Kao i Katon Stariji i ja mislim „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“. Ali moje „rušenje“ se odnosi na stanje u srpskoj nauci. Ako bi se gledalo po napredovanju srpskih naučnika na raznim svetskim rang listama, broju studenata doktorskih studija ili broju odbranjenih doktorata neko objektivan sa strane mogao bi da zaključi da u Srbiji teku „med i mleko“. Međutim, sa druge strane svakodnevno smo obasipani informacijama koje ukazuju na katastrofalno stanje u srpskoj privredi, investicijama kojih praktično nema. Sve to je rezultiralo u oštrim merama vlade koje su usmerene ka štednji i smanjenju opštih troškova. A znamo da to ne može da zaobiđe ni ulaganje u nauku i istraživanje, koje je ionako na najnižem nivou. i Kao da je srpska naučna Kartagina.

U Srbiji se naučno – istraživačka delatnost uglavnom odvija u okviru visokoškolskih institucija. A takođe i nezavisnih naučno – istraživačkih institucija, koje se kod nas još uvek nazivaju instituti. Broj visokoškolskih institucija koje su u privatnom vlasništvu tokom ovoga veka značajno je porastao. Istovremeno naučni instituti su još uvek u najvećem broju u državnom vlasništvu. Instituta koji su istraživački deo velikih kompanija, kao što je to bilo u „socijalističkoj“ Jugoslaviji danas praktično i nema.

Sve se svodi na novac – Srpska naučna Kartagina

Shodno pomenutoj vlasničkoj strukturi može se slobodno reći da je država u ogromnom procentu (bilo bi neukusno licitirati procentima) finansijer naučno – istraživačke delatnosti u Srbiji. Koliki se procenat naučno – istraživačke delatnosti ostvaruje kroz direktnu saradnju istraživačkih subjekata i privrede nije poznato. Ali neće se puno pogrešiti ako se kaže da je veoma mali. Svakom ko se odgovorno odnosi prema trošenju sredstava uloženih u istraživanje, koja se izdvajaju iz budžeta Srbije, nameće se pitanje koji deo tih sredstava se vraća državi, kroz nove tehnologije, proizvode ili usluge nastale na bazi pomenutih istraživanja. Ili država, znači i građani koji de facto iz poreza koji plaćaju, finansiraju istraživanja, treba da bude ponosna na radove koje u „uglednim“ svetskim časopisima publikuju srpski istraživači.

S druge strane publikovani radovi iskristalisali su se kao osnovni parametar za napredovanje u nastavnička zvanja na univerzitetima. Odnosno istraživačka zvanja u institutima. Shodno tome može se izvesti zaključak da građani Srbije finansiraju nešto što je u suštini privatna stvar nastavnika i istraživača. Doprinos koji oni kroz svoj istraživački rad daju državi, kroz podizanje nivoa njenog tehnološkog razvoja, privrednih mogućnosti i slično, samo je deklarativan. To ne znači da treba ukinuti izdvajanja za naučno – istraživački rad. Već je neophodno izvršiti reviziju prioriteta u pogledu rezultata tog rada i njihovog vrednovanja.

U protivnom naučno – istraživački rad ostaće samo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. Koji će se u budćnosti još više udaljavati od realnosti. A pad iz tih dostignutih visina biće samo teži i bolniji. Možda ćemo samo moći da žalimo što u društvu ne imadosmo nekog Katona Starijeg da nas konstantno podseća na moguće posledice.

