i prestanak sakrivanja istih iza nekakve samoproklamovane autonomije. Jer onaj ko daje novac ima i puno pravo da kontroliše kako se on troši i da s pravom traži da fakulteti školuju struke potrebne našoj zajednici, a ne ono što sami fakulteti smatraju da je probitačno. Pri tome mislim da je neophodan strožija kontrola i kvaliteta studenata, tj. đaka koji se upisuju na univerzitete, ali i kvaliteta nastavnog kadra koji predaje na univerzitetima. U prvom slučaju fakulteti su prinuđeni da po pravilu zažmure na jedno, a neretko i oba oka kod prijema novih studenata, jer država finansira fakultete prema broju studenata, a ne njihovom kvalitetu. Zbog toga čak i tzv. elitni fakulteti upisuju mnogo više studenata nego što objektivno mogu da kvalitetno otškoluju. S druge strane doktorske studije, tačnije njihova realizacija na mnogim fakultetima stvara doktore nauka, koji kada okončaju studije nisu radno ravnopravni u stručnom smislu svojim kolegama koji su za to vreme praksu sticali kroz rešavanje praktičnih problema. Naravno to neće priznati ni fakulteti ni sami novi doktori. A ne treba zaboraviti da je u poslednjih deset godina u Srbiji broj doktoranata enormno povećan.

Iako su svi navedeni problemi poznati njihovo rešavanje se odlaže iz nepoznatih razloga. A pri tome vozovi prolaze. Srbija sve više ekonomski, privredno, pa i tehnološki zaostaje za razvijenim svetom zbog čega nije iznenađujuće što samosvesni i sigurni u svoje znanje boolje sutra traže na nekim drugim meridijanima.

Donacije

U petak je na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku održana promocija edicije „Život i delo srpskih naučnika“, koju je početkom 90 – tih godina pokrenula Srpska akademija nauka i umetnosti. Promocija je organizovana povodom izlaska iz štampe 14. knjige ove edicije. U kratkom izlaganju o Atanasiju Nikoliću koji je bio prvi rektor Liceja u Kragujevcu, rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Slobodan Arsenijević upoznao je prisutne samo sa delom onoga što je Atanasije Nikolić, inače rodom Prečanin ostavio na korist Srbima. Pri tome se rektor Arsenijević osvrnuo na nešto što se danas pojednostavljeno naziva DONACIJA. Nažalost kada se pomene ovaj termin obavezno se pomisli na poklanjanje materijalnih dobara, a zaboravlja na aktivnosti pojedinaca koje za sredinu, u kojoj se one ostvaruju, mogu biti i mnogo značajnije od materijalnih sredstava.

A upravo možemo naći brojne primere u kojima su pojedinci svojim samopregornim radom i zalaganjem bez prevelikog ulaganja postigli značajne rezultate i doneli prosperitet sredinama u kojima su delovali. Prevelika očekivanja da će samo novčane investicije i to još sa strane doneti toliko željeni napredak nisu dala odgovarajuće rezultate. Zato treba probati izvore i motore napretka potražiti u ljudima koji će svojim znanjem i inovacijama nadoknaditi hronični nedostatak novca. Da ne zaboravimo da je tokom nekih godina koje su ostale za nama u Srbiju u vidu donacija ušla pristojna svota novca, a da do očekivanog napretka nije došlo.

Stavimo prst na čelo

Odavno nisam pisao, a vreme se nekako provuklo. Ušli smo u bonus godinu finansiranja projekata od strane Ministarstva prosvet, nauke i tehnološkog razvoja, a očekuje se i raspisivanje novog konkursa za finansiranje projekat u novom ciklusu. Kao da su svi odahnuli, jer ništa bitno se nije desilo. Država, nije izvršila „seču knezova“, a istraživači su uglavnom zadovoljni onim što su dobili u protekle četiri godine. Naravno javno se negoduje što još uvek stigla tzv. kapitalna oprema, ali važno je da honorari nisu kasnili i da se nisu smanjivali.

Nadam se da nadležni u Ministarstvu imaju pokazatelje uspešnosti investicija u nauku u proteklih četiri godine. Bar bi bilo dobro da znamo koliki su pozitivni efekti istraživanja na srpsku privredu, jer je to valjda osnovni razlog zbog čega se i ulaže u istraživanje. A možda i ne smemo da izađemo sa pokazateljima gde su završile pare koje su trebale da unaprede srpsku nauku. Ulaganje u opremu je opravdano. Ali šta ćemo sa onim silnim novcem kojim je plaćeno objavljivanje radova po „vodećim“ svetskim časopisima. Nema potrebe da nas podsećam na to. Znamo mi dobro šta je time sve postignuto. Ako smo mi zadovoljni i mislimo da je to opravdano, šta ima da se bune ostali zbog čijeg prosperiteta je to i urađeno. Koga je briga što je sve to urađeno na račun poreskih obveznika koji i nemaju baš neke velike veze sa velikim dostignućima srpske nauke. Ako je to realizovano putem kredita, o tome ćemo razmišljati kad rate stignu na naplatu.

A možda bi ipak trebalo staviti prst načelo. Jer će sve to jednoga dana platiti. Ako ne mi onda naša deca ili unučići. Ne treba tada da optužujemo neke druge. Ako ništa drugo bar smo ćutali.