Svakodnevne brige za egzistenciju, teška ekonomska situacija u kojoj se Srbija nalazi, potreba za otklanjanjem posledica elementarnih nepogoda koje su zemlju pogodile tokom proleća i leta jednostavno su iz fokusa pomerile neke važne društvene segmente koji su i te kako značajni za našu dalju sudbinu. Jedan od tih segmenata je svakako školstvo. Uvažavam nastojanja kolega sa srpskih univerziteta i instituta koji se trude da pokažu kako postoje rezultati naučno – istraživačkog rada. Pre svega iskazani kroz brojne radove objavljene u časopisima sa tzv. SCi lista, ali moram poput Katona starijeg da ponavljam – Ceterum censeo Carthaginem esse delendam. A iznova se mora postaviti pitanje – Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Naravno ja ne želim ništa da rušim. Samo moram da postavim pitanje. Kako je i pored tako briljantnih naučnih rezultata Srbija opet na jednom od svojih istorijskih minimuma? Kad budemo odgovorili na to pitanje mislim da ćemo moći realno da sagledamo vrednosti naučno – istraživačkog rada u srpskoj akademskoj zajednici, kao i implikacije takvog stanja na obrazovne domete srpskog školstva. Pre svega onog koje se naziva visoko školstvo.

Kakvo nam je visoko obrazovanje – Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Činjenica je da je visoko školstvo u Srbiji u prošlosti bilo teorijski orijentisano. Međutim, negativni efekti su se ublažavali kroz doškolovavanje za potrebe prakse na nivou samih radnih organizacija gde su se svršeni studenti zapošljavali. Mađutim, zamiranjem privrednih aktivnosti i nestajanjem velikih radnih sistema okviri za doškolovavanje u pogledu praktičnih znanja su se drastično suzili.

Nažalost otvaranjem novih visokoškolskih institucija u Srbiji povećao se broj svršenih studenata raznih profila, koji ne mogu da nađu zaposlenje pa na taj način steknu viši nivo praktičnih znanja u odnosu na znanja stečena tokom školovanja. To je značilo da su znanja svršenih studenata i dalje uglavnom teorijska, a ne praktična iako je jedna od osnovnih pretpostavki uvođenja studija po tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ upravo podrazumevala povećanje praktičnih znanja. Osnovni razlog ovakvog stanja je što su visokoškolske institucije postali svojevrsni profitni centri i to u vreme svetske ekonomske krize. A to nikako ne bi smele da budu. I zato ne treba da čudi drastično povećanje broja studenata doktorskih studija. Jednostavno nije na prečac poraslo interesovanje za nauku u Srbiji već izgleda da postoje neki mnogo važniji uzroci. Šta mislite koji su?

Ako nam leto u pogledu toplote i nije bilo baš naklonjeno onda je početak leta nagoveštavao vrele dane u akademskoj zajednici. Ovoga puta pažnja je bila usredsređena na izradu doktorata, koji su skoro postali moderna stvar današnje Srbije. Ili je to samo bila dimna zavesa da se građani Srbije zabave i da im se odvuče pažnja od nekih drugih važnih stvari. Međutim, tema je i dalje aktuelna, što se vidi po čestim napisima u medijima. Članovi akademske zajednice se svim silama trude da svoj rad prikažu u što boljem svetlu. Poneka vest, kao što su ove vezane za doktorate bace senku na sve ono što se dešava na planu naučno – istraživačkog rada i obrazovanja koje je sa njim povezano. A onda postavimo pitanje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

Činjenica je, da je nauka poslednjih dve do tri decenije uglavnom odvojena od privrednih tokova. I da se istraživanja uglavnom odvijaju po principu “umetnost radi umetnosti”. Rezultati istraživanja u principu služe da istraživači dobijaju odgovarajuće preference – doktorate, istraživačka ili nastavnička zvanja. Ovo je posebno na delu od kako se rezultati rada istraživača skoro isključivo vrednuju na bazi objavljenih radova u časopisima na tzv. Sci listama. U takvoj situaciji istraživači i nemaju interes da svoja istraživanja usmeravaju ka privredi, jer se to de facto ne vrednuje.

Takođe, učešće na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku donosi u principu pristojnu novčanu naknadu. Posebno na univerzitetima, što još više “demotiviše” srpske istraživače da svoja istraživanja obavljaju kroz saradnju sa privredom. U takvoj situaciji u Srbiji danas postoji paradoks, da su se određeni indikatori nivoa naučno – istraživačkog rada poboljšali (broj objavljenih radova u časopisima sa SCi liste), a da je istovremeno uticaj tih istih rezultata na razvoj privrede faktički minoran.

Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda – pred još jednim izazovom

Istovremeno statistika i ne samo ona pokazuju da je broj odbranjenih doktorskih disertacija u ovom veku višestruko povećan u odnosu na prethodni period. Takođe, broj studenata doktorskih studija rapidno raste. Ove činjenice takođe ukazuju na “povećanje” obima i kvaliteta naučno – istraživačkog rada u Srbiji. Jer bi trebalo da najviši nivo obrazovanja bude odraz stanja u navedenoj oblasti. Pošto se direktno na nju naslanja. Međutim, diskusija koja se od pre par meseci vodi na planu mogućih plagiranja doktorata i njihovog kvaliteta te pokazatelje stavlja pod znak pitanja.

Ovo ukazuje da stanje u Srbiji na planu naučno istraživačke delatnosti i najvišeg nivoa obrazovanja koje se na njega naslanja u najmanju ruku nije dobro. Naravno najlakše je kritikovati. Najvažnije je pitanje da li se i na koji način stanje u ovoj oblasti u Srbiji može prevazići. Pre svega sa aspekta da nauka postane bitan i vidljiv faktor društvenog razvoja, jer ona sada to nije. Jer zidanje „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ u kome će stanovati samo naučnici ne može biti od interesa ni za jedno društvo. Pogotovu ne za srpsko koje je siromašno, a tendencija daljeg siromašenja se nastavlja.

Nauka vs. privreda

Zato je neophodno naučno – istraživački rad u Srbiji vratiti u korelaciju sa privrednim aktivnostima. Sredstva koja bi se dodatno ulagala u nauku treba pre svega usmeriti u školovanje mladih istraživača. Ali na način da oni permanentno budu uključeni u projektne aktivnsti fakulteta na kome se školuju u okviru doktorskih studija. Makar ravnopravno ako ne i prevashodno pri akreditaciji naučno – istraživačke delatnosti fakulteta vrednovati saradnju sa privredom. I ako u nju nisu uključeni svi nastavnici i saradnici takva institucija mora dobiti u najmanju ruku opomenu.

Ovo su samo neke od nabacanih ideja koje bi mogle da promene opštu sliku Srbije. I da imaju pozitivni povratni uticaj kako na naučno – istraživački tako i na privredni sektor. Nažalost najveći problem Srbije je upravo nepostojanje svesti o značaju sprege nauke i privrede. Što pre to shvatimo šanse za izlazak iz krize su realnije. Ali pitanje i dalje ostaje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

U najnovijem izdanju vesti na planu nauke Zapadnog Balkana, koje prenosi portal AcademLink prikazano je istraživanje u okviru koga je zaključeno da “Hrvatska ne proizvodi doktore znanosti za tržište” (http://www.academlink.com/blog/view/18000/poraavajue-istraivanje-hrvatska-ne-proizvodi-doktore-znanosti-za-trite).  Čak da slično istraživanje u Srbiji pokaže i gore rezultate to nema značaja. Jer ovo što je utvrđeno u Hrvatskoj dovoljno govori o stanju visokog obrazovanja na ovim prostorima. Ali i opštedruštvenom stanju u zemljama nastalim iz nekadašnje SFRJ. Pominjanje stanja u EU i šire bio bi prevelik zalogaj. Možda je i tamo glava u pesku?

Nažalost ovakvo stanje samo je posledica dugogodišnjeg “zabijanja glave u pesak”. Jer je visokoškolsko obrazovanje već više decenija postalo element socijalne politike. Umesto da naglasak bude razvoju ljudskih resursa koji će obezbediti sveopšti razvoj društva. Ako se tome doda oblanda, koja je nešto mlađa, a koja kroz status samofinansirajućih studenata visokoškolskim institucijama pruža priliku da nadoknade ono što ima država uskraćuje – novac za pokriće materijalnih troškova. Ali i za podizanje nivoa zarada nije teško zaključiti da je visokoškolstvo značajno izgubilo na svojoj osnovnoj funkciji.

Kao potvrda istraživanja koja su sprovedena u Hrvatskoj dovoljno je pogledati broj samofinansirajućih studenata doktorskih studija na pojedinim fakultetima u Srbiji. I nepoštovanje kriterijuma za upis na iste i kriterijume za sticanje uslova za odbranu doktorske teze. Nijedan od navedenih faktora nije u bilo kakvoj korelaciji sa stanjem, a još manje potrebama privrede i tržišta rdane snage u Srbiji. Neki fakulteti upisuju više studenata na doktorske studije nego na osnovne.

Gde su uzroci?

Na nekim fakultetima se uspeh na prethodnim studijama zamenjuje polaganjem dodatnih predmeta. Time se poništava neuspešnost (čitaj niska prosečna ocena na prethodnim nivoima studija). Objavljivanje radova u časopisima sa tzv. SCi liste postali su praktično jedini kriterijumi za “valjanost” doktorskih disertacija. A svedoci smo postojanja tzv. predatorskih časopisa koji su na račun adekvatne novčane naknade objavljivali sve i svašta. Apostrofiranje nekih od njih u srpskoj “naučnoj” javnosti samo je učinilo da mimikrija postane izraženija, a metode rada suptilnije. A glava je i dalje u pesku!

Stanje se ne može promeniti preko noći, jer je i proces stizanja na ove grane trajao decenijama. Međutim, odgovorno društvo mora da se suoči sa problemima identifikuje ih i odredi prioritete u pogledu aktivnosti koje mogu doneti promene. Moguće je da neke stvari i nisu tako teške i komplikovane i da se  ponešto može i brzo uraditi. Važno je izvaditi glavu iz peska.

Opet je na tapetu „Bolonja“. Studenti u Srbiji su pokrenuli akciju potpisivanja peticije za ukidanje „Bolonje“. Ta akcija i sve priče koje su pratile uvođenje „Bolonjskog procesa“ u srpsku visokoškolsku obrazovnu praksu nameću više pitanja. Ali samo par njih je suštinsko. Šta je to bilo loše u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji da ga je trebalo ad hoc prilagođavati nekim novim trendovima, pre svega u Evropi? Da li su neki elementi obrazovnog procesa definisani „Bolonjskom deklaracijom“ mogli da se realizuju i bez rezova koji su napravljeni po nekom zamišljenom diktatu koga u suštini i nema u deklaraciji? Da li je trebalo po svaku cenu sistem obrazovanja u Evropi, a time i u Srbiji prilagođavati tzv. američkom modelu, jer će se time tobože obezbediti veća efikasnost studiranja? Ja nemam dilemu.

Činjenica je da obrazovni proces ne može da se promeni preko noći. Potrebno je vreme da se iskristališu dobre i loše strane novog procesa. Zar to nismo iskusili kroz uvođenje usmerenog obrazovanja u srednje škole pre tri decenije. Posledice se još uvek osećaju! Upravo su se zato posledice „Bolonje“ možda i brže osetile. Jer posle ovih par godina iskustva sa novim pristupom u visokoškolskom obrazovanju slobodno mogu da konstatujem da samo ovaj nivo obrazovanja spustili ka srednjoškolskom obrazovanju.

Možda je povećana efikasnost studiranja i znanje izraženo kroz srednje ocene studija. Ali se bojim da je znanje u onom funkcionalnom smislu drastično palo. Jer studenti sve manje uče kako se razmišlja, da bi se sutra lakše mogli snalaziti u nepoznatim situacijam. Na delu imamo upravo suprotan trend da se na ispitu/kolokvijumu očekuju zadaci u kojima će oni prepoznati ono što su obrađivali tokom nastave. Iskustva iz neposredne prakse pokazuju da čak i najpoznatiji fakulteti u Srbiji školuju takve kadrove.

Večito pitanje krivice, a ja nemam dilemu

Naravno u ovakvim situacijama nameće se pitanje – ko je kriv? Sigurno je važno znati odgovor i na takvo pitanje bar zbog toga da isti ne bi ponovo bili u situaciji da ponavljaju greške. Makar samo pokušavali da poprave postojeće stanje. Mislim da niko ne spori potrebu za permanentnim prilagođavanjima visokoškolskog obrazovanja promenama koje se dešavaju na tehničko – tehnološkom pa i civilizacijskom planu.

Svakako da je u tom poslu postizanje efikasnosti jedan od najvažnijih ciljeva. Ali on ne sme da bude u koliziji sa kvalitetom znanja koje studenti treba da ponesu po okončanju studija. S druge strane sigurno je značajna intencija „Bolonjske deklaracije“ o jedinstvenosti akademskog prostora u Evropi. A upravo su to stvari koje su u praktičnoj realizaciji „Bolonjskog procesa“ najmanje zastupljene.

Nema sumnje da stvari treba menjati i tražiti prava rešenja. Jer samo konstatovanje da postoje problemi i lamentiranje nad posledicama može samo da pogorša i onako loše stanje. Nažalost u Srbiji za to trenutno nema volje.

Odmah ću priznati da sam pomalo konzervativan, što valjda priliči mojim godinama. Pre skoro četiri decenije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu bio sam član Veća elektronskog odseka. Raspravljalo se o novim nastavnim planovima i programima (danas se valjda kaže kurikulumu). Najžešća diskusija se vodila oko toga da li usmeravanje budućih inženjera treba vršiti ranije ili ostati na dotašnjoj praksi u kojoj su se studenti usmeravali tokom osmog i devetog semestra studija. Te 1976. godine svet je već bio u punom zamahu poluprovodničke revolucije. I sam ću toga postati svestan već sledeće godine kada budem počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ali u četvrtoj godini studija još uvek sam se uglavnom upoznavao sa opštim stvarima iz elektronike.

Danas kada sam na pragu kraja radnog veka ne žalim što sam imao prilike da tokom studija steknem široko obrazovanje iz elektrotehnike. Često mi je to znanje bilo od koristi iako sam sve vreme delovao u oblasti računarske tehnike i primene njenih tekovina. Da ne zaboravim, na ETF – u je tada odlučeno da se zadrže studije sa širokim obrazovanjem, a da se usmeravanje obavi kao i do tada tokom osmog i devetog semestra studija. Iako smo živeli u „velikoj“ Jugoslaviji sa više od 22 miliona stanovnika, sa privredom koja je još uvek imala pozitivne trendove neko je pametno ocenio da smo mala zemlja da bi školovali usko specijalizovane stručnjake.

Prikoči malo – iako se sve brzo menja

Nažalost sve se brzo promenilo. Na sve strane su počele da niču visokoškolske ustanove koje su svojim studijama počele da mašu poput crvenog maramčeta, a sve objašnjavajući da nude školovanje za struke budućnosti. Jedan od takvih struka su informacione tehnologije. Danas je u Srbiji teško naći fakultet koji ne nudio studije u ovoj oblasti. A pitanje koje se nameće je krajnje prosto. Šta će da radi „stručnjak“ koji završi studije informacionih tehnologija? Da li se on sprema da se bavi programiranjem? Za to su se stručnjaci do sada školovali na različitim fakultetima i bili prilično uspešni kasnije u tom poslu.

Nisam siguran da takvi fakulteti svojim studentima nude znanja iz oblasti informatičkoh hardvera (ma šta to značilo). Kao što to mogu da ponude fakulteti elektrotehničkog usmerenja. Možda neko misli da će budući stručnjaci raditi na planu telekomunikacija ili računarskih mreža. I ta znanja su već dostupna na mnogim klasičnim školama i to na najvišem mogućem nivou. Pa zašto onda nuditi nešto što samo moderno zvuči. A uvedeno je da bi se generalizovao svetski trend kao informatičkog društva. Ili je na delu tzv. „opsena prostote“. Možda treba reći – prikoči malo!

Proteklih sedmica proveo sam dosta vremena u Beogradu. Bila je to prilika da se sretnem sa više prijatelja iz beogradskih dana mog života. Nažalost većina njih je već u sedmoj deceniji života ili na njenom pragu. Svi smo tzv. zvezdane trenutke svog života proživeli u onom takođe tzv. socijalističkom vremenu. I neminovno sve se nekako vraća na misao, kako je to bilo u „naše vreme“. Kao da smo zaboravili da „novo doba“ ovde stanuje već četvrt veka i da je to „naše vreme“ tako reći davna prošlost. Srećom radi se o dovoljno obrazovanim ljudima koji to vreme ne apsolutizuju. Možda više žale što nekako nismo uspeli da održimo kontinuitet sa tim vremenom, naravno u onom dobrom smislu. Pitam se pitam – zašto je to tako?

Da li ima politike u nauci – pitam se pitam

Naravno da mi ne pada na pamet da se ovde bavim političkim aspektima veze prošlosti i sadašnjosti. Ono što me danas „boli“ tiče se gubljenja kontinuiteta u tehničko – tehnološkom smislu. Kao da se stidimo svega onoga što je u ovoj zemlji rađeno u to tzv. socijalističko vreme. A imamo čime da se pohvalimo. Namerno neću da pominjem ni ono što je 60 – tih i 70 – tih godina rađeno samo u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ostavljam mladima da sami pokušaju da otkriju tehničko – tehnološku istoriju ove zemlje.

Možda će shvatiti da sve ne počinje od njih i njihovih radova u časopisima na nekakvim SCi listama. Kao što nije sve počinjalo ni od nas ni od prethodnih generacija. Ono što baštine generacije iz „pedeset i neke“ je osćaj da su iza njih ostajali realizovani sistemi, računari i mašine sa kojima smo bar na kratak rok mogli da se poredimo sa svetom. Danas je Srbija naučnička „zvezda u usponu“. Ali privreda samo tu i tamo može svetu koji nezadrživo „srlja u progres“ da ponudi interesantan proizvod. Zato se pitam kada ćemo umesto „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ početi da gradimo realan sistem koji će nas zaista približiti svetu u kome živimo.

Često se pozivam na ovaj pojam. A prvi put sam ga čuo još pre više od tri decenije. Od kolege, koji je njime obrazložio tajnu uspeha u našoj tadašnjoj firmi, Institutu “Mihajlo Pupin”. Usudio bih se da kažem da su mnogi uspesi upravo ostvarivani entuzijazmom pojedinaca ili grupa. Pri tome u pitanju je zaista bio entuzijazam, ali neupućenih. A ne trud motivisan nekakvim unapred obećanim nagradama.

Da li smo u potpunosti iscrpili bilo kakav prostor za neki novi entuzijazam neupućenih i neupućene entuzijaste, koji će svojim delom nastojati da drugima i sebi obezbede bolje uslove za život i rad? Bojim se da pogled na našu bližu i dalju okolinu odbija svaku pomisao na entuzijazam. Jer upravo oni koji najmanje znaju i najmanje rade imaju najveće društvene počasti i naravno najviše novca. Za mladog čoveka to nosi binarnost u odlučivanju – da se pristane na pravila igre i bude isti takav ili put pod noge.

I tako umesto da podržavamo entuzijaste mi ih omalovažavmo na svakom koraku. Ko nije za sebe nije ni za drugoga, postala je savremena krilatica. Iza nje se po pravilu kriju oni koji vide samo sebe i svoju probitačnost. Srećom još uvek postoje entuzijasti. Da li su pri tome i neupućeni nije ni važno. Bitno je da su oni svetlo na kraju tunela. Koje tako nedostaje ovom društvu.

U tekućoj izbornoj kampanji obrazovanje je jedna od glavnih tema srpskih političara. Ali nemam nameru da se bavim obrazovanjem kao političkom temom, već kao društvenim segmentom koji je od vitalne životne važnosti. Naravno ne kao kvantitaivna kategorija gde se očekuje da će nam biti bolje ako budemo imali više građana sa visokoškolskim diplomama. Interesuje me obrazovanje u kome će mladi ljudi osvojiti slobodu za sebe, ali i za sve oko sebe. To mu pomalo dođe kao – ko o čemu.

Slobodu koja podrazumeva gledanje otvorenim očima na svet oko sebe i slobodu da se o njemu govori kritički, ali bez straha da će snositi posledice od strane onih kojima ta kritika nije po volji. I naravno slobodu da se prihvata kritika i njima upućena bez potrebe da se neprilično reaguje u odnosu na onoga ko je tu kritiku izrekao. Ne znam zašto mi se u ovom trenutku misli usmeravaju ka Dositeju Obradoviću i njegovim nastojanjima od pre dva veka. Svestan sam da nije dobro porediti Srbiju sa početka XIX veka koja je pokušavala da se izbavi iz vekovnog turskog ropstva i Srbiju sa početka XXI veka. Ali imam utisak da nam fali razmišljanja pre svega o o tome šta hoćemo i šta možemo.

Ko o čemu – šta treba da školujemo?

Ne slažem se uvek sa stavovima koleginice Srbijanke Turajlić, ali ono što je izrekla pre neki dan u potpunosti podržavam. Srbija ne može da školuje ovoliki broj uskospecijalizovanih stručnjaka, jer slaba privreda ne može da apsorbuje takav široki skup specijalnosti. A čak i da je privreda znatno bolja pitanje je da li Srbiji trebaju sva ta usmerenja u okviru standardnih struka kroz čije obrazovanje na opštem nivou može da se obezbedi sasvim dovoljno kvalitetnog znanja. S druge strane ako se pogledaju nastavni planovi na srpskim fakultetima može se videti da postoji čitav niz modernih usmerenja koja su aktuelna na svetskom nivou.

Međutim, ako se zagrebe ispod površine onda se može videti da u okviru tih atraktivnih smerova kriju često predmeti koji ni po čemu ne pripadaju toj oblasti. Razlog je jednostavan – predmeti se uključuju u nastavne planove prema raspoloživim kadrovima, a ne prema potrebama struke. Nažalost kad je već izostala samokritičnost na fakultetima akreditaciona komisija je morala da bude rezolutnija. I da takve nastavne planove upakovane u pogrešnu „oblandu“ ne akredituje. Vrlo često kao odgovor, na kritike koje su motivisane ovakvim slučajevima može da se čuje da je to rizik fakulteta i da ako je nastavni plan loš neće imati studenata. Nažalost u Srbiji je obrazovanje postalo trgovačka kategorija, tj. studenti se pokušavaju privući tzv. atraktivnošću studijskih programa, a ne znanjem koje im se nudi tokom studija.

A doktorske studije – to je posebna priča

Druga primedba koleginice Turajlić odnosila se na doktorske studije, koje su zaista poseban „kvalitet“ srpskog obrazovanja. Jednostavno kao i master i ove studije se bukvalno posmatraju kao prosti nastavak prethodnog nivoa studija. Kvote za upis studenata su prevelike što je posebno loše za tehničke fakultete. Gde se to neminovno odražava na kvalitet znanja koje se stiče. Odgovornost se obično prebacuje na studente. Tako da se stiče utisak da su za neuspešnosti krivi oni. A ne fakulteti kao institucije i profesori koji na njima rade.

Upisom na doktorske studije studenti uglavnom ne znaju u okviru kog istraživanja će se one odvijati. Tako da nije redak slučaj da student koji uspešno položi predviđene ispite ne može da nađe mentora za dalji tok studija. Ovakvim stanjem se samo produžava loše stanje kakvo postoji još na osnovnim studijama. Pre svega u pogledu dimenzionisanja broja studenata na pojedinim studijskim programima. Na taj način Srbija dobija veliki broj svršenih studenata, master i doktora u oblastima koje nisu potrebne Srbiji. I njenoj pre svega posrnuloj privredi.

Verovatno je da su svi relevantni faktori svesni ovakvog stanja. Da li su spremni da to javno priznaju to je već drugo pitanje. Ovo što se sada govori u okviru predizborne kampanje više je u funkciji privlačenja potencijalnih glasača. A manje u funkciji brige za stanje u srpskom visokom školstvu i nauci. A realan pristup ovoj oblasti sigurno je jedan od najvažnijih faktora „izlaska Srbije na zelenu granu“. Ovako ćemo i dalje biti u vrhu svetske liste po „odlivu pameti“. Privreda će i dalje imati slaznu putanju. A mi ćemo i dalje biti uvereni da znamo kako treba raditi. Ali neko drugi je uvek kriv što se ne radi kako treba. I onda opet sledi – ko o čemu.

Turistička organizacija Čačak je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nacionalnom službom zapošljavanja – filijala Čačak, organizovala prezentaciju univerziteta, fakulteta, akademija i visokih škola Srbije pod nazivom “INDEKS 2014”. Štandove je imalo oko tridesetak visokoškolskih ustanova, privatnih i državnih, iz cele Srbije. Bilo je to kao dolazak novog doba.

Ovo je vest koju su večeras objavile mnoge medijske kuće u Čačku. Reklo bi se vest ko vest, jer su se slične manifestacije održavale u Čačku i proteklih godina. A verovatno se održavaju i u drugim gradovima u Srbiji. Istovremeno nema dana da nas sa novinskih stubaca ili ekrana televizora ne bombarduju informacijama o lošem kvalitetu obrazovanja kod nas. Da li će nam onda ovakav vašarski pristup promociji visokoškolskih institucija iz Srbije pred predstojeći upis u novu školsku godinu pomoći da se silazni trend u obrazovanju zaustavi? Moglo bi se o ovoj temi i pristupu rešavanju problema srpskog školstva naširoko pisati i polemisati. Ali jedan detalj iz prikaza dešavanja na INDEKSU 2014 mi je privukao pažnju.

Dolazak novog doba, a ubi nas neznanje

Savetnica za planiranje karijere u Nacionalnoj službi zapošljavanja navela je da su u Moravičkom okrugu između ostalog deficitarna zanimanja programer informacionog sistema, a da do posla teže dolaze između ostalog i diplomirani inženjeri elektrotehnike za računarsku tehniku. Ako državnom službeniku plaćenom da pomogne mladim ljudima u izboru pravog zanimanja nije poznato šta rade i pomenuti programer i diplomirani inženjer. Onda kako možemo da očekujemo od nekog opravdano neobrazovanog poslodavca da donese pravu odluku koga treba da zaposli. Odnosno ko će da najbolje odgovori potrebama njegovog posla.

U Srbiji ima više od deset akreditovanih univerziteta na kojima se školuju “stručnjaci” sa zvučnim imenima. Sada je aktuelna oblast IT (Informacione Tehnologije). Veoma me interesuje da li članovi tzv. KAPK – a studijske programe vrednuju zaista prema skupu i sadržaju predmeta koje studenti treba da savladaju. Ili se zadovoljavaju samo uvidom u formalnu ispunjenost zahteva za akreditaciju. Kao neko ko skoro četiri decenije deluje u oblasti računarske tehnike usuđujem se da kažem da mnogi nastavni planovi i programi iz ove oblasti, a pogotovu iz oblasti koja se tako zvučno propagira – IT ne zadovoljavaju osnovne postulate neophodne da se otškoluje pravi stručnjak.

Zato i imamo slučaj da pomenuta savetnica ne zna da diplomirani inženjer računarske tehnike mora da zna i da “programira informacioni” sistem. Da li nam ova dešavanja najavljuju dolazak novog doba. U kome će se tražiti da se naziv vašeg zanimanja izričito slaže sa poslom za koji konkurišete. A šta vi ustvari znate, pa zar je to ikoga briga. Oni koji su trebali da vas nauče lakonski kažu – naučiće